Србија, историја и новинарство: Ко је била Нада Маринковић - новинарка, путница и жена „без уско схваћеног завичаја"

Била једном једна југословенска новинарка немирног духа који ју је водио у далеке земље.

Звала се Нада Маринковић и имала је „огромну радозналост, склоност ка маштању и љубав према природи", што су речи које је сама откуцала на писаћој машини, а листови се данас чувају у њеном легату у Историјском архиву Београда.

Ову нежну жену баршунастог гласа мучила су два демона - „преосетљивост и неспокојство".

Дању је покушавала да их утиша радећи као новинарка и уредница културе Првог програма Радио Београда, о чему сведоче стотине магнетофонских трака, сложених у архивске кутије.

Ноћу је сопствене демоне ућуткивала пишући прозу, оставивши више од двадесет романа.

Иако је сматрала да је „новинарство површно", па је од њега „бежала у књижевност", остала је маргинална као списатељица.

„Људи су је више схватали као новинарку, него као књижевницу", каже Милош Јевтић, њен млађи колега и новинар Радио Београда у пензији, за ББЦ на српском.

„Велика предност била је што је радила на угледном месту као што је Радио Београд, али ју је то и оптерећивало", додаје.

„Била је тиха жена, веома одговорна и трудила се да добро ради свој посао, па се држала по страни од круга људи који се окупљао у Клубу књижевника, куда је у то време одлазио свако ко је желео да постане неко у књижевности".

Нада Маринковић рођена је 27. новембра 1921. - пре тачно 100 година.

Девојчица са „радним кабинетом"

Нада Маринковић рођена је у Карловцу, граду у Хрватској.

Њен отац Милорад Ољачић био је војно лице, па се породица често селила.

Из Карловца су отишли у Вараждин, али је Нада била толико мала да прва два града најранијег детињства није успела да запамти.

„Прва упечатљива сећања и искуства" стекла је у Ваљеву, наводи Маринковић у списима похрањеним у Историјском архиву Београда.

Научила је да пише као када је имала пет година.

Наводи да се као девојчица „није играла луткама", већ је састављала песме и приче.

„Од једног сандука, у којем је донет клавир за ћерку трговца у чијој кући смо тада становали, начинила сам нешто као мој радни кабинет.

„Писала сам, маштала и ослобађала се кроз слова, посредством хартије…Тако је све почело и даље текло", забележила је.

Гимназију је завршила у Земуну, а потом и романистику на Филолошком факултету у Београду.

Паралелно са Филолошким факултетом, студирала је соло певање на Музичкој академији у Београду.

Апсолвирала је, али није дипломирала.

Право са студија, Нада Маринковић је 1948. отишла на први посао, у редакцију пропагандног часописа Југославија-СССР.

Било је то „краће савладавање заната код [чувеног издавача] Отоа Бихаљи-Мерине који је био уредник", испричала је новинару Милошу Јевтићу у емисији Гост Другог програма која је на Радио Београду емитована 1994. године.

Међутим, те године је дошло до раскола између југословенског лидера Јосипа Броза Тита и совјетског вође Јосифа Висарионовича Стаљина, што је за последицу имало јаке тензије у односима две земље.

Часопис је угашен, а она је „као млад новинар који се већ доказао", 1949. године отишла у културну рубрику листа Политика.

„Жене из интелектуалних круга у то време нису користиле феминитиве", каже о реалијама тог времена новинар Милош Јевтић.

„Сматрале су да жена не треба да има другачији третман, па су о себи причале у мушком роду - новинар, књижевник".

Иако је успешно градила новинарску каријеру, желела је да напредује и на академском плану.

Зато је 1956. године пријавила је докторат на Сорбони, планирајући да се бави утицајем француске књижевне сцене на југословенске писце између два светска рата.

Положила је испите, „чиме се овај подухват углавном и завршио".

Докторату се, како је записала, испречила „допунска школа живота" - путовања на која ју је одвео новинарски посао.

„Грађанка света"

Захваљујући послу у Политици, Нада Маринковић је почела да путује прво по Европи, а онда и у егзотичне, југословенској публици слабије познате земље по Азији и Африци.

Највише је ишла на Исток, а када би се вратила, приповедала је о Кини, Индонезији, Камбоџи и Индији на таласима Радио Београда.

Путовала је, на пример, још у Мексико и Јужноафричку Републику.

Први путопис који је написала носи наслов Кина, а говори о пропутовању кроз десетак градова од севера до југа земље.

Објављен је 1958. године у Загребу.

'У Пекингу се Кина осећа, у Шангају се види'

Пекинг је срце Кине, Шангај су њене очи.

Путници који траже суштину ствари супротставиће Пекинг Шангају.

У Пекингу се Кина осећа, то је непосредан начин, близак свачијем разумевању.

У Шангају, кажу, Кина се може видети; све њене рапавости и сви њени углачани детаљи.

Шангај је град што је растао без плана.

У њему нема дворова, лепих црвених бастиона, ни вештачких језера; њега нису градили помоћу лењира и шестара.

Шангај је дивље ткиво, рак-рана.

***

Крај великог степеништа стајала је Кинескиња с дететом у наручју, лепом тамнопутом бебом великих очију.

Хтела сам да помилујем дете налик на живу лутку.

Пришла сам и једва да сам пружила руку, а оно је нагло раширило очи, његове се црте истегоше, а затим скупише, као да је читаво лице од гуме и кинеска беба завришта тако силно да сви продавачи, нагло тргнути из отмене тишине великосветског хотела, подигоше главе.

Додуше, они су се смешкали с извињењем, покушавајући да оправдају бебу и умање моје очигледно очајање, али ја сам била уверена да ми пребацују што сам својим белим изгледом изазвала ужас у наивној души детета.

Одломак из путописа Кина

Путописи су јој донели почасно чланство у удружењима писаца у Индонезији и Камбоџи.

И у Европи је стекла драгоцена искуства - пила је чај у дому француског филозофа Жан Пол Сартра и његове животне сапутнице Симон де Бовоар, гледала представе у московском Бољшој театру са лидером СССР Никитом Хрушчовом, пише лист Политика у интервјуу објављеном 1986. године.

У Москви је интервјуисала познате совјетске књижевне ствараоце Виктора Шкловског, Леонида Леонова и Андреја Вознесенског.

У Паризу се срела са француским песником Жаком Превером и писцем Албером Камијем.

Сумирајући успомене пред крај живота, Нада Маринковић је записала да себе сматра женом „без уско схваћеног завичаја" и „грађанином света".

„Завичај је за многе људе тачно омеђено и одређено место", навела је.

„За мене, то је свет - делићи његови у којима живе дивни људи и моја сећања због којих се радујем што сам постојала".

Неколико места јој се посебно урезало у сећања - кинески град Кунминг на обалама реке Јангцекјанг и престоница Камбоџе Пном Пен - „град-цвет срастао уз делту Меконга".

Били су јој драги још Париз, острво Гоа у Индији и „онај доњи старински део Београда чије улице прате токове река".

„Путујући, схватила сам да је свет мање леп због онога што је у њему лепо, а више због онога што је у њему добро", рекла је за Политику 1986. године.

Живот „на два разбоја"

Новинар Политике питао је Наду Маринковић да ли се више осећа као новинарка или као списатељица.

Она је одговорила да је цели живот радила „на два разбоја".

„Мада сам првенствено писац и волим да пишем на дуге стазе, у тихо, за својим столом, кад год је било потребно летела сам за вешћу.

„Новинарство ми је помогло да се изражавам сажето, да издвајам битно од небитног. Ништа није теже него писати тако да те разуме свако", казала је.

За живота је објавила више од 20 књига прозе, а неке од њих су почетком двехиљадитих поново издате.

Неки романи Наде Маринковић

Надин први роман Свирепе године штампан је 1961. године у Загребу.

Издавачу ју је препоручио чувени писац Мирослав Крлежа.

„Много ми је помогао делом и личношћу", присетила се Крлеже у интервјуу за Политику.

„За мене је био и остао узор великог човека и писца".

Важна је сама чињеница да је објављивала, јер у то време није било много жена у уметности, подсећа новинар Милош Јевтић.

„Али, Нада се држала и изван тог женског круга", каже.

„Ценили су је познаваоци књижевности, а о њој су са поштовањем говориле књижевнице Десанка Максимовић, Мира Алечковић и Исидора Секулић".

Критике дела Наде Маринковић ишле су од врло позитивних до веома негативних.

Како сама наводи у сећањима, један познати критичар јој је пребацивао да „јунаци Наде Маринковић имају купатила и говоре француски".

Интимне успомене из градића на мору

Првог мужа, оперског певача Александра Маринковића - Шиљу, Нада је упознала током студија на Музичкој академији.

За њега се удала 1943. године, наводи се у Подацима за лексикон писаца Југославије који се чувају у Историјском архиву Београда.

Заједно су купили кућу на мору, у градићу Цавтат недалеко од Дубровника.

Са Маринковићем је „споразумно прекинула брачну везу" 1963. године, да би и „поред тога остала са њим у најбољим пријатељским и људским везама све до његове смрти".

Исте године се поново удала и то за Александра Тапавицу - Шацу, директора представништва грађевинске фирме Енергопројект у земљама Западне Африке и на Далеком истоку.

Преселила се у Београд, али остала носталгија за кућом у којој је дуго живела.

„Поносила сам се својим цавтатским домом у који сам уносила предмете са далеких путовања", наводи у писму пријатељу Блажи које није датирано.

„У тој кући је умро мој први муж, а болно срце лечио други".

„Знам да ће куцнути час када ће се пожелети земља каква смо били"

Нада Маринковић је одрастала у време „југословенске еуфорије, када се формирала млада земља".

Поживела је до краја деведесетих, па је могла да сведочи распаду државе и система који су обележили највећи део њеног живота.

У списима које је оставила, огорчено размишља о догађајима који су ставили тачку на епоху југословенства.

„Знам да ће куцнути час када ће се пожелети земља каква смо били, онако брзоплето растурена, схватиће се неопходност комуницирања, природна потреба за интеграцијом, најпре економском, потом културном.

„Поиграли смо се нашим судбинама, порушили драгоцене мостове, измислили разлике и неразумношћу поступака изазвали мржњу.

„Многе смо ствари померили из лежишта, окренули наопачке, побацали у провалију.

„Сада смо ту где смо", навела је.

Нада Маринковић је преминула на јесен 1998. године у Београду.

По њој се данас ништа не зове.

„Неправедно је заборављена и у томе није једина", оцењује новинар Милош Јевтић.

Захваљујемо се колегама са Радио Београда Ранку Стојиловићу и Драгославу Симићу, као и Историјском архиву Београда.

Александар Хемон - о родитељима, књигама и музици

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]