Реке, Србија и несреће: Дан када је Дунав прогутао „Земунски Титаник"

За највећи цивилни бродолом у историји речне морнарице у Србији у ком је пре 70 година настрадало најмање сто људи, многи вероватно нису чули.

Због орканског ветра, олује и града брод „Ниш", који је пловио на редовној линији Београд-Земун, потонуо је 9. септембра 1952. код ушћа Саве у дунавски рукавац неколико минута пошто је испловио.

Са Савског пристаништа кренуо је пре реда вожње у 13 сати и седам минута, а пет минута касније већ је био под водом.

Преживело је око 30 људи, међу којима и капетан Фердинанд Нобило, који је кратко био у притвору, али за ову трагедију нико није одговарао.

„То се годинама зове 'Земунски Титаник', то је била велика трагедија.

„Свако је знао неког ко је настрадао, а нису сви били Земунци", каже Бојана Ивановић, пензионерка из Земуна која је у то време била двогодишња девојчица, за ББЦ на српском.

Данас су око овог места сплавови и ноћни клубови, где се људи проводе не слутећи ништа, јер не постоји никакво спомен обележје које би указивало на трагедију.

Дан који је Београд завио у црно

На броду „Ниш" су се нашли већином Земунци који су тог сунчаног септембарског уторка отишли у Београд да обаве различите послове, куповали су књиге за школу, спремали се за упис на факултет, а неки да први пут виде тек рођено дете.

Међутим, мост који је повезивао Земун са централним београдским општинама био је затворен због реконструкције.

Речни саобраћај су обављали мали бродови капацитета до 60 путника.

Према писању земунског хроничара Бранка Најхолда, на београдском пристаништу продато је 106 карата, а сигурно је било и оних са дневним или месечним картама или путника који су их куповали на самој лађи.

Брод је уз одобрење дежурног службеника са пристаништа кренуо раније, потврдио је непосредно после несреће преживели капетан.

Већ тад, видело се да од Бежанијске косе долазе црни густи облаци.

„Како су се облаци гомилали над градом носећи кишу, а брод се све више пунио путницима тако да у салонима и утроби брода није било више места, капетан Фердинанд Нобило одлучио је да крене пре одређеног времена за Земун", објавила је сутрадан Политика.

Чим су испловили, почела је киша, а неколико тренутака касније је јак ветар с градом отворио врата салона.

Путници са палубе појурили су унутра и брод се нагнуо на једну страну.

Јаук се проломио.

Један од ретких преживелих Михаило Миша Гркинић, пензионисани професор географије, тад је био студент и редовно је пловио бродом „Ниш", имао је претплатну карту.

Са њим разговарам у стану у Земуну, у његовој дедовини, док ми показује исечке из новина.

Како каже, на броду је срео бившу разредну Емилију Катић и школског домара чика Ацу који је носио пуну корпу новина да бришу прозоре у Земунској гимназији.

Попричали су о његовим студијама и похвалио се да је полагао испит из метеорологије.

„И питају ме шта кажем за прогнозу, ја кажем 'разредна, бојим се да ћемо се купати'. Нисам ни завршио реченицу, а ветар је почео да разваљује врата, чули су се врисци, паника.

„Одједном сам био допола у води и после је било спасавај се ко може", препричава још витални 90-годишњак са брчићима.

На повике посаде да пређу на леву страну да се уравнотежи, нико се није обазирао.

Завладала је стравична паника.

Пароброд „Ниш" је већ почео да тоне.

Сат је стао на 13.09

Гркинић је током бродолома толико био прибран да га то и данас изненађује.

„Једини пут за ових 90 година био сам мртав хладан, толико да сам се у води пипао тражећи налив перо Пеликан који ми је мама купила за матуру у страху да га нисам изгубио.

„Помислио сам да ће, ако се ја удавим, мајка умрети и ваљда је то био порив да идем напред и да се борим", истиче Гркинић, који је тог дана обећао мами Јелени да ће доћи на ручак у два.

Срећом, био је добар пливач, како каже, „дунавско дете".

Тог дана му је стао сат на руци и то поклопљених казаљки на 13.09, показује ми поносно.

Овај поклон од оца који је остао у времену бродолома, купљен у радњи старог земунског сајџије, чува већ 70 година.

Кад је ускочио у воду, већ је падао крупан лед „какав у животу није видео".

Није могао да плива од града, који га је ударао у главу, а већ тад је био ћелав.

Град је био „као јаје", каже, стежући руку у песницу.

„Наиђе ми женска ташна, помислим да узмем њу, али сам тад толико био хладнокрван да сам помислио 'ако је неко у бољем положају, казаће да је пљачка'.

„Брзо после се појави мушки шешир и ставим га на главу и онда сам био сигуран да ћу да испливам", каже Гркинић.

Копна се домогао поред чамаца усидрених код Куле Небојша.

Многи добри пливачи нису успели да се докопају обале, део непливача се спасао, али највећи број страдалих је остао заглављен у унутрашњости брода.

Један мајор је пливајући једном руком, успео да се спаси, носећи дете у рукама.

Тек на обали је утврдио да је туђе - његово се утопило заједно са мајком, писала је тадашња штампа.

Земунац Драгољуб Јовановић тог јутра је сазнао да је постао отац, па је отишао у Београд да купи поклоне, али никада није успео да их уручи, нити да види бебу.

Једна девојка је успела да исплива до обале да би ту издахнула, непун минут касније, забележио је Најхолд у тексту „Хроника друштвеног и културног живота Земуна - на лепом плавом Дунаву" пре 20 година.

Нека сећања су остала забележена на друштвеним мрежама.

Како живот после и највећих трагедија наставља да тече показује пример наставнице, коју је из ове незапамћене олује спасио ученик, а она га је, наводно, наредне године оставила да полаже на поправном.

Није се причало о томе

Пензионер Стеван Рајн живи у Земуну од средине педесетих и познавао је породице двојице утопљеника са брода „Ниш".

„Неки Јовановић и Белобрк из Земуна, то су све старе земунске фамилије.

„Један од њих је живео у Угриновачкој улици, а његов брат је пре 60 година радио са мном у фабрици", каже Рајн за ББЦ на српском.

Рајн се из Опова код Панчева доселио у Земун да учи занатску школу као 15-годишњак.

Сећа се да су их у ђачке посете центру Београда водили бродом од ресторана Венеција до пристаништа, јер није било толико аутобуса.

Током деценија искусио је разне временске неприлике покрај Дунава и ћуд велике реке.

„Била је таква олуја и шездесетих година кад се удавило троје са Лида, исто је такав вихор дунуо, док смо ми били тамо", каже Рајн.

О оној највећој, потонућу „Ниша" није се много говорило, додаје, иако не мисли да је то намерно сакривено.

„Било је 'шта да причамо о томе, пусти, трагедија'.

„Многи нису волели да о томе причају да се не потресају поново", каже Рајн.

Прича која је оставила „јак, јак утисак"

Многи и данас не знају за ову трагедију која се одиграла у самом центру Београда, недалеко од ушћа и Куле Небојша код Калемегдана.

Момир Турудић, искусни новинар „Времена", први пут је чуо за то кад му је уредник дао задатак да пише причу поводом 60. годишњице несреће.

Тек кад је почео да истражује, чита исечке из новина и разговара са преживелима схватио је размере трагедије.

Сазнао је да је и отац његове ујне имао среће да закасни на тај брод и да га гледа како испловљава.

Иако је написао стотине текстова у животу, ова прича је на њега оставила „јак, јак утисак".

„Био сам потпуно шокиран да ништа нисам чуо о томе иако сам одувек много пратио медије, нарочито штампу, то ми је била страст.

„Данас кад год пролазим поред тог места, а често ту шетам и трчим, мени је та слика у глави и погледам према Великом ратном острву", каже Турудић, аутор текста Таласи, град и смрт.

Један од саговорника био му је Мирослав Вишњић, колега, новинар агенције Танјуг, који је преживео бродолом.

О том искуству овај Лозничанин говорио је и за Борбу непосредно после несреће.

Тада је Вишњић био ученик петог разреда гимназије, који је са старијим другом Радомиром Васиљевићем кренуо у Земун да преда документа за упис на Шумарски факултет.

Вишњић је чак губио свест, али је успео да рони, што га је сачувало од града.

Кад је угледао другарову жуту кошуљу дозивао га је, али безуспешно.

„Дозивао сам га неколико пута, али то је било узалудно, олуја и град су царовали.

„Наставио сам да пливам, док су се око мене проламали крици дављеника, деце и жена", испричао је за дневни лист Борба.

На крају га је спасила торба.

Шест деценија касније, Турудићу ће за Време испричати да је то вероватно била торба са „40 милиона тадашњих динара, плата за запослене у Дому армије".

Гркинић и њих двојица преживелих тада су са потомцима, дошли до ушћа чамцем и ту бацили венац страдалима.

Разговор са њима, оставио је на Турудића снажан утисак.

Још се сећа како му је живописно Вишић предочавао сцене, са безброј детаља, као да то поново преживљава.

„Описао ми једну коврџаву девојку која тоне и чија коса се у води исправља и рекао ми је 'и кад будем умирао мислим да ћу имати њено лице пред очима".

„Притом је поменуо да је био дописник током ратова на Блиском истоку, да је видео гомиле лешева и осетио смрад људског меса, али да никад ништа није било јачи утисак од оног што је тад видео", препричава Турудић.

Као детаљ који можда решава слагалицу како су они успели, а многи нису, Турудић и његови саговорници видели су у томе што су обојица као дечаци из Лознице научили да пливају на брзој реци Дрини.

„Употребио је страшан израз ког се сећам и из Књиге о џунгли, каже 'Дрина је гладна вода' и у Дрини се сваке године утопи много и најбољих могућих пливача, јер има много невероватних вирова.

„Он ми је тад рекао ко на Дрини научи да плива, не може да се утопи нигде и то им је вероватно спасило живот", каже новинар Времена.

Вишњић није дочекао 70. годишњицу несреће, преминуо је 2017.

„Ја сам још једина цвећка која вегетира", каже Миша Гркинић, додајући да неки који су преживели, а које познаје, нису више доброг здравља.

У марту је напунио 90 година, али није дувао свећице, јер му је после 62 године брака преминула супруга, чију слику држи на столу уз увелу ружу.

Комисија утврдила - несрећа због олује

Увиђај је спровела комисија Југословенског државног речног бродарства која је утврдила да је брод био исправан, а да је до несреће дошло „због изненадне и страшне олује".

Брод је добио изузетно јак ударац ветра у бок, толико снажан да се сасвим изврнуо.

„Путници су од потреса полетели на страну на коју се већ брод сасвим нагнуо и тиме несвесно и ненамерно убрзали потапање", пише тадашња Борба о налазима стручњака.

„Капетан није направио никакву грешку. Брод није био претоварен.

„Путника је овом приликом било више него обичног дана, али далеко мање него што брод може да прими", наводи се.

Ипак, адмирал у пензији Бошко Антић данас види низ пропуста у поступању.

„Сматрам да је направљена велика грешка, пре свега због укрцавања већег броја путника, затим зато што је кренуо раније", каже Антић за ББЦ на српском.

После студија на Војној академији, он је почео да ради у подморници, затим 15 година у Речној ратној флотили и Генералштабу, да би каријеру завршио у Школи националне одбране као начелник.

На самом почетку каријере и сам је доживео нешто слично на Дунаву.

После Новог Сада, речни миноловац којим је командовао, нашао се на удару ветра и огромних валова, због којих није наставио низводно, већ је прво кренуо у заветрину, а затим узводно уз ветар.

Тада је, каже, кључно окренути брод у правцу ветра.

„Таласи су били толики да су прелазили преко моста.

„Тако и овде није смео да окрене бок, могао је да плови низводно Дунавом према садашњој луци, па у заветрини окренути узводно и ићи ка Земуну", каже Антић.

Капетан Нобило је урадио супротно.

Наредио је кормилару да брод окреће узводно, тиме је леви бок окренуо ветру и притиску воде који је појачан ветром.

На питање ко је крив, одговара: „Много је ту криваца".

„То је једноставно немар, избегавање одговорности и вероватно је требало да буде одговорних на више нивоа, и на оном ко је вршио истрагу", напомиње адмирал Антић.

Акција извлачења и морнар који грли катарку

„Спасло се око 30 особа, а рачуна се да се утопило, већином у броду, око 90 особа.

Десет чамаца са обале одмах је притекло у помоћ, али су могли да помогну само онима који су успели да искоче из брода", пренела је Политика 10. септембра 1952. саопштење Министарства унутрашњих послова.

Када су заронили на дно реке, до брода који се налазио на 14 метара дубине, гњурци су затекли прво погинулог морнара како грли катарку брода, гвоздени стуб на коме се разапињу једра.

Целу ноћ су извлачили лешеве.

На место несреће изашао је Александар Ранковић, потпредседник и министар унутрашњих послова тадашње југословенске владе са члановима Владе Србије, међу којима је био и Слободан Пенезић Крцун.

Држава је обећала помоћ породицама настрадалих и да плати трошкове сахране.

Лист Борба писала је 11. септембра 1952. о детаљима „велике несреће на ушћу Саве у Дунав".

У ноћи после трагедије из реке је извађено 55 лешева, који су се углавном налазили у унутрашњости брода.

Велика дизалица „Соча" је ужадима и челичним ланцима убрзо извадила и „Ниш".

Брод назван по граду на југу Србије је потонуо готово неоштећен и на речном дну је стајао „као да плови", сведочили су рониоци.

После извлачења још неколико година је, по неким верзијама, саобраћао на линији Смедерево-Ковин, али овај пут са именом града са севера земље - „Сента".

Масовне сахране и дани жалости

Лешеви седам утопљеника из других градова - Загреба, Сарајева и Мостара - испраћени су 11. септембра, а истога дана у Београду и Земуну одржане су масовне сахране више од 70 настрадалих.

У Земуну је жалост захватила цео град, музика по кафанама није свирала, разгласна станица је обуставила емитовање, а приватне занатлије су затвориле своје радње.

На гробљу се то после подне, око две капеле у којима су били ковчези са утопљеницима, слегло више од 10.000 људи, а опроштајни говор одржао је председник Градске општине Земун Стојан Свиларић, писао је Најхолд у тексту поводом пола века од трагедије.

Колико је Гркинић био сталожен током бродолома, наредна три дана стрес и туга су га стигли.

Док су била опела и сахране у Земуну, звонила звона на црквама, а зидови постали излепљени умрлицама настрадалих, Гркинић није излазио из куће.

Тад, каже, није имао снаге да оде ни на један испраћај.

На броду су са њим били и њихова другарица из разреда, комшиница из Горње вароши - обоје су се удавили.

„Била је једна мајка, врло лепа плавуша, сви Земунци су јој се дивили, имала је колица са две бебе, само је легла преко њих и тако отишла.

„Иза мене је седео руски попа, знали смо га сви имао је седу браду до појаса, он је склопио руке, молио се и удавио се", описује Гркинић.

И Бојана Ивановић, Најхолдова супруга, сећа се породичних прича да је њена бака замало избегла ову катастрофу.

„Татина мама је ишла то јутро за Београд нешто да завршава, и знала је да има тај брод за Земун у 13, међутим госпођа Љубица је дошла касно, хвала Богу.

„Она је причала, сећам се тога, 'долазим на пристаниште, брод одлази' и на обали је сачекала следећи", каже седамдесетдвогодишња Ивановић.

И они су познавали неке од настрадалих, биле су им комшије на Гардошу.

Иронијом судбине, сутрадан 10. септембра 1952. је у Сплиту свечано обележена годишњица Југословенске ратне морнарице, којој је присуствовао и маршал Јосип Броз Тито.

Иако је било спекулација да је та прослава бацила у сенку причу о речној катастрофи, на насловној страни Борбе, државног листа Комунистичке партије Југославије, уз извештај са прославе, са десне стране објављен је поименични списак 55 жртава бродолома које су тад биле утврђене.

„Брод 'Ниш' је највећа цивилна несрећа у речном бродарству, десила се сплетом разноразних околности.

„А највећа трагедија на нашим рекама је наилазак брода 'Касија Милетић' на мину за време Другог светског рата, када је погинуло више од 200 бораца и рањеника са Сремског фронта", каже Бошко Антић, адмирал у пензији.

Сећање бледи

У протеклим деценијама „Ниш" као да поново тоне, овај пут у заборав.

Осим спорадичних новинских текстова, допуњен љубавном причом, овај догађај се нашао у књизи - „Бродолом" Владе Арсића.

„Некад се обележавала свака годишњица, па на пет, па на десет година, међутим сад већ десет година тога нема", каже Ивановић.

Ишли су од хотела Југославије до ушћа бродом и ту спуштали венац како би одали почаст погинулима.

Преживелих је данас, 70 година касније, све мање.

Много пута најављена, спомен плоча настрадалима никад није постављена.

Ни венац који су о годишњицама преживели бацали у реку већ годинама не плови ушћем, ни кобног 9. септембра.

„Грешка је свих редом који нису направили неку спомен плочу, али то је био обичан народ нису били официри или деца официра, па је можда због тога заташкано.

„Мислим да у Земуну на гробљу још има споменика на којима пише 'удавили су се у Дунаву 1952'", каже Рајн.

То није једина несрећа која нема обележје, напомиње и војно лице Бошко Антић.

Као пример наводи, чланове прве српске речне флотиле са Аде Циганлије који су бранили Београд на почетку Првог светског рата.

„Нема ни спомен обележја члановима посаде потонулог Монитора који су у ноћи између 11. и 12. априла 1941. потопили сопствене бродове, прошли испод Железничког моста кад је инжењерија срушила мост на њих и 95 чланова посаде на реморкерима погинуло.

„Трагедије се код нас слабо обележавају, мало се зна", каже Антић, аутор књиге „Бесмртни монитор".

Док за потонуће прекоокеанског брода „Титаник" знају сви, сећање на бродолом „Ниша" ишчезава са преживелима.

И Гркинић се залагао, заједно са писцем Арсићем, да се подигне спомен-плоча, али безуспешно.

„У Чешкој се на једној реци десет људи утопило и Чеси су написали овде су наши суграђани страдали, а овде ништа", каже помало разочарано сведок катастрофе.

Момир Турудић у Београду живи скоро четири деценије и каже да многи и даље не знају за ово.

После објављивања текста, новинар „Времена" добио је руком писано писмо, иако су 2012. увелико мејлови заменили коверте, од једне госпође која му се захвалила што је уопште писао о несрећи.

То му је било веома дирљиво и писмо и даље чува.

„Та трагедија је на чудан начин остала затрпана у времену", закључује Турудић.

Можда ће вас занимати и ова прича

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]