Серија Породица и Милан Марић: О страху у лику Чедомира Јовановића, (не)поверењу Милошевића, преговорима са мирисом барута у носу и туги у пороцима

Млади и енергични политичар Чедомир Јовановић улази у вилу Мир на Дедињу.

Унутра га чека бивши председник земље Слободан Милошевић са породицом.

Милошевић одбија да се преда полицији, а неколико сати су се из виле чули пуцњи.

Ово није само истинит догађај који се 2001. десио у Србији, већ и сценарио серије Породица, у којој Јовановића глуми Милан Марић.

„Када сам добио улогу, контактирао сам са Чедомиром Јовановићем јер ме је интересовало како се он осећао у тренутку када треба да се преговара са тако искусним политичарем попут Слободана Милошевића", каже Марић за ББЦ на српском.

„Нећу вам рећи шта ми је он одговорио на питање да ли је у тим тренуцима осећао страх.

„Али знам да је његов лик у серији, како сам га ја замислио, страх свакако осећао. То је био страх за живот, сопствени и других људи", каже он.

Важно је, сматра глумац, да сви који гледају серију Породица разграниче шта су стварни догађаји и који је њихов однос према њима, а шта су интерпретације уметника у остварењу које је инспирисано реалним дешавањима на политичкој сцени Србије.

Самим глумцима је, ипак, то понекад тешко падало.

„У неколико наврата смо коментарисали на сету: 'Где смо ми сада, јесмо ми стварно у вили Мир, у преговорима о предаји?

„Понекад нисам био свестан да ли разговарам са Слободаном Милошевићем или само радим сцену са колегом Борисом Исаковићем (који тумачи лик Милошевића).

„Јер, тај период је и даље много близу и превише жив у свима нама. Баш зато је битно када говоримо о серији, раздвајати период целокупне владавине Милошевића и серију која обрађује три дана преговора", каже Марић.

Лик Чедомира Јовановића

Милан Марић тумачи лик политичара који је, као и многи други ликови из серије, и даље активан на политичкој сцени и у јавном животу.

Чедомир Јовановић је са Слободаном Милошевићем преговарао и био један од кључних играча у операцији хапшења.

Бивши председник земље после тога ухапшен, по кривичној пријави Управе за криминалистичку полицију МУП-а, због сумње да је извршио и удруживања ради вршења кривичних дела одређених законом тадашње Савезне Републике Југославије.

Неколико месеци касније, изручен је Међународном кривичном суду за за бившу Југославију са седиштем у Хагу, по оптужници из 1999. за ратне злочине почињене на Косову.

Док је боравио у притвору, против Милошевића поднете су и оптужнице за ратне злочине почињене у Босни и Херцеговини и Хрватској.

Свему томе су претходили преговори - Јовановић је у кућу ушао како би Милошевића убедио да се преда.

Пет година раније, Јовановић је био на челу вишемесечних уличних студентских протеста, којим се од Милошевића захтевало да призна да је изгубио на изборима у Београду, што се није десило.

Марић каже да је дуго размишљао како да игра лик Јовановића.

„Није било решење да пуко имитирамо те људе, јер глумци нису скуп имитатора који приказују своје вештине", каже он.

„Од Чедомира Јовановића сам узео оно што сам мислио да је довољно препознатљиво да вас свако мало подсети о коме се ради, да људима буде јасно да је то он.

„Остатак је била моја игра", каже Марић.

Његова идеја је била да публици пренесе лик политичара који још нема ни 30 година, а одлази на јако битан задатак.

„Чедомир Јовановић је тада био клинац. Тек је почињао да гради свој политички живот и свој препознатљив јавни наступ, по којем га познајемо данас", каже Марић.

„Зато сам морао да се вратим 20 година уназад и да размишљам како би се понашао млад човек, пун елана и храбрости, који чак можда није размишљао о последицама."

Марић је младог Јовановића доживео као „човека који улази у јако непријатељско окружење где су тензије повишене на максимум".

У кући је, према подацима који су доступни, било и оружја - зоље, снајпери, пиштољи, три митраљеза и два оклопна транспортера.

„Мислим да у тој ситуацији не можеш да будеш само одлучан у својој намери. Мораш да освајаш милиметар по милиметар.

„Верујем да чак и данас, да неко са великим политичким искуством оде на такво место, не може да се осети лагодно.

„Ако се ту пре неколико сати пуцало, ако имаш мирис барута у носу, знаш да сваког тренутка може све да крене низбрдо и да можеш да изгубиш главу.

„Јер, то је такво време било."

Јовановић је човек велике енергије, објашњава глумац како је тумачио лик.

„У неком тренутку схватиш да тај ентузијазам негде има смисла.

„Јер огроман број људи жели да се нешто промени", каже он.

Управо ову енергију је његов лик осетио да би превазишао страх, сматра Марић.

Ко је Милан Марић

Ко је Чедомир Јовановић

„Да неко два метка испали, па би настао хаос"

Тек када је почело снимање, Марић је схватио коју атмосферу треба да пренесу публици.

„То нису били мирни и нормални преговори, где свако говори своје услове", описује Марић.

Чедомир Јовановић и Слободан Милошевић преговарали су у мраку, зато што је у вили Мир је била искључена струја и вода.

Због тога су и глумци на сету морали да играју у тмини.

„Тада сам схватио како се мој лик осећа - ушао је сам у кућу, без оружја, без полиције и обезбеђења.

„Требало је да прича са људима који су, неколико сати пре тога, пуцали на полицију која је покушала да уђе", каже он.

„Он за њих у кући долази као представник 'оних напољу' - непријатеља.

„Довољно је било да неко два метка испали, настао би хаос."

Чедомир Јовановић је касније изјавио да је Марија Милошевић те ноћи од оца тражила да се убије како га не би ухапсили.

Марић каже да је покушао да дочара однос појединца и његове одлуке када у преговорима не учествује само он.

„Ту су у игри три владе, два председника, размишљаш шта они желе, а шта жели народ на улицама, осматраш шта се на лицу места догађа, запиташ се и за сопствени живот", описује Марић.

Невероватна линија (не)поверења

Милан Марић је у серији највише заједничких сцена имао са Борисом Исаковићем, глумцем који је тумачио лик Милошевића.

„Кор мог лика је усмерен ка њему. Цео тај део серије је успостављен на нашем односу и интеракцији", каже глумац.

„Борис је имао толико добру маску и толико је верно глумио Милошевића, да сам у неким тренуцима имао тај шум - да је то стварно он."

У серији лик Чедомира Јовановића, који је представник новог режима, говори бившем председнику: „За све жртве у овој кући бићете одговорни искључиво Ви".

Како радња серије одмиче, а преговори се развијају, однос између ликова се мења.

„Та два лика су била на невероватној линији - од апсолутног неповерења до неке врсте поверења на крају", каже Марић.

„Слободан Милошевић у серији не може Јовановићу тек тако да поверује.

„Али, у једном тренутку, почиње њему више да верује него својим сарадницима, који су почели полако да дижу руке."

На тој линији, мисли глумац, његов лик имао је још једну тешкоћу.

„Милошевић је био човек са великим политичким искуством. Неко ко је претходних десет година ведрио и облачио над животима милиона људи.

„Није то био неки необразовани политичар, без искуства, већ неко ко је јако интелигентан и иза себе има много преговора са доста искуснијим политичарима.

„Дакле, неко ко није лак играч и не ради ништа тек тако."

Како се Милан Марић сећа 2001. године?

И пре него што је прочитао сценарио, Марић је знао основне информације дешавањима из 2001. године у вили Мир.

„На сценарио нисам гледао као на нека тајна документа", каже он.

„Мени је он више послужио да видим шта ћемо ми да радимо.

„Јер, то је јако занимљиво питање, то је јако блиска и болна прошлост.

„Говоримо о једној епохи, али коју смо сви проживели или закачили на овај или онај начин, која је свима утицала на живот.

„То је епоха према којој сви имамо неку врсту односа."

Зато каже да је свим глумцима био велики задатак да ураде свој посао „мимо тога који је њихов однос према ликовима из стварног живота".

Приватно, Марић каже да је био клинац када се све дешавало, али да се сећа тог периода.

„Можда то време нисам осетио директно ја, али јесам преко својих родитеља", прича глумац.

„Ја сам рођен 1990. године. Цела та деценија није била баш сјајна.

„То је била деценија хаоса, рата, избеглица, инфлације, мртвих, страха, која се завршила бомбардовањем и кренула у политичку револуцију 2000. године.

„Онда се 2001. догодило хапшење Милошевића, а затим убиство премијера Зорана Ђинђића.

„Првих 15 година мог живота, ако гледамо политички, биле су године које не могу да не оставе никакав утицај на децу."

Подељена Србија

Марић каже да је његов лични начин борбе у Србији - друштвени активизам.

„Верујем да је цео налет 5. октобра био битан.

„Међутим, када одемо мало даље, онда се запитам и замислим.

„Много се тога догодило после, наредних година, што је ту борбу, идеале, надања, идеју промене, бацило у сену и оставило да лежи на истим улицама на којима се све то и рађало", каже он.

Реакције на саму серију Породица биле су различите.

Неки су били одушевљени серијом и на друштвеним мрежама писали како је она била неопходна да би се Србија суочила са прошлошћу.

На неке од коментара да серија приказује релативизовање злочинца, Марић каже да не види где то може да се учита, али да разуме потребу људи да се са тим периодом рашчисти једном за свагда.

„Мислим да писмо Ивана Стамболића и са монтажним секвенцама рата, санкција, протеста, насиља, мислим да то никако није релативизовање злочинца.

„То је приказ та три дана, а не његове целокупне владавине", каже он.

„Треба да се запитамо и како злочинци настају.

„Зар они имају рогове на глави па да сви знамо да су зли? Не, већ настају тако што се људима, у неком тренутку, заиста допадне шта они говоре."

Марић додаје да се у серији види да Милошевићев лик покушава да да неко логично објашњење за све што се догађало деведесетих, да направи од себе жртву.

„Онда добија одговор да жртве једино он оставља за собом", каже он.

Србија је, мисли глумац, и даље „дубоко подељено друштво".

„Подељеност у Србији је евидентна, то видиш на свему", каже он.

„Мислим да смо изгубили начин комуникације и окренули се вређању, вербалном и физичком сукобу.

„Све то нам је много постало ближе и логичније него разговор.

„Тако губимо могућност да нађемо неки компромис по питању болних и трауматичних тема за ово друштво, којих је на жалост много."

У тренутку када је серија изашла, он је био на снимању филма о Томи Здравковићу у Чикагу.

„Када сам се вратио у земљу, већ смо прешли да се делимо око нечег другог", додаје глумац.

Довлатов и Тома: Уметност и пороци

Марић је 2018. глумио главну улогу у руском филму Довлатов.

Сергеј Довлатов је био руски писац и новинар који је емигрирао у Сједињене Државе из Совјетског Савеза, где је био непризнат и цензурисан.

Марић је добио прилику да глуми још једну историјску личност, али из света музике - Тому Здравковића, једног од најпознатијих српских народних певача и боема.

Руски писац и српски певач у стварном животу нису имали много сличности, али су их обојицу пратили пороци.

„Ниједна мука не иде сама, па и ретко када који порок долази сам од себе", мисли Марић.

„Увек ту има нешто што другује.

„Порок је сигнал за помоћ."

Бројна Довлатовљева дела су о прекомерном конзумирању алкохола, а глумац који га је тумачио мисли да је писац „спознао сопствену немоћ и беду".

„То је нешто што те гурне у порок. Тај бездан над сопственим животом", каже он.

„Верујем да је он био идеалиста који је желео да живи од уметности и финансијски, али још важније, и да емотивно и интелектуално буде испуњен."

Дерт у Томи

Ипак, за Тому Здравковића каже да је „био чудан човек".

„Правили смо филм да буде наш.

„То је врста биографског филма, али смо онда схватили да је све што знамо о њему само повод за филм, а све остало тек креће након тога", каже Марић.

Главна емоција коју је у певачу пронашао је, каже, била „туга".

„Све што је он радио има један меланхоличан ток, има неког дерта.

„Немам тачан одговор одакле долази та туга и шта је она.

„Али је осећам, а мислим да ће и други", каже Марић.

Одлазак

Након бројних покушаја да ради у Русији, Довлатов на крају одлази из земље, али о њој стално наставља да пише.

„Уметнику увек треба његова земља.

„Читав талас дисидената у СССР је живео за уметност и многи су умрли за њу", каже Марић.

Глумац, ипак, каже да то није његов пут за сада, што не значи да не би волео да ствара и ван граница Србије.

„Не желим да одем одавде,

„Не зато што се плашим непознатог или неуспеха, већ зато што мислим да нигде другде не бих могао да стварам као овде.

„Овде разумем ствари, не морам да их учим већ их осећам.

„То је јако моћан осећај", закључује Марић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]