Србија и архитектура: Шта значи нова продаја БИГЗ-а, архитектонског симбола Београда

Дани преостали до почетка новог поглавља у историји култне зграде Београдског издавачко-графичког завода (БИГЗ), коју ће у наредних годину и по дана приватни инвеститори претворити у пословни простор, могу да се наброје на прсте.

Зграда БИГЗ-а - један од архитектонских симбола Београда и вишедеценијски дом штампарије чији је амблем у Југославији био синоним за књигу - у последњих петнаестак година била је и неформални центар алтернативне културе, где су уметници из најразличитијих бранши, али и бројна културна и спортска удружења, за „приступачну цену" могла да изнајме простор.

У данима пред рок за исељење, питање премештања на нову локацију за многе је нерешено, а посебно су погођени музичари, којима је пандемија корона вируса сасекла приходе - тешко је наћи „услован простор где је за тако малу ренту дозвољено правити буку".

Продаја зграде рентијерској фирми Marera Real Estate Partners, отворила је и питање очувања зграде БИГЗ-а - јединственог споменика модерне архитектуре, који је проглашен за културно добро.

Град Београд није одговорио на питања ББЦ-ја о измештању неформалног центра алтернативне културе.

„Београдски изгубљени градски звук"

БИГЗ је у протеклих деценију и по био кућа многим креативцима и спортистима - од сликара, филмаџија и иконописаца, преко музичара до мачевалаца и пењача.

За музичаре, као вероватно најбројнијој скупини у БИГЗ-у, био је место сусрета међу генерацијама.

„Из студија излазе Партибрејкерси, а улазе неки клинци, сретну се и прозборе за шанком - то тако и треба да буде", каже продуцент и музичар Иван Петровић, који у згради има студио више од десет година.

„Волели смо да се сретнемо са млађима, не можемо ми да будемо сами са властитим успоменама", каже Зоран Костић Цане, фронтмен Партибрејкерса, којима је ова зграда била база „последњих 15 година".

„БИГЗ је за мене београдски изгубљени градски звук, недостајаће ми атмосфера, комфор и припадност свему томе".

Немања Ћирић, бубњар бенда Света псета, у БИГЗ-у свира од 2019. године, а каже да су студио изнајмили јер је био „на доброј локацији, а јефтин".

„Већина бендова са којима сарађујемо је у згради, кад год дођеш у неком студију се нешто кува и таман смо се скућили током ове две године, а сада морамо напоље", каже.

„Осећам се као да ми је неко отео играчку".

За Николу Видојевића из студија Сова, БИГЗ је не само место где је стварао, већ и где се оженио, а због корона вируса и привремено скућио.

„Овде сам направио четири албума, прославио свадбу, а када су мени и супрузи због пандемије пропали планови да радимо на крузеру, заглавили смо се у БИГЗ-у, студио нам је постао дом".

Он примећује да је последњих дана „зграда постала тужна".

„То ми говори да БИГЗ не чини зграда, већ људи и дешавања у њој".

Иако је „мач пресељења над главом стајао годинама", за Бориса Властелицу, фронтмена бенда Репетитор, „врло је емотивно да прође ходницима" из којих се његове колеге и пријатељи полако исељавају.

„Овде смо имали здраву стваралачку конкуренцију и то је дизало квалитет музике", истиче.

Иван Петровић примећује да је „локала који су приступачни уметницима у Београду све мање".

„То је велики проблем за уметнике, а није тешко организовати тако нешто - нас није милион, треба нам један кварт, а дух БИГЗ-а се свакако сели са нама".

Музичари кажу да самостално разматрају опције за пресељење.

Град Београд није одговорио на питања ББЦ-ја да ли је планирана помоћ уметницима да пронађу ново место које би могли да изнајме.

Ипак, за појединце закупце, проблем проналажења новог простора решен је уз помоћ градских власти - организација Animal Rescue Serbia, јединствена у земљи по томе што се бави спасавањем животиња из ризичних ситуација, пронашла је нови простор добром вољом београдских челника, саопштено је на Фејсбук страници организације.

„Има нека тајна веза": Шта је БИГЗ значио младима у Београду?

Дејана Вукадиновић

Зграда БИГЗ-а и ја смо се упознале пре десетак година, када сам се преселила у Београд и кренула на студентско путовање.

Прва свирка на коју сам отишла, као бруцошкиња, била је управо у клубу Чекаоница, на седмом спрату.

Сећам се да је био новембар и да смо друг и ја жељно ишчекивали вече како бисмо коначно видели простор - култно место о којем смо много слушали.

За нас, студенте тек пристигле из провинције, све нам је деловало мегаломски, али и помало тајанствено - стари лифтови, ишарани зидови, пригушена светла.

Отишли смо на вече џеза, стали за сто у средини - тик испред бенда - и осећала сам се и ја помало важно што сам део тог перформанса.

Те вечери сам први пут ушла у погрешан градски превоз и завршила на другој страни града.

Чекаоница је постала место које сам радо посећивала.

Прву репортажу, коју сам урадила за потребе испита, посветила сам управо БИГЗ-у.

Има нека тајна веза са том зградом.

Зашто је важно сачувати зграду БИГЗ-а?

Зграда БИГЗ-а је подигнута за потребе Државне штампарије Краљевине Југославије.

Она представља „антологијски пример српског модернизма", каже за ББЦ на српском архитектица Владана Путник-Прица, из националне секције Међународне радне групе за документацију и заштиту грађевина, места и целина модерног покрета До.ко,мо.мо Србија.

Када је изграђена 1941. године била највећа штампарија на Балкану, а симболично је урађена у облику ћириличног слова П - да подсећа на стару штампарску пресу.

Била је четврта највиша штампарија у Европи.

Дело је архитекте Драгише Брашована (1887-1965), који је такође пројектовао здање Бановине у Новом Саду, седиште команде ваздухопловства у Земуну, као и зграду хотела „Метропол" у центру Београда.

„Пошто је Брашован победио на конкурсу, отпутовао је у Немачку како би проучио индустријску архитектуру и савремени приступ пројектовању штампарија.

„Резултат је иконична грађевина која представља један од симбола Београда - урбани репер града и сведок продора идеја модернизма у београдску и српску средину", објашњава.

Зграда је 1992. године проглашена за културно добро.

Дани штампарије

Идеја о оснивању штампарије у Београду појавила се још почетком 19. века, када је Србија добила аутономију од Османског царства, а са њом и дозволу да сама штампа књиге и образује становништво.

Штампарске пресе, купљене у Русији по налогу кнеза Милоша Обрановића, допремљене су у Београду 1831. године, а убрзо је основана Државна штампарија.

Изградња БИГЗ-а почела је 1934. године, а завршена је у сред Другог светског рата 1941.

Државна штампарија је после рата,1946. године, добила нови назив - Југоштампа.

На иницијативу Моше Пијаде, средином педесетих су обједињена четири штампарска предузећа која су постојала у Београду и основан је Београдски графички завод, који је 1970. постао Београдски графичко-издавачки завод (БИГЗ).

Издавали су уџбенике, часописе и књиге, а приступачна издања из едиције Џепна књига постала су један од синонима за белестристику у ондашњој Југославији.

Извор: БИГЗ школство

Путник-Прица подсећа да, „пошто је грађевина заштићена као културно добро, Завод за заштиту споменика културе града Београда прописује начин обнове објекта".

Да ли ће изглед БИГЗ-а бити сачуван зависи искључиво „од прописа Завода", истиче архитектица.

„Верујем да ће колеге из Завода да инстистирају на очувању оригиналне материјализације грађевине без икакве могућности надградње или проширења, јер би то неповратно нарушило један од најдрагоценијих примера модерне архитектуре из друге половине тридесетих година.

„Био би то незамислив губитак за наше културно наслеђе", закључује.

„Завод за заштиту споменика културе града Београда ће у складу са Законом о културном добрима спроводити све неопходне послове из своје надлежности током обнове Зграде Државне штампарије, водећи рачуна да споменичка својства овог културног добра буду сачувана", кажу из ове институције у писаном одговору за ББЦ на српском.

Ко су нови власници БИГЗ-а?

Зграду БИГЗ-а купила је компанија Marera Real Estate Partners, основана у децембру 2020. године.

Она је регистрована на истој пословној адреси као и фирмаMarera Properties, која је у Србији присутна од 2009. године, а бави се „куповином, развојем и закупом комерцијалних некретнина".

Из Marera Properties су до сада изградили индустријски парк „Победа" надомак Новог Сада, шопинг центар „Форум" у центру Ниша, пословни центар „Калемегдан" у подножју Калемегданске тврђаве.

Раде на отварању још неколико пословних објеката у Београду.

У септембру прошле године, још једна фирма регистрована у августу на истој адреси као и Marera Properties, под називомMPP New Project, купила је зграду Београђанке.

Стопроцентни власник Marera Properties је фирма са седиштем на Кипру, под називом Marera Real Estates Limited, а крајњи власник ових фирми je руски бизнисмен Владимир Зубрилин, показују подаци Централне евиденције стварних власника.

Зубрилин се, као један од власника офшор компаније Boutifull Limited помиње у бази Панамски папири, која је 2016. године разоткрила глобални механизам утаје пореза од стране великих компанија, мада о руском бизнисмену, осим помена, нема детаљнијих података.

У Русији, Зубрилин са пословним партнером Андрејем Баринским има још једну крупну грађевинску фирму - Forum Properties, која је 2011. године са капиталом од 65 милиона долара била 17, најуспешнија рентијерска фирма у Русији, да би током протеклих 10 година изгубила тај рејтинг.

Иако више није једна од највећих, компанија Forum Properties успешно послује на америчком тржишту и учествовала је у изградњи станова на њујоршком Менхетну, који су закључно са јануаром 2021. године продати за вредност од скоро милијарду долара, објавило је руско издање магазина Форбс.

Зубрилин је такође један од сувласника платформе за учење на даљину Учи.ру, коју део школа у Русији користи за држање наставе у време пандемије корона вируса.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]