ЛГБТ и људска права: Зашто је у Србији и даље табу тема отворено рећи да си геј

Одрасла у малој средини, окружена разноразним стереотипима и предрасудама, али и потенцијалним осудама најближих пријатеља и породице, А. Ц. није могла да живи живот какав је желела.

Одлучила се на велики искорак у животу и са картом у једној руци је отишла у Немачку - зарад будућности какву заслужује и прижељкује.

„Одувек сам знала за себе да сам лезбејка и јако сам се добро осећала у својој кожи.

„Знала сам да ће жена за мене бити крајњи избор до краја живота", каже А. Ц. (није желела да се представи пуним именом и презименом) за ББЦ на српском.

Већа заступљеност припадника LGBTQ+ заједнице на великим и малим екранима чини да „излазак из ормана" данас буде лакши, међутим, страх од одбацивања је и даље присутан, као и стереотипни коментари попут „то је само фаза" или „шта ће рећи комшије и родбина?".

Подаци Удружења „Да се зна!" од 2017. до 2020. показују да је највећи број инцидената мотивисаних мржњом према геј људима забележен на територији Београда (74,6 одсто), као и да су се они махом догађали на отвореним површинама, попут паркова, улица и тргова.

Четири жене, различитог пребивалишта и година, за ББЦ на српском говориле су о томе како су отворено саопштавале каквог су сексуалног опредељења, подршци родитеља и пријатеља, као и о непријатностима и стереотипима и нормама са којима су се свакодневно сусретале.

Зорана Минић (34), Берлин

Зорана Минић се заљубила у девојку која живи у Берлину.

После неколико месеци везе на даљину, али и апсолутне подршке мајке и оца, као и брата и пријатеља, одлучила је да се пресели у тај немачки град.

„Први пут сам изговорила властиту истину једној од најбољих пријатељица у башти београдског кафића", започиње причу за ББЦ на српском Зорана.

Њена пријатељица, каже, није била изненађена, али је имала много питања - да ли има неког, како је дошла до закључка да је лезбејка?

За разлику од неких, Зорана каже да је имала подршку родитеља, пре свега очеву.

„Мама је у почетку одбијала ту чињеницу.

„Било јој је потребно доста времена да потпуно разуме и да буде океј са тим.

„Са друге стране, тата је почео и завршио једном реченицом - 'мени је само битно да си ти срећна'", прича Зорана.

Додаје да јој је већина пријатеља била и остала у најужем кругу људи, јер прихватање ње каква заиста јесте није утицало на њихово мишљење нити њихов однос.

„Постоји и онај мали део пријатеља који то више нису, самим тим што ме нису прихватили или лажно прихватили, и временом се показало њихово право лице.

„Погодило ме је, поготово аутохомофобичност једне од врло блиских и дугогодишњих пријатељица, али очигледно да је било време да неке енергије напусте мој живот и направе места за друге и здравије"

Да ли ће бити прихваћени или избачени из куће

За аутовање постоји више препрека и то из два угла - оног ко изговара властиту истину и угла породице којима се особа аутује, каже психотерапеут Филип Миленовић за ББЦ на српском.

„Тада је особа која се аутује у рањивом положају и јако им је битна свака реакција и шта ће да каже родитељ.

„Брину их различите ствари - да ли ће бити прихваћени, да ли ће се мајка и отац наљутити, или их избацити из куће.

Основни страх је, наглашава, да ће родитељ или родитељи да их напусте и да их се одрекну.

„Такође, има и оних који брину за здравље родитеља - да ли ће се разболети и завршити у болници када им саопште истину", додаје Миленовић.

Психотерапеут наводи да је родитељима потребно доста времена за прихватање, као и да особа која се аутује мора да има стрпљења.

„Родитељима је потребно пружити што више информација како би им се помогло да ту информацију прихвате на прави начин.

„Људи буду у шоку, али и даље воле своје дете, само им треба времена да то сваре", каже он.

Додаје да би родитељи уколико имају било које питање требало да се обрате свом детету или неком стручњаку.

Истиче да процес прихваћања не зависи ни од образовања ни од степена интелигенције.

„Имате људе који су факултетски образовани, па им буде катастрофа када сазнају за своје дете да припада LGBTQ+ популацији, а имате и оне који су завршили основну школу, па схватају да је то сасвим у реду".

Миленовић напомиње да су данас људи отворени, али да је и даље присутан битан фактор - „не дешава се то у мојој кући".

„Једно је када отац и мајка гледају на ТВ-у неку LGBTQ+ серију, а друго је када је у питању њихов син или ћерка.

„Опет, ту се не ради само о осећају срамоте, већ и о озбиљној бризи коју они осећају за дете - да ли ће бити претучено, да ли ће се заразити ХИВ-ом", закључује психотерапеут.

На питање да ли мисли да је бити припадник LGBTQ+ популације и даље табу тема, Зорана одговара: „Нажалост, јесте".

„Табу тема је и данас, нарочито на Балкану, које је пуно задртих људи са погрешним моралним начелима и потребом погрдног етикетирања у друштву.

„Ми смо пре такозвано друштво 'шта ће рећи комшија', него да се решимо таквих окова друштвених норми наклоњених хетеросексуалној популацији и наметнутих ставова".

Зорана истиче да је аутовање процес који захтева стрпљење, интеграцију и континуиран рад зарад отворености и потпуног уважавања сексуалности било које особе у друштву.

„Мислим да све говори то колико сам година и труда уложила у однос са мајком да би ме прихватила у потпуности.

„Желела је да ме разуме од тренутка мог аутовања и зато сам се наоружала стрпљењем".

Када је реч о „правом" тренутку за изговарање властите истине, она каже да свака особа осети када жели да се аутује некоме.

„Зависи да ли ће слушалац делити мишљење да је то прави тренутак и да ли је слушалац особа уопште вредна да то чује", закључује Зорана.

А.Ц. (37), Hамбург

„Потичем из земље у којој се сматра да је бити геј знак да не спада у 'нормалне', због чега сам се први пут аутовала пошто сам променила средину, и то колегиници са посла за коју сам сумњала да је такође лезбејка", присећа се за ББЦ на српском.

Каже да је реакција била обострано одушевљење.

„Родитељима се нисам аутовала, јер су врло религиозни и конзервативни по том питању.

„Нажалост, коментари су увек били неугодни за слушање, тако да ћу због страха од крајњег одбацивања остати затворена", прича А. Ц. која се пре неколико година преселила у Немачку.

Додаје да би јој било лакше да и они знају њену истину, јер су родитељи битан део њеног живота.

„Али, околности у мом случају су такве да ми је било лакше изабрати опцију да променим средину и наставим са животом, него да глумим нешто што нисам".

Када је реч о стереотипним коментарима других људи, попут „то ти је само фаза", А. Ц. каже да за њу „фаза" као појам уопште није постојала.

„Одувек сам знала за себе да сам лезбејка и јако сам се добро осећала у сопственој кожи.

„Знала сам да ће жена за мене бити крајњи избор до краја живота", подвлачи она.

Мисли да ће аутовање увек бити табу тема, без обзира на место и време, јер су, како каже, друштвене норме прилагођене људима хетеросексуалног опредељења.

„Човек треба да се окружи људима који га прихватају 'и у добру и у злу' и да елиминише све оне друге.

„Тренутно живим у земљи где могу да будем слободна и живим живот који желим, а да се не осећам као да седим на оптуженичкој клупи.

„Нажалост, и у 21. веку постоје земље где мораш да одустанеш од себе и живиш 'стрејт јаву' - да ли разлог био сопствена аутохомофобичност, потреба за угађањем другима, страх од одбацивања, религиозни ставови, друштвена перцепција или нешто друго".

Највише инцидената мотивисаних мржњом почињено у Београду

Подаци Удружења „Да се зна!" за период од 2017. до 2020. године показују да је три четвртине документованих инцидената, чак 47 (74,6 одсто) почињено у Београду, док је у Новом Саду почињено шест инцидената (9,5 одсто).

По један (1,6 одсто) је забележен у Вршцу, Смедереву, Суботици и Новом Пазару.

Кaда је реч о мањим срединама, инциденти су забележени у Љигу, Мајданпеку, Инђији, Тутину, Кули и Шимановцима.

Највећи број напада десио се на отвореним јавним површинама, попут улица, паркова, тргова.

„Насиље на отвореним јавним површинама је у директној вези са и даље доминантном хомофобичном идејом о 'четири зида', односно са ставом да квир особама није место у јавној сфери који има највећи део цис хетеросексуалних особа у Србији", пише у публикацији.

Поред раста укупног броја документованих инцидената, забележен је и раст њихове окрутности, те је проценат физичких насилних инцидената у 2017. био 29,6 одсто, у 2018. 33,5 одсто, а у 2019. 42,9 одсто.

Поражавајућа је чињеница да већина инцидената мотивисана мржњом (52,4 одсто) нису пријављена ниједној институцији, изузев Удружења „Да се зна!".

„Од 29 (46,0 одсто) пријављених инцидената 23 су пријављена полицији, осам тужилаштву, а у два је покренут судски поступак.

„Седам случајева је пријављено и другим организацијама цивилног друштва, поред Удружења „Да се зна!".

По два инцидента су пријављена Поверенику за заштиту равноправности и здравственим установама, а један дискриминаторни инцидент је пријављен надлежном министарству.

„Проценат пријаве инцидената полицији и тужилаштву је вишеструко већи него 2018. године".

Као разлог непријављивања инцидената, истраживање „Да се зна!" показује да у 10 случајева жртве наводе страх од починитеља, у осам случајева непознавање процедура и у седам случајева неповерење у институције.

Љиљана (38)

„Први пут сам се аутовала себи.

„Искрено, мислим да је то било најбитније аутовање, и тад сам ушла у пубертет.

„Можда нисам знала како се зове то што сам, али сам капирала да ме не интересују дечаци", присећа се Љиљана за ББЦ на српском.

Тренутно живи и ради у Београду, а сања да се пресели у Берлин.

Она каже да јој је било тешко време развоја и „чудног" осећаја, који се развијао у њој, као и чињенице да није имала са ким да прича о томе нити да детектује шта је у питању.

„Тада сам успела да видим два лезбејска филма на телевизији за скоро 10 година, а на факултету сам упознала прву лезбејку.

„Тај период је био усамљен и недефинисан.

„Добро, можда не толико усамљен јер ме нико није одбацивао због тога што ми се свиђа Милица из III-2, а не Марко из IV-8, али усамљен, јер рецимо за Милицу и мене смело је да зна свега троје људи од којих смо нас две урачунате".

Попут Зоране, и Љиљана је имала срећа да су је родитељи одмах подржали.

Не и сви пријатељи, али је у томе видела и добру страну.

„Родитељи су ме учили љубави, прихватању и толеранцији, и знам да им није било лако да се суоче са свим шта моје аутовање заправо носи како мени тако и људима око мене.

„Али тиме што су ме прихватили доказали су ми да ме нису учили глупостима.

„И све ово време знам да имам сигурност и љубав.

Саопштавање истине, међутим, довело је и до прекида неких пријатељстава.

„Са 'пријатељима' којима је моје аутовање сметало престала сам да говорим, јер нисам желела да иком објашњавам да је са мном све у реду и да није битно с ким спавам.

„Али, у тим првим процесима аутовања таквих људи је било заиста мало", наводи она.

Ипак, прича да је на почетку постојао велики број реакција попут „то ти је само фаза".

„Већини људи сам ја била прва лезбејка коју су упознали.

„Због чега? Па због много ствари. Прво што су нам тако говорили. Чак и кад се мало говорило о (хомо)секуалности, љубав која није између жене и мушкарца је само фаза и проћи ће.

„Није реална и особа се само заноси. Друго што већина људи на прву лопту одбија различитост, поготову када је нешто табуизирано.

„И онда је лакше да се мисли ма ОК, то није реално, него да се мисли о томе".

Тамара Ђ. (30), Београд

Тамара сања живот поред мора, са ногама у песку, женом поред себе и њиховим дететом.

Први пут се аутовала пре више од 10 година, а оно чега се јасно сећа је да је најтеже било признати самој себи да је лезбејка.

„Дуго сам страховала да властиту истину 'испред огледала' поделим са светом, пријатељима, породицом", каже она за ББЦ на српском.

Каже да прве реакције нису биле нимало пријатне.

„Осећала сам нелагоду, одбијање и потпуно неразумевање.

„То је 'фаза' и то је 'пубертет' су изјаве моје мајке када сам јој са пуних 18 година рекла да имам девојку.

„Одмах после тога уследила су бројна питања, попут оних 'да ли сам ја као твоја мајка негде погрешила с тобом?' и 'да ли желиш да идемо код психолога?'", присећа се она.

Схватила је да су у животу најбитнији пријатељи и породица.

Каже да се са њене садашње тачке гледишта доста ствари променило, те да се више и отвореније говори о „другачијим" људима и LGBTQ+ заједници у Србији, као и да је томе допринела ера дигитализације која је са собом донела прегршт ствари.

„Чини ми се да је томе допринела и светска, али и српска кинематографија, која често у новијим филмовима приказује сегменте геј заједнице и њихове, заправо, 'нормалност'.

„Снажан утицај друштва има она чувена српска флоскула 'ћути, шта ће људи да помисле', која је и даље присутна.

„Само је до појединца који не желе да промене чврсто утемељена начела настала у строго патријархалном духу.

„Околина је, нажалост, та која и даље диктира шта је 'исправно', а шта није", подвлачи она.

Тамара истиче да стид и срамоту никада није осећала, јер су је родитељи, још када је била мала, васпитали да је неопходно да иза сваког свог поступка стоји чврсто и храбро, били они исправни или не.

„Истина да волим жену ме је искључиво плашила због друштва у ком сам одрастала, знајући да је то 'друштвено неприхватљиво'.

„Мој савет младим људима који се плаше сопствене истине и осуда, одбацивања, јесте да буду храбри и да ствари пре или касније дођу на своје место", закључила је Тамара.

Има ли напретка у схватању?

Када је реч о већој заступљености припадника LGBTQ+ у медијима и на малим и великим екранима, Љиљана сматра да је аутовање данас лакше.

Каже да појединац може да пронађе велики број садржаја на ту тему и препознавање сопствене сексуалности, као и да упозна, барем путем интернета, себи сличне људе, што може да створи одређену дозу сигурности.

„Велики број људи, који нису LGBTQ+, свакако је упознато са гомилом питања везаних за нашу заједницу и то олакшава ствар.

„Али морам да признам да ово причам заиста лаички, јер не знам како је особи данас која треба пре свега да се аутује себи а онда другима, да ли јој је ишта лакше.

„Волела бих да јесте. Али подржавам и аплаудирам напретку LGBTQ+ тема у јавности".

Када је реч о моменту аутовања својим пријатељима и породица, Љиљана мисли да до изговарања истине треба да дође када је особа има алтернативни систем подршке, јер „живимо у друштву које подразумева да је све хетеронормативно".

„Ствари стварно могу да се измене после аутовања.

„Схватила сам се ја аутујем сваког дана. ОК, не баш сваког, али скоро сваког.

„Аутујем се на новом послу, аутујем се новим људима које упознајем, аутујем се оним 'добронамерним' познаницима који се распитују за свадбу, аутујем се при сваком сусрету са старим пријатељима који можда ипак мисле да је све и даље фаза.

„Аутујем се сада у овом одговору и то је увек процес", каже Љиљана.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]