Србија и закон о хитној помоћи: „Био сам запањен што се нико не јавља"

Осам минута.

Толико је Дејан Зејнула чекао да неко из Хитне помоћи у Београду подигне слушалицу, пошто се његова супруга срушила у дворишту.

У том тренутку, Мерита Бекировски има 43 године, повраћа и не може да говори.

Две и по године раније, имала је емболију плућа.

Све то Зејнула говори у слушалицу.

Из Хитне помоћи га упућују на најближи дом здравља, а тамо кажу да поново окрене 194.

„Док сам чекао да ми се први пут јаве, само сам размишљао шта је са њом, где је син, да ли је видео да јој је лоше.

„А у исто време сам био и запањен што се нико не јавља", прича Зејнула за ББЦ на српском.

Екипа овог пута стиже. Између другог позива и њиховог доласка прошло је сат времена.

Његова супруга умрла је у сали за реанимацију Ургентног центра.

Због њене смрти, Зејнула је основао покрет Право на живот - Мери са једним циљем: да се у Србији донесе Закон о хитној медицинској помоћи.

Припремио је са лекарима предлог закона којим би се установила јасна правила пријема позива и свих поступака који следе по подизању слушалице и решило питање недостатка екипа које могу да изађу на терен.

„Покренуо сам иницијативу како би хитна медицинска услуга била доступна свима, служба ефикаснија, а случајеви попут овог какав се десио мојој супрузи, све ређи", каже Зејнула.

Пружање хитне медицинске помоћи помиње се само у неколико реченица Закона о здравственој заштити.

Не постоје обавезна питања која се постављају по пријему позива, нити јединствена процедура о одређивању хитност случаја и изласку екипе на терен.

Зато се лекари ослањају на искуство, али многи од њих су почетници, а у неким службама се на телефон јављају и немедицински радници.

Зејнула је нацрт закона предао посланику Милији Милетићу, председнику Уједињене сељачке странке из Сврљига, 29. септембра 2022.

„Министарство је добило предлог и сада се чека њихова одлука, али не треба заборавити да је формирана нова влада и да је промењен и састав министарства.

„Видећемо - та процедура може да траје у недоглед, али наставићу о томе да причам у Скупштини", каже Милетић за ББЦ на српском.

Министарство здравља није одговорило на питања ББЦ новинара о раду Службе хитне помоћи у Србији и нацрту закона.

Мало људи, много позива

У Србији постоје четири Завода за ургентну медицину: у Београду, Новом Саду, Крагујевцу и Нишу.

Београдска Хитна помоћ има најмање интервенција у односу на број становника у Србији, а и њен број екипа на терену дупло је мањи од прописаног, подаци су истраживања Покрета „Право на живот - Мери" и Грађанских иницијатива о ефикасности рада у ова четири завода.

Студија показује да више од 50 одсто лекара завода главног града ради на другим пословима попут дежурства у другимамбулантама на основу уговора о пословној сарадњи или у ноћнимамбулантама.

У другим местима са више од 25.000 становника постоје Службе хитне помоћи при домовима здравља, док у општинама са мањим бројем људи хитне случајеве покривају лекари опште праксе.

„(Они) по хитном позиву излазе на терен и морају да оставе пацијенте који су дошли да потраже помоћ, да би им се по завршетку терена вратили - то уме да буде јако напето", прича Горан Перге, лекар Службе хитне помоћи у Сремској Митровици.

Правилником о ближим условима за обављање здравствене делатности предвиђено је да, при домовима здравља, на сваких 6.000 становника постоји екипа хитне помоћи који чине лекар и техничар.

Ипак, то често није случај.

У Неготину, општини на истоку Србије, раде две екипе хитне помоћи по смени - једна излази на терен, а друга остаје да прима позиве.

Смена траје 12 сати.

„Понекад прође и по неколико сати од тренутка када се пацијент збрине на терену до коначног смештаја у здравствену установу.

„Додатни проблем са којим се суочавамо јесте што нам је потребно и до 30 километара док дођемо до неког села јер су путеви неприступачни, што посебно долази до изражаја зими, када се укључује и полицијска и ватрогасна служба", каже Александра Пауновић, начелница Службе хитне помоћи у овом месту.

Од 80 пацијената који позову неготинску службу, десет одсто позива јесте за излазак на терен, наводи ова докторка.

Нацрт Закона о хитној медицинској помоћи предвиђа да сваки дом здравља једне општине или града има сопствену Службу за хитну помоћ у којој би стално били доступни један лекар и један техничар, односно медицинска сестра.

Број теренских екипа формирао би се у складу са бројем становника.

„Моја општина Сврљиг нема Хитну помоћ - то је нешто између дежурства и хитне помоћи, јер нема људи, па се лекари сналазе, а сви то осећамо.

„Па и ја сам живо биће, зато сам и подржао ову иницијативу", каже посланик Милетић.

Лекар Миодраг Бранковић је био у екипи која је дошла да помогне мушкарцу у Нишу 2019. године.

Код пацијента је послат са терена на другом крају града.

„Док смо стигли, човек је преминуо", каже он.

Између позива и доласка тима хитне помоћи прошло је сат времена.

Те вечери, додаје, није било довољно људи.

Уместо седам екипа хитне помоћи, колико их је иначе на смени, радиле су четири.

„Каква вам је то хитна помоћ после 50 минута? Па то није хитна помоћ", каже лекар из Ниша.

Кад телефон позвони

Мерита Бекировски преминула је 19. априла 2020.

Био је Ускрс, полицијски час и ванредно стање због пандемије корона вируса.

Њен супруг каже да је током првог разговора са лекарима Хитне помоћи навео које је симптоме имала.

Када је позвао други пут, лекарка је тражила да чује Мериту иако је Зејнула понављао да она није у стању да говори.

Годину дана је покушавао да установи да ли је било пропуста у збрињавању његове супруге и обратио се здравственој инспекцији.

У крајњем извештају који му је уручен, наводи се да пропуста није било.

Верује да је његова супруга могла да преживи да је помоћ одмах дошла.

Да ли ће и када лекари доћи на позив, зависи у многоме од тога ко се јави на телефон.

„Све се своди на то колико је неко расположен, да ли је спреман да разговара са пацијентом, колико је стручан.

„У заводима за хитну помоћ се превасходно јављају лекари, али у другим службама то може бити било ко", каже Бранковић.

У нишкој Хитној помоћи постоје три линије на које се јавља само један човек, јер нигде није прописано да за сваку линију треба да буде задужена по једна особа.

„Како да се јави једна особа на три линије!?", пита Бранковић.

Уколико Предлог закона о хитној медицинској буде усвојен, примање позива више не би био задатак екипе у амбуланти.

Овај нацрт предвиђа оснивање диспечерских центара по управним окрузима.

Србија је подељена на 25 управних округа, тако да би у сваком постојао центар који би усмеравао позиве и екипе по општинама које припадају округу.

На телефон би се јављали искључиво обучени лекари и искусне медицинске сестре, а поступали би у складу са јединственим протоколом за тријажу позива.

„То могу бити лекари који су већ радили при Хитној помоћи или због година не могу више да излазе на терен.

„Ми немамо шаблон питања, већ на основу искуства и информацијама које нам кажу пацијенти процењујемо да ли се излази на терен или не.

„Зато нам је потребна стандардизација - тако да моје колеге у Пироту, Зрењанину, Панчеву, Пироту и ја поступамо на исти начин", каже Александра Пауновић.

Докторка указује и да се у Службама хитне помоћ запошљавају махом млади лекари са тек завршеним приправничким стажом.

„Они имају испит ургентне медицине при крају студија, али теорија је једно, а пракса друго.

„Зато је важно да постоји одређено искуство код лекара који су у Хитној помоћи и учестале едукације које се тичу збрињавања и реанимације пацијената", објашњава она.

Горан Перге, лекар Хитне помоћи у Сремској Митровици, био је млад и неискусан када се запослио у овој служби.

Дилема је, сећа се, било много: да ли да се крене на терен одмах по позиву, како одабрати када се екипа шаље на адресу и одлучити да ли пацијента треба одвести у болницу.

Прву већу несрећу памти до дан данас - било је повређено 14 људи.

„Имао сам два возила, једини лекар, два техничара и два возача. Шта урадити у тој ситуацији? Питао сам се како их распоредити, како их прихватити кад су још под аутобусом?

„Нисам имао коме да се обратим. Била је поледица, саобраћај пуштен у обе траке, аутобус потпуно преврнут.

„Техничар ми је помагао да се обучем, јер сам само један рукав могао да навучем колико сам се уплашио", присећа се Перге три деценије касније.

Он каже да је у то време почела да ради и колегиница без искуства, те су се испомагали тако што би једно било на терену, а друго у амбуланти седело и читало шта радити у одређеним ситуацијама, јер „нису имали кога да питају".

Шта је протокол за тријажу позива?

У Предлогу закона о хитној медицинској помоћи се наводи да овај протокол треба да донесе Министарство здравља, али да мора да садржи:

Казне за лажне позиве

Нацрт закона о хитној медицинској помоћи, између осталог предвиђа новчане казне за оне код којих екипе дођу на основу лажно описаних тегоба, као и за оне који Хитну помоћ зову без разлога.

„Хитна служба вам је сваштарска служба, зову нас да помогнемо због пада са кревета, главобоље, мучнине, осипа на кожи до тешких симптома", каже Александра Пауновић.

Често им се дешава, прича начелница Службе хитне помоћи у Неготину, да их зову деца да пуштају музику или пак спуштају слушалицу, па телефонска веза буде заузета.

Грађани ће моћи да ангажују екипу на лични захтев, уколико предлог буде усвојен, али ће ову услугу морати да плате уколико лекари утврде да пацијенту није потребна ни терапија, ни збрињавање у некој медицинској установи.

Докторка Пауновић сматра да је „важно порадити и на здравственој едукацији људи, јер они не знају зашто се окреће број 194".

„Приликом сваког позива треба се представити, рећи шта се десило, који су симптоми, због чега се зове Хитна помоћ.

„Уколико то изостане, а лекар затражи информације, дешава се да чујете контра питање - а зашто вам је све то потребно", каже она.

Пружање хитне медицинске помоћи у бројкама

Извор: Покрет Право на живот - Мери, РТС, ББЦ

Пут од нацрта до усвојеног закона

Доктор Перге каже да је Србија једина држава у региону у којој хитна медицинска помоћ није правно регулисана.

„Неће се ни овим законом све решити, биће потребни и подзаконски акти, али ће се бар установити када излазимо, са којом опремом.

„Изненађен сам што су сви позитивно реаговали овог пута и струка и људи и што има одазива", каже Перге.

Посланик Милетић каже да је нацрт достављен и надлежном министарству и народним посланицима.

На њима је сада да „провере формално правне ствари, допуне и дораде шта сматрају да је за дораду, да би се што пре документ нашао пред Одбором за здравље и породицу, а уколико га Одбор подржи, онда и на скупштинском заседању", додаје он.

Зејлнулин покрет је добијао савете о томе коме и како да представи радни документ од људи који раде на пројекту Отворени парламент невладине организације ЦРТА.

Миша Бојовић, виша истраживачица Отвореног парламента, каже да би нацрт могао брзо да се нађе на дневном реду, али да све зависи од скупштинске динамике.

„Ми смо предложили решења и дали костур који треба дорадити - питање је да ли ће они сада имати слуха и жеље за то.

„За сада ми делује да иде неким добрим током", закључује Дејан Зејнула.

Погледајте и ову причу

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]