Избори у Србији: Из дворана и са тргова на друштвене мреже - каква је судбина политичких митинга и скупова

Дворане, тргови, транспаренти, слогани, заставе, страначка обележја, камере и најважније, људи - рецепт је то за успешан политички митинг.

Али масовних скупова и руковања политичара са присталицама је све мање, а присуство странака на малим екранима телефона годинама расте.

Иако друштвене мреже не могу да замене митинге, Горан Весић, заменик градоначелника Београда и члан Српске напредне странке (СНС), каже да са људима мора да се комуницира и на тај начин.

„Раније су политичари ишли на вашаре, пијаце, одлазили су тамо где се људи скупљају - а то место су данас мреже.

„Нема ту неке велике разлике, само је друго време", наводи он за ББЦ на српском.

А то друго време биле су и деведесете године прошлог века када је опозиција у Србији, у немогућности да добије термине у програмима државне телевизије, организовала масовне скупове како би се чуо њен глас.

„Наши митинзи били су карневали духа Србије, а у држави је тада пламтела вера у цивилизацијски преокрет", каже Вук Драшковић, лидер Српског покрета обнове и некадашњи „Краљ тргова" како су га називали, за ББЦ на српском.

Председнички, парламентарни и локални избори у више од десет општина и два града, биће одржани 3. априла 2022. године.

За место шефа државе надмеће се осам кандидата, а за посланичке клупе 18 листа.

Док функционери највеће и владајуће партије СНС, као и једне од најдуговечнијих Социјалистичке партије Србије (СПС), обилазе државу и чак организују превоз присталица аутобусима у оквиру предизборне кампање, део опозиционих странака заменио је митинге за, не толико масовне, конвенције и друштвене мреже.

ТикТок - 'инвестиција у будућност'

У овој кампањи, све је популарнија друштвена мрежа ТикТок.

Већина председничких кандидата или партија постали су активни и на овој платформи.

Истакао се Горан Весић, који има више од 40.000 пратилаца и преко 15 милиона прегледа.

„ТикТок је сада једна од најбрже растућих мрежа, али и начин да се допре до млађе публике.

„Видећете да често шаљем озбиљне политичке поруке, али користећи трендове који се појављују на ТикТоку, што је људима занимљиво и хоће да гледају", наводи.

Разлог улагања времена у ову друштвену мрежу, каже, јесте што млађе генерације не прате традиционалне медије у толикој мери и што се њихов живот одвија на телефонима.

„Процењује се да је у Србији више од трећине корисника ове мреже старија од 18 година.

„С друге стране, и ти који су млађи од 18 ће гласати за годину, две или пет", истиче.

Oсим потенцијалних гласова на неким наредним изборима, Весић каже да жели да младима приближи политику.

„Један од проблема наших млађих генерација је што нису много заинтересовани за било коју друштвену активност, а на њима ће остати ова земља.

„Добро их је заинтересовати за политички или друштвени живот, њиховим језиком", објашњава.

Додатну вредност представља, истиче, то што у разговору са људима преко мрежа сазнаје за њихове проблеме.

Јелена Клеут, професорка политичког маркетинга на Филозофском факултету у Новом Саду, сматра да се млади гласачи који сада излазе на изборе претежно налазе на Инстаграму, али да је ТикТок инвестиција у будућност.

„Мислим да је то део помодарства, зато што 90 одсто странака у Србији нема коме да се обрати на ТикТоку.

„Странке нису усредсређене нa тако млад део становништва, оне им се углавном не обраћају ни темама, ни стилом комуникације", објашњава.

Али истиче да, на пример, из угла опозиционог и десно настројеногСрпског покрета Двери, који раде на придобијању младих, ТикТок није лоша одлука.

Из Двери за ББЦ на српском потврђују да су им управо млади „средиште политике, али и будућности Србије".

Којим мрежама су се странке окренуле?

Иако је већина странака отворила налоге на скоро свим друштвеним мрежама које су популарне у Србији, њихово присуство није једнако.

„Чини ми се да је највећи део странака опозиционе оријентације усмерен ка Твитеру, једним делом ка Фејсбуку, а Српска напредна странка ка Инстаграму.

„Али, Фејсбук је мрежа уколико хоћете до некога да стигнете у Србији", наводи Клеут.

У ово доба прошле, 2021. године, забележено је више од четири милиона корисника Фејсбука у Србији.

Нешто мање је имао Инстаграм, скоро три милиона, а подаци од почетка ове године показују да је на Твитеру присутно вишеструко мање људи - мало више од 400.000.

Митинзи деведесетих година - 'карневал духа Србије'

Доказ да друштвене мреже нису потребне да би се велики број људи окупио у Србији јесу деведесете године прошлог века - период обележен масовним скуповима против тадашњег председника Слободана Милошевића.

Све је почело када је Милошевић освојио убедљиву већину на председничким изборима одржаним 9. децембра 1990. године.

Тачно четири месеца касније, 9. марта, на позив Српског покрета обнове (СПО), више десетина хиљада незадовољних грађана изашло је београдске улице, а лидер ове партије Вук Драшковић на балкон Народног позоришта.

Уз њега су били и лидери опозиционе Демократске странке Драгољуб Мићуновић и Реформске странке - касније прерасла у Грађански савез Србије - Весна Пешић.

Ово је био само први у низу митинга које је организовао СПО.

„Наша централа заказала је само Девети март 1991, Видовдански сабор 1992. и тромесечне демонстрације 1996. године.

„Многе друге митинге, којима су присуствовале стотине хиљада људи, заказивали су општински и градски одбори СПО широм Србије", каже Вук Драшковић.

Како се учесници демонстрација сећају Деветог марта?

Пет година касније, Демократска странка, СПО и Грађански савез Србије ујединили су се и као коалиција Заједно наступили на изборима.

Убрзо су се ујединили и грађани у борби против, како су наводили, изборне крађе, оптужујући Милошевићеву Социјалистичку партију Србије да је фалсификовала резултате избора.

Вишемесечни протести су уродили плодом и опозиција је успела да преузме власт у десетинама локалних самоуправа.

Весна Пешић каже да су та окупљања била успешна зато што су грађани водили демонстрације, волели су опозицију и имали су повод - да одбране изборне резултате.

„Постојала је веза између људи и странака, а друштво је било далеко хомогеније деведесетих година него што је данас.

„Грађани су сами доносили заставе и транспаренте, а ми, лидери опозиције, правили смо маскараде", присећа се она за ББЦ на српском.

Један од примера јесте када су сви дошли на митинг колима, отворили хаубе и почели да „поправљају кола", због чега су саобраћајнице у Београду биле блокиране.

„Сваки дан смо морали да смишљамо шта ћемо да говоримо.

„То је била нека друга атмосфера, други људи, друго време", каже.

Али, Весна Пешић признаје да је било веома тешко направити митинг без Драшковића.

„Он је могао да окупи људе - где год да оде, они би дошли", наводи.

Драшковић каже да је грађане носила нада у преокрет и воља да се порази, како каже, владајуће зло.

„Људи су на митинге, углавном организоване на централним градским трговима, позивани плакатима, чланови СПО су обавештавали комшије, познанике.

„Помагали су нам пропагандно и ослобођени локални медији после победе коалиције Заједно у готово свим већим градовима", наводи.

Сећа се да се на транспарентима, које су људи сами писали, могло свашта прочитати - али увек саркастично и духовито.

„Наши митинзи били су карневали духа Србије, а у држави је тада пламтела вера у цивилизацијски преокрет.

„Србија која се борила против Милошевићевог државног тероризма тада није била загледана ни у руски КГБ (совјетска обавештајна служба) ни у комунистичку Кину", каже Драшковић.

Он наводи да су тадашњи митинзи имали главну улогу, уз јасан политички програм - не рату и ратним злочинцима, режимским медијима, него Србија у Европи и Европа у Србији.

Сада би, сматра Пешић, овакве митинге било тешко извести.

„Мислим да нешто данас не штима у односу грађана и лидера.

„Људи су имали више снаге, енергије, мотивације, имали смо народ који је хтео да изађе, а без њих не може", објашњава.

Како је изгледао контрамитинг власти 1996. године:

Шта све чини један митинг?

Окупљање релативно већег броја присталица странке, кандидата или коалиције, према речима Клеут, за сврху има пружање осећаја заједништва.

„Митинзи имају врло јасну улогу, не толико да информишу неке заинтересоване бираче него да оснаже избор оних који су већ донели одлуку и пронашли странку за коју ће гласати.

„Али у времену када се политика изразито одвија преко медија, такве слике окупљања великог броја људи никада нису само за интерну употребу", објашњава професорка политичког маркетинга.

Додаје да се ти призори путем медија или предизборних спотова касније упућују онима који још нису изабрали за кога ће да гласају.

„Такве слике саопштавају да је странка веома јака", наводи.

Додаје да је, поред сценографских елемената, попут избора говорника, боја и логотипа странке које красе место одржавања, слогана, државних ознака, транспарената подршке, најважнији број окупљених присталица.

„По правилу, та сценографија треба да делује изразито моћно, а елементи треба да буду уклопљени на такав начин да саопштавају да се ради о једном грандиозном догађају.

„Углавном ће се присталицама обратити лидери и послати врло снажне, емоционалне поруке које треба да их хомогенизују и потврде њихову одлуку", објашњава.

Истиче да су митинзи врло ретко места где се могу чути детаљна објашњења програма странке и да се за то користе нека друга средства комуникације.

„Такође, странке могу позвати познате личности блиске партији које додатно потврђују њен легитимитет као добре опције на изборима", наводи.

Могу ли мреже да замене митинге и скупове?

Кратко и јасно, не - сагласни су представници владајуће партије, али и њихови противници у актуелној парламентарној трци.

Као главни разлог наводе то што нема непосредног сусрета са бирачима.

Зато су, како кажу из Српског покрета Двери, непрестано на терену и у директном контакту са бирачима.

„Конвенције су веома важне у кампањи, управо прилика да се сретну саборци из различитих одбора, да се ободре, али и да охрабримо грађане кроз лични контакт, да им ставимо до знања да смо ту за њих и да знамо њихове проблеме", наводе из Двери за ББЦ на српском.

Тако и Горан Весић, који се у претходном мандату прославио као звезда друштвене мреже ТикТок, а сада је заменик шефа Изборног штаба СНС-а, каже да више воли да посети неко место и рукује се са људима.

„То што сам присутан на мрежама не може да замени моју потребу да попричам са људима", објашњава.

Али зашто онда не сведочимо истој бројности митинга као раније?

Клеут каже да СНС прави митинге, али да партијама које имају релативно мали број присталица они нису приоритет.

„Мале странке не могу да окупе много људи и самим тим ће значајно више користити мреже.

„СНС није бежао од великих митинга, као ни СПС, али на пример опозиционе коалиције НАДА, Морамо, Уједињени за победу Србије до сада нису имали тако велике масовне митинге", наводи.

Додаје да се један део странака окренуо друштвеним мрежама зато што није проналазио довољно простора у традиционалним медијима да бирачима саопшти њихове ставове.

„Друштвене мреже су се ту показале као идеалан канал који нема тај степен филтрације који имају масовни медији", каже Клеут.

Ипак, скупови и мреже се одавно преплићу.

„Имамо митинге који се преносе уживо на друштвеним мрежама.

„Међутим, другачије је обраћати се некоме уживо у дворани или некоме ко ће то гледати на телефону два сата касније", објашњава Клеут.

Додаје да врста митинга која се организује да би се преносила на друштвеним мрежама, а чему прибегавају странке са мање присталица, губи снагу са којом је првобитно замишљена.

„Нема те помпезности коју уобичајени митинзи имају, те видимо да они мало мењају традиционалну форму какву су имали до сада", наводи.

Корисно је, ипак, што једном емитован скуп уживо, остаје похрањен на тој мрежи.

Како су изгледале припреме за митинг Српске напредне странке у оквиру кампање „Будућност Србије":

Пратите нас на Фејсбуку,Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]