Музика и Беге Фанк: Дефиниција правог репа - директно из Београда

Настала у сиромашним афроамеричким четвртима Њујорка, више од четири деценије реп идеја незаустављиво се ширила планетом, да би крај њене историје наступио ове године - у Београду.

Ова несвакидашња, па и контроверзна тврдња исписана је већ на првим страницама недавно објављене књиге „Добар реп - како сам објаснио и завршио прави реп", ди-џеја и репера Предрага Вукчевића, на домаћој хип хоп сцени познатијег као Беге Фанк.

Лежерно заваљен у фотељу и окружен плочама дорћолског бара, делује спремно да испоручи знање о сопственом делу, где се преплићу теорија и пракса, личне приче и историја жанра.

Једно од главних питања на које нуди одговор је уједно и вишедеценијски предмет расправе љубитеља ове музике - шта је прави реп?

„Мени је реп кад Рушка Јакић каже себи у огледало - добро јутро лепотице, мени су реп и изрицања која немају везе са музиком, разметљива прича о себи, као код Јеремије Крстића", каже Вукчевић.

Реп музика је један од четири елемента хип-хоп културе, којој припадају још и диџејинг, брејкинг, односно брејкденс - улични плес и графити - потписи по зидовима који су временом постали улична уметност.

Али за Вукчевића, хип хоп ерудиту, у дуксерици на којој је извезен Беге Фанк грб црвене боје, оваква дефиниција је преуска - због чега је одлучио да и сам о томе напише коју реч.

„У причи о концепту Доброг Репа могу да испричам причу о читавом репу, све што сам сазнао, а негде и сам домислио.

„И да на крају заокружим то у причу о томе шта је заправо реп, како се развијао и до чега је дошао", говори Беге Фанк за ББЦ на српском.

Од интернет форума, до књиге

Идеја за писањем књиге „дужег формата" постојала је и раније, али је заживела тек крајем 2020.

Главни мотиватор, каже Беге Фанк, био је Драган Ђорђевић, творац Мале црне музике, прве ауторске књиге о репу на „нашим просторима".

Он је читајући Вукчевићеве преписке на интернет форумима, где је репер био и те како активан крајем прве и почетком друге деценије овог века, увидео да би те реченице требало превести из сајбер простора у штампани облик.

„Текст Diesel Power који смо Горан Мусић и ја написали за зборник о хип хопу Источне Европе Универзитета у Индијани (Hip Hop at Europe's edge), објављен је и у часопису Култура захваљујући Драгану", истиче репер.

Ипак, директан повод да се упусти у списатељске воде, било је и одустајање од књиге о популарном београдском реперу Смоке Мардељану, чија су животна прича и музички успон била тема документарног филма из Вајса 2016. године.

Међутим, тај пројекат је за сада на паузи.

„И онда су ме људи из Попбукса питали шта ћемо, а ја се сетио да имам причу о Добром Репу и о томе што се појавио у књизи Џулијуса Бејлија, што је најдаље докле је реп на српском отишао", додаје поносито Вукчевић.

Његов албум цитиран је у књизи Филозофија и хип хоп: Руминација о једној форми постмодерне културе (Philosophy and Hip-Hop: Ruminations on Postmodern Cultural Form) Џулијуса Бејлија - афроамеричког доктора и предавача на Одељењу за филозофију на Витенберг Универзитету у америчкој држави Охајо.

Темељи су постављени.

Уследила је јурњава за литературом и прикупљање додатне грађе, писање, пробијање рокова, да би сопствени књижевни првенац из штампарије покупио 9. маја.

Добар и прави реп

Објашњавајући његов концепт Доброг Репа, Вукчевић је дао одговор и на питање шта је тврдо језгро (хардкор), односно прави реп.

Тако је, наводи у књизи, „развој темељне идеје репа" довео до краја.

„По мом мишљењу и аргументима које износим прави реп је разметљива, хвалисава прича о самом себи, потребна човеку, у неком мотивационом смислу, да се представи у идеалном обличју и мотивише да то постигне у стварном свету", објашњава Беге Фанк.

Он такође прави и јасну разлику између репа као музике и као става.

Реп као музички правац карактерише, пре свега, реповање - техника вокалног извођења, преко „инструменталне подлоге која је потпуно подређена ритму".

„Реп не мора бити репован и многи одреповани стихови нису реп", гласи једна од реченица у Беге Фанковом књижевном првенцу.

Стога ни не чуди што он прави реп проналази и у изјавама или ставовима неких више или мање познатих личности у српском друштву, попут телевизијске водитељке Рушке Јакић или Јеремије Крстића, хвалисавца из познате народне песме.

Јеремија је иначе стварна особа, српски војник из Првог светског рата, који је написао песму о себи и изводио је на вашарима и другим скуповима, док је најпознатију верзију испевао Предраг Живковић Тозовац.

Представнике правог репа Беге Фанк свакако проналази и међу познатим Афроамериканцима.

На првом месту је један од највећих светских боксера Мухамед Али, за кога у књизи каже да је „највећи лик у историји репа".

„Флојд Патерсон (некадашњи светски и олимпијски шампион у боксу из САД) каже како се Али разметао да би сам себе уверио и охрабрио да може да победи противнике, а не да би Сонија Листона испрозивао и уплашио", додаје Беге Фанк, пошто је отпио гутљај топле чоколаде.

Мухамед Али се два пута борио против Сонија Листона - 1964. и 1965. и оба пута победио.

Да је тврдо језго репа „прича о самом себи у суперлативу", наводе и бројни други амерички репери у њиховим књигама попут Чак Дија (Chuck D) из групе Паблик Енеми (Public Enemy), Ајс Ти (Ice-T), Џеј Зи (Jay-Z) и многи други.

Иако је подвукао јасну црту између ових појмова, Вукчевић каже да његова дефиниција правог репа није вредносна, већ описна.

„Тиме што кажем да нешто није реп, не кажем да то није вредно или да је мање вредно од онога за шта кажем да јесте реп", додаје.

Такође, свестан је и да постоји отпор по овом питању међу овдашњим слушаоцима реп музике, па и код већине извођача.

Међутим, на сцени су пристуни и појединци који се ипак држе ових начела.

„Ти имаш Ђуса који није то теоријски развијао, али је интуитивно био на тој линији слушајући реп и имаш гомилу људи на које је утицао директно или индиректно", објашњава Беге Фанк ентузијастично.

Муљатори и макрои као хероји репера

Реп, посебно с краја прошлог века, није била музика коју бисте слушали на породичним окупљањима или матурским забавама.

Иако је увек било изузетака, сиров и директан приказ живота у гету углавном је описиван уз прегршт псовки, прича о криминалу, уз честе сексистичке стихове.

Копајући по историји хип хопа, али и афроамеричке културе, Вукчевић је наилазио на све више доказа да су први репери узоре проналазили у муљаторима (hustler) и варалицама, а посебно у макроима.

Анализирајући једну од првих снимљених реп песама Rapper's delight групе Sugarhill Gang из 1979, дошао је до закључка да су се термини rap, rapping и rapper користили много раније, између осталог, и у њиховим речницима.

Како је једна негативна друштвена појава попут макроа, човека који искоришћава друге не би ли дошао до лаке зараде, постала „херој гета", Беге Фанк објашњава тиме што су они практично били „први црнци који су успели на неки начин да се реванширају белцима".

„Узимају паре од белца и на неки начин га економски поробљавају, а хероји су и као нерадници у капитализму - само се сређују, изгледају лепо, одмарају и долазе им паре", додаје.

Репер тај реваншистички дух доводи у везу са вишедеценијским присилним радом њихових предака, када су као робови радили на плантажама чији су власници били белци.

Поред многих негативних особина које одликују макроа, њима није стран ни сексизам и мизогинија, о чему сведочи и њихово хладно, а код појединаца и насилно понашање према проститукама.

„Макро јесте анти-херој, али је и проститутка, не у смислу да их осуђујем, него су једноставно обе инстанце појмовно проистекле из исте борбе и истог јада и начина на који ти у капитализму можеш као дискриминисана особа да дођеш до живота, односно пара", додаје Беге Фанк.

Младим Афроамериканцима макрои су представљали „идеал и идоле" и због аутентичног личног стила, односно накита и одеће коју су носили, као и кул позе - „најважнијег извозног производа афроамеричке културе".

„Реп има корене и на улици, у том друштвеном миљеу, међу црним мушкарцима, међу макроима и хаслерима (муљаторима) као некој економској констелацији која је у конкретном народу и раси настала.

„Али се издвојио да свако може да то ради. Можеш ти да будеш девојчица или андрогено биће из Индонезије и да будеш репер и да се представљаш тако", говори Беге Фанк.

Други талас са Трга Реп публике

Беге Фанк је део књиге посветио и догодовштинама са београдског Трга републике где се током деведесетих година прошлог века окупљала реперска екипа.

Међу њима је било и људи који ће почетком новог миленијума покренути такозвани „други талас српског хип хопа".

Вања Улепић Oneya продуцент и оснивач најпознатије српске реп издавачке куће Bassivity, Ајс Нигрутин и Тимбе из групе Бед Копи (Bad Copy), Шеф Сале из Београдског синдиката, Икац из састава V.I.P, ди-џеј Према (187) и Ђус били су само неки од њих.

За Беге Фанка ово раздобље је заправо почело на једној реп журци у некадашњем клубу „Индустрија" почетком 1995, где је срео друга из школе и краја Милана Шапоњу, познатијег као Мики Бој, прерано преминулог оснивача састава Бед Копи.

Мики Бој га је тада упознао са другарима из новог краја - Котежа, између осталих, и Ајс Нигрутином и Тимбеом.

„Имали су другачију енергију - сви су били намрштени и намонтирани, а ови у фазону лудило, идемо на журку, скакање", истиче Вукчевић.

Исте вечери се формирало језгро од десетак људи који ће се испрва окупљати на платоу испред Филозофског факултета, да би га убрзо заменили степеницама испред Народног музеја Србије, на Тргу републике.

„Маса људи је кренула да долази јер је провалила да се окупља реперска екипа и у зениту нас је било 40, 50.

„Нисмо имали појма о гомили ствари, али опет смо успели само на основу страсти понешто да скапирамо", додаје Беге Фанк, несвршени студент филозофије.

Млади репери са марамама на главама, у широким панталонама и хокејашким и кошаркашким дресовима америчких тимова, скретали су пажњу случајних пролазника.

Дешавали су се и сукоби, посебно са неонацистички оријентисаним скинхедима који су тада такође били активни на београдским улицама.

Тих година Беге Фанк се додатно заинтересовао за афроамеричку културу и политику, па је трагајући у библиотеци за књигом о Црним пантерима - револуционарном организацијом из САД, дошао до аутобиографије борца за права Афроамериканаца - Малколм Икса и књиге „Корени" истог аутора - Алекса Хејлија.

Све више се слушао политички ангажован хип хоп док је лета 1996. радио као перач тролејбуса Градског саобраћајног предузећа (ГСП).

Недуго потом открио је, каже, музичке правце drum'n'bass и jungle, да би затим почео да купује плоче тих извођача и да пушта ову музику под именом ди-џеј Ејп (DJ APE).

На тој сцени досегао је култни статус пуштајући на разним догађајима и као подршка бројним великанима који су тада долазили у Србију, као што су Roni Size, LTJ Bukem, DJ Marky и други.

Године 2003. наступио је на Главној бини новосадског Егзит фестивала и тако постао први домаћи ди-џеј коме је то пошло за руком, да би већ наредне године „окачио грамофоне о клин".

Добар реп за добар живот

Прве ауторске реп кораке Беге Фанк је начинио на пролеће 2004, на наговор пријатеља ди-џеј Преме, бившег члана групе 187, који је тада припремао микстејп - компилацију која никада није објављена.

„То је било ватрено крштење, али на Премино инсистирање, ја нисам био у фазону да снимам".

Три године касније снимио је другу ствар - Chit Chat која је за разлику од претходне угледала светлост дана, али поново на туђу иницијативу, овог пута продуцента Милана Станковића, познатијег као SevdahBABY.

Наредну песму Дорћол снимио је са Шкабом из Београдског синдиката који ју је уврстио на његов албум „Ремек дело" из 2008, али је опет идеја потекла од других - пријатеља из истоименог рагби клуба.

Коначно, наредне године поново сарађује са Севдахом на песмама YO!Hambin 91 и Знооојјј!!!

„Ја то рачунам као прави улазак у реп, с тим што ни једна, ни друга песма нису реп, иако причам о себи и доживљајима Беге Фанка, али генерало не причам о себи на тај реп начин", додаје Вукчевић чије је уметничко име тада било Lou Benny, по надимку Лубени који је добио током деведесетих на Тргу републике.

Временом је постао и Беге Фанк и под тим именом 2019. издао први и, за сада, једини дугосвирајући албум „Добар реп".

Каже да је са изласком албума, а онда и књиге, уследило олакшање, налик „завршетку неког дела живота".

„Крај Доброг Репа ми је добар живот, а њега сам постигао тиме што сам самог себе уверио да га живим.

„И покушавам да га преведем у стварност, што сам већ радио, али сада још јаче", закључује Вукчевић.

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]