Зимске олимпијске игре и спорт: „И недељни ручак је прекидан због слалома" - скијаши као суперзвезде у Југославији

Мушкарац у црвено-белом оделу, са кацигом на глави, великим бројем 51 и натписом „Сарајево '84" на грудима, чека на врху скакаонице.

„Број 51 - Примож Улага", чује се женски глас, на који публика реагује.

Улага се осмехује и залеће за скок, праћен лаганим спуштањем снежних пахуља.

„Олимпијске игре у нашој земљи... То је за оно доба било невероватно доживети", каже Улага, словеначки ски скакач, за ББЦ на српском.

Те 1984. године Улага и његове колеге летеле су изнад Сарајева, у оквиру 14. Зимских олимпијских игара (ЗОИ), када се и скијало, спуштало санкама и бобом, уз мало хокеја.

Готово 40 година касније летело се и изнад Пекинга у оквиру 24. зимске олимпијаде, где је Србија имала двоје представника - скијаше Марка Вукићевића и Јелену Игњатовић.

Било је у Пекингу и спортиста из других бивших југословенских република - медаље су (опет) освојили само Словенци - али скијаши и ски скакачи више нису славни као некада.

„Заиста смо били популарни широм Југославије, што се и данас види када год дођем у Београд", каже Улага, освајач сребрне медаље са ЗОИ у Калгарију 1988. године.

„'Ти си онај скакач', кажу ми увек у кафани, на граничном прелазу за Србију... И сви знају приче из тог доба", додаје уз осмех.

А тих прича има много - о чувеним скијашима Бојану Крижају, Матеји Свет, Борису Стрелу, маскоти Вучку, како је Јуре Франко у Сарајеву освојио прву медаљу за Југославију на ЗОИ у историји.

И како је, на пример, сарајевска раја тада одлучила да „воли Јурека више него бурека" - а зна се вредност бурека у Босни и Херцеговини - што су му поручили транспарентом.

Док се Франко спуштао, јурећи за медаљом, све је преко телевизора помно пратио тада 12-годишњи Јуре Кошир.

„Не могу да говорим за цео регион, али ти људи су у Словенији имали статус божанства", каже Кошир, такође познати словеначки скијаш и освајач медаље на ЗОИ.

„Људи су недељом прекидали породични ручак због слалома, а школе наставу да би гледали скијање", додаје.

Суперстарови

„Домаћим навијачима Бојан је знао да се одужи", каже словеначки спортски коментатор, док се Крижај спрема за слалом.

Када је кренуо одмах се огласила и публика у Крањској Гори, месту у Словенији, тик уз границу са Аустријом и Италијом.

Обилазио је Крижај капију за капијом, а снег је шуштао под скијама.

„Био сам веома нервозан - домаћа публика, домаћи терен, велика одговорност и велика очекивања", чује се на снимку глас Бојана Крижаја, док његов слалом и даље траје.

Кроз циљ је прошао за 46,94 секунде, што је било довољно за злато.

Година је 1982, а то је било прво злато неког југословенског скијаша на домаћем терену.

Југославија је тада већ увелико била заражена скијањем, највише захваљујући управо Крижају, који је остварио све прве велике успехе у зимским спортовима на светској сцени.

Две године раније, у швајцарском Венгену, остварио је прву од укупно осам победа у Светском купу, а на Светском првенству 1982. освојио је сребро у слалому.

Изнад њега остао је само Ингемар Стенмарк, чувени шведски ас.

Тако је током осамдесетих био један од најпопуларнијих спортиста широм Југославије, а друштво су му правили Јуре Франко, Борис Стрел, Рок Петрович...

„То је нешто што нова генерација неће никада разумети, какво је стање било и како је то била велика држава", наводи Франко.

„Нико није ни помислио да ће у неком тренутку бити другачије - знали смо да су наши језици мало другачији, али смо све учили у школи", додаје.

Како каже, спортисти су данас због друштвених мрежа добили на популарности широм света, али за њих је навијало 20 милиона људи широм Југославије.

„Много људи нас је заволело... После успеха били смо на насловним странама новина и у Београду и код нас", наводи.

Највећи успеси југословенских скијаша остварени су на Олимпијским играма у Сарајеву 1984, када Франко осваја сребро у велеслалому, а потом и на ЗОИ у Калгарију четири године касније.

Матеја Свет тада узима сребро у слалому, Матјаж Дебелак бронзу у ски скоковима, а сребро је освојено и у ски скоковима у екипној конкуренцији.

У тиму су били Улага, Дебелак, Миран Тепеш и Матјаж Зупан.

„Био сам у доброј форми и очекивао сам да нешто урадим, али медаља има само три и тешко је доћи до њих", присећа се Улага.

„Када се то догодило нисам толико размишљао о томе, колики је то успех било ми је јасно тек када смо се вратили кући и видели колико су људи били срећни и задовољни.

„И данас током сваке олимпијаде кажем себи 'ето, тако смо и ми некада били део тога'".

Јуре Кошир, који је 1991. године постао светски првак у велеслалому у јуниорској конкуренцији, одраста уз све те успехе.

„Био сам тинејџер током осамдесетих, много сам пратио скијање и свакако да су ти први успеси знатно утицали не само на мене, већ и на целу генерацију", наводи.

„Сви смо желели да будемо као они, јер су у Словенији имали статус божанства. То је стварно била еуфорија, готово психоза", додаје.

Словенији су, сматра, успеси скијаша посебно значили јер је то био први спорт у којем су њихови такмичари били бољи спортиста из других република.

„Није било потребно мотивисати нас за тренинге", присећа се уз осмех.

„Десет година касније одједном сам био у репрезентацији Југославије са некима од тих људи, а једну трку сам возио и са Крижајем. Надреално", додаје.

Резултати Србије на ЗОИ у Пекингу:

Марко Вукићевић

„Мој главни циљ данас је био да завршим трку, обзиром да јуче нисам успео да завршим трку спуста", изјавио је Вукићевић после супервелеслалома.

„Ова поставка стазе данас је за мене била превише захтевна, имајући у виду моју тренутну форму која је условљена и проблемима које имам са повредом ноге.

„Много је било испадања (других такмичара) данас и ја сам имао жељу да стигнем до циља и да имам резултат на овим Олимпијским играма", додао је.

Невена Игњатовић

Игњатовић је самом почетку трке у алпској комбинацији проклизала и пала.

Покушала је да се врати у трку, али приликом повратка није правило прошла око капије коју је промашила, па је у крајњем пласману дисквалификована.

„Ужасно се осећам. Тешко ми је пало ово што се догодило. Дала сам све од себе, више од овога нисам могла", изјавила је после трке.

Сарајево

Олимпијске игре у Сарајеву 1984. године посебно су утицале на популарност зимских спортова у Југославији.

„Људи у бившој Југи се и даље сећају како је то било", каже Кошир.

„Имао сам 12 година и добро се сећам свега. То је за целу државу био страшан понос зато што је нешто тако велико одржано у Југославији", додаје.

Сарајево је тада, кажу, било центар света.

Шездесетак хиљада људи присуствовало је отварању на стадиону Кошево, Крижај је полагао заклетву - и мало се збунио, заборавивши део текста - а снег је пао баш када треба, у последњи час.

Легенда каже и да су таксисти знали да госте из света возе бесплатно, да је град био улицкан, а да су становници Сарајева странце упознавали са ћевапима, баклавама и кавом.

„Прича да је један конобар покушао да превари холивудску глумачку легенду Кирка Дагласа, додајући једну нулу на рачуну, проширила се чаршијом попут муње, раја је хтела да га 'убије', а ресторан је одмах затворен", пише у тексту загребачког Индекса.

„Није смело бити превара, нико није смео покварити чаробну, зимску сарајевску бајку", додаје се.

Маскота Вучко, коме је глас у једној реклами позајмио певач Здравко Чолић, био је тих дана најредовнији гост свих телевизија, новина и улица широм земље.

„Са сетом и уздахом присетиће се Сарајлије, а засигурно и бројни поштоваоци некадашње Југославије, оног прелепог осмофебруарског дана од пре две деценије, када је Сарајево било анђеоски град, а Југославија још аркадијевска земља", писала је Политика 2004. године.

„Подаље од те свечарске атмосфере, попут Кроновог брежуљка у Олимпији, стајале су и две планине-лепотице Јахорина и Бјелашница и два лепотана Игман и Требевић, заокружујући са спортским храмовима Зетре и Скендерије бајковити призор какав се ваљда виђа само једном".

А да ће Сарајево бити домаћин ЗОИ објављено је давног 18. маја 1978. године.

Главни град Босне и Херцеговине тада је за само три гласа победила јапански Сапоро, док је трећи био шведски Гетерборг.

Биле су то прве Зимске олимпијске игре у некој социјалистичкој земљи.

„Слушао сам тада старије, мало су се бојали како ће све бити организовано, али је на крају то била веома позитивна прича за све", наводи Кошир.

„Моји родитељи су, на пример, возом ишли за Сарајево да би гледали такмичење у спусту".

Сећа се, каже, као јуче тренутка када је Франко освојио медаљу.

„Били смо тада још у скијашком клубу Крањска Гора и сећам се собе једног хотела у којем смо гледали и весеља после освојене медаље", наводи.

„То је тада била научна фантастика, да освојимо медаљу у скијању је исто као и да је Јамајка освојила", додаје.

Улага такође наводи да су Олимпијске игре у Сарајеву биле „нешто јединствено".

„Све је и даље било ново, скијашка култура није била развијена као у великим земљама на Алпима. Тешко је било очекивати да ће медаља доћи, а после тога се све променило".

„Крижај је био близу бронзе и на ЗОИ у Солт Лејк Ситију 1980, па Сарајево, Калгари и тако то иде генерацијски.

„У Словенији су сада медаље сасвим нормалне, али смо кренули од нуле и та прва медаља из Сарајева ће увек бити нешто посебно", наводи.

Зимски спортови на Балкану данас

Током осамдесетих све олимпијске медаље за Југославију освојили су Словенци.

Све олимпијске медаље у Пекингу од такмичара са ових простора такође су освојили Словенци - само што Југославије више нема.

„Током организације ОИ у Сарајеву направљена је добра инфраструктура, сви смо очекивали да у развој зимских спортова у Босни буде бољи, али ето", каже Кошир.

„Касније сам се и ја такмичио на стазама Бјелашице и Јахорине и стварно су то биле лепе стазе", додаје.

Међутим, ратни сукоб у Југославији током деведесетих знатно су оштетили многа здања изграђена за ОИ у Сарајеву.

Иако су хале Зетра и Скендерија обновљене, а скијаши се поново спуштају низ Јахорину, руинирана стаза за боб у Сарајеву и даље привлачи туристе из читавог света.

О томе какво је стање зимских спортова међу бившим југословенским републикама довољно говори статистика из Пекинга.

Словенија је имала 44 такмичара, а освојили су седам медаља, што их ставља на 15. место ЗОИ.

Хрватска је имала 11 такмичара, Босна и Херцеговина шест, Србија и Косово по двоје, а Црна Гора и Северна Македонија по троје.

Погледајте видео: Вожња тротинетом низ олимпијску стазуза боб у Сарајеву

„Због квалитета скијања и традиције код нас је већи буџет, боља организација, а близу су скијалишта у Аустрији и Италији, где клинци могу тренирају у било које доба", наводи Улага.

„Ту је и скијашки центар Планица - познат по ски скоковима - и то је све за нас нормално", додаје.

Кошир сматра да је рат сигурно спречио даљи развој зимских спортова у региону, али да није негативно утицао на Словенију.

„Ми смо били иста репрезентација као пре", наводи.

„Можда јесте било теже у смислу финансирања, али је скијање овде увек било привилеговано, тако да смо и по стицању независности увек имали добре услове", додаје.

Словенија је 1991. прва прогласила независност од Југославије, чиме је почео формални распад земље, а ратни сукоби у том делу били су најслабији.

Све је било готово после Десетодневног рата.

Јуре Кошир највеће успехе остварио је управо у дресу Словеније.

На Зимским олимпијским играма у Лилехамеру 1994. године освојио је бронзу у слалому, иза Томаса Штангасингера и славног Алберта Томбе.

Исте године био је трећи у поретку на Светском купу, а до краја каријере остварио је укупно три слаломске победе.

Каријеру је завршио почетком двехиљадитих, када је скијашком сценом бивше Југославије доминирала породица Костелић из Хрватске.

Јаница Костелић, коју многи сматрају за једну од најбољих скијашица свих времена, као и њен брат Ивица од 2002. до 2014. године освојили су укупно 10 медаља на ЗОИ.

Јаница од тога има четири злата и два сребра.

Говорећи у будућности скијања на простору бивше Југославије, Кошир каже да увек може да се деси „неки приватан пројекат попут Костелића".

„Нису имали спонзора на почетку, снашли су се и направили нешто, али уз страшан ентузијазам", каже Кошир.

„То се може догодити у другим земљама, али бих више волео да се нешто направи системски", додаје.

Како наводи, много људи данас скија и интересује се, али једино Хрватска уз Словенију ради системски, па имају неколико суперталената у млађим категоријама.

Ситуација у Босни „није најбоља", док Србија „има добре појединце", сматра.

„А има добрих центара, попут Копаоника, који би могао да буде добар тренинг центар за младе, потребне су једино идеје и основни капитал", наводи Кошир.

Улага ипак сматра да ће нових успеха бити.

Рецепт је јасан, каже, али резултати неће доћи преко ноћи.

„Мора да се почне са младима и мора да постоји систем", наводи Улага.

„Онда то буде као снежна кугла која низ падину све више и више расте... Али најпре треба уложити много рада, нема друге", додаје.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]