Жене у књижевности: Ког је пола НИН-ова награда

Многе ствари у Србији су означене као „мушке" - пиво, фудбал, аутомобили, а неки сматрају да листи прети да се прикључи и најпрестижнија књижевна награда.

За 66 година откако се додељује, награда за најбољи роман године по избору магазина НИН само пет пута је отишла у руке списатељице.

У ужем избору за 2019. годину нашла се само једна жена.

А шта овакве бројке говоре о положају списатељица у Србији?

„Мислим да је статистика најбољи, али и најсуровији показатељ стања", каже за ББЦ на српском Јелена Лалатовић, књижевна критичарка и истраживачица у Институту за књижевност и уметност.

„Таква политика награђивања доприноси томе да мит да жене пишу мање или лошије у односу на мушкарце опстаје и у 21. веку, у 2020. години."

Да ли је писана реч једини критеријум?

Од 1954. до 2019. године награда је само пет пута додељена женама.

Добитнице су биле:

Са романом Yugoslav, Ана Вучковић је једина ауторка која се нашла у најужем избору за 2019. годину.

Владимир Манигода, главни и одговорни уредник издавачке куће Контраст сматра да „оваква диспропорција свакако говори много тога".

„Довољно је рећи да је прва добитница била Дубравка Угрешић тек 1988, после 34 године постојање те престижне награде", каже Манигода за ББЦ.

„Књижевност је дуго била мушко игралиште где жене нису радо залазиле. У том смислу Угрешић јесте била ледоломац пре свега такве перцепције и због тога јесте најзначајнија жива ауторка на овим просторима."

Манигода истиче да постоје јасни социолошки, историјски и политички узроци таквог положаја жена у књижевности у Србији, али да је добра ствар то што се „ситуација мења и то рапидно".

Током година, међу добитницима и номинованим писцима било је мање ауторки него аутора, али један од чланова жирија НИН-ове награде, филозоф Иван Миленковић каже да је „једини битан критеријум - текст".

„Као члан два сазива НИН-овог жирија, ни у једном тренутку чланови нису правили критеријум по полној припадности", каже Миленковић за ББЦ.

„Једини релевантан критеријум је књижевни критеријум."

Миленковић сматра да „то што је мали број жена добио НИН-ову награду није и не може да буде одраз књижевне сцене", додајући да „морамо узети у обзир да је процес еманципације жена страховито дуг и тежак".

„Не може се занемарити све већи број списатељица, а то што нема довољно верификације кроз награде или у јавном простору, што жене нису довољно видљиве на књижевној сцени, верујем да је то због тога што мање жена пише од мушкараца", каже Миленковић.

Књижевна критичарка Јелена Лалатовић се не слаже са овом констатацијом.

„Иако немамо јасне статистичке податке, летимичним прегледом продукције је јасно да жене пишу не само у подједнаком броју, него на подједнако занимљив, књижевно уобличен и уметнички изазован начин", каже Лалатовић.

„Осамдесете и деведесете су код нас донеле фасцинантну генерацију списатељица као што су Светлана Слапшак, Даша Дрндић, Дубравка Угрешић и друге."

„Жене које данас пишу - укључујући и млађе ауторке попут Ане Вучковић, Андрее Попов Милетић, Лане Басташић - имају богату књижевну традицију на коју могу да се ослоне, коју су им оставиле списатељице ."

Лалатовић додаје да је тврдња да је процес еманципације жена спор „могла да опстане на самом почетку 21. века, али данас то просто није аргумент него изговор".

Случај Табашевић: Награђивање књижевности или сексизма?

Прошле године, вест да је писац Владимир Табашевић 65. добитник НИН-ове награде за роман године, изазвала је бурне реакције једног дела јавности.

Табашевићу се замерало, пре свега, што је 2017. године, очигледно револтиран одлуком жирија да 63. НИН-ову награду додели Ивани Димић за роман Арзамас, путем Фејсбука изнео низ коментара које су многи окарактерисали као мизогине.

Писац се у истом статусу захвалио „свима на поразу, а специјално жирију".

„Услуга је учињена мени, јер да сам погодио НИН-а, отишао бих у криминал, јер једино тамо бих могао изнова да се нађем", написао је Табашевић.

Он је нешто касније у интервјуу за лист Блиц изјавио да је тиме што није освојио НИН-ову награду заправо „добио много тога".

„Недобијање награде значи и дефинитивно разбијање фантазије да 'систем препознаје' напор и труд. Не. Систем препознаје играче који играју по правилима, и то је све", изјавио је тада Табашевић.

Међутим, жири га је само две године касније демантовао, наградивши га за роман Заблуда Светог Себастијана.

Додељивање награде за најбољи роман Владимиру Табашевићу, Лалатовић не види „само као политику награђивања мушкараца, већ политику награђивања сексизма".

„Када две године после онаквих коментара, НИН-ов жири награди Табашевића, то је истовремено награђивање малтретирање и вређања списатељица", каже Лалатовић.

„То даје потпунију слику о дубини сексизма у књижевној култури и круговима код нас."

Да ли је неки писац или списатељица правио скандале, понашао се спорно у јавности на друштвеним мрежама - није релевантно, сматра Миленковић.

„Мој критеријум, а дубоко верујем и критеријум колега из жирија, никако не може да буде ванкњижевни елемент", сматра филозоф.

„Чак ни Петер Хандке који је, подржавајући злочиначки режим Слободана Милошевиће, себе дисквалификовао као грађанина и моралну особу, није мањи писац због тога", додао је.

Јелена Лалатовић сматра да се лик и дело не могу тако лако одвојити.

„Награде се увек додељују особама и то није мање занемарљив аспект награде. Књижевни свет оповргава или потврђује друштвени контекст у ком настаје", додала је Лалатовић.

Маргинализација жена у књижевности и шта је то „женско писмо"

„За почетак, постоји она врста маргинализације када неко чује да је жена написала књигу и то се аутоматски окарактерише као 'женско писмо'", каже списатељица и новинарка Ана Вучковић.

„Ако се деси да ме тај неко познаје, онда каже 'Да, али те не пишеш то женско ђубре'. Какво женско ђубре, шта то уопште значи?"

Иако је реч о форми књижевног изражавања, термин „женско писмо" се често користи у негативном контексту.

„Женско писмо је просто једна поетичка форма, постструктуралистичка форма која се односи на нова истраживања језика и покушај примене тога у књижевном свету", каже Лалатовић.

„Женско писмо само по себи није нешто што треба да маргинализује списатељице, већ нешто што афирмише иновативан и непатријархалан однос према језику, али се код нас користи да дисквалификује ауторке."

Поред маргинализације ауторки, женски ликови, као што је то случај и филмској индустрији, често су кроз писање објективизовани и окићени стереотипима.

Једно од оружја којим се списатељице боре против тога је само писање.

„Самим тим што су жене све више пишу и што има више ауторки, више је активних јунакиња које нису само објекат", каже Ана Вучковић.

„Постоје и издавачи који афирмишу добре ауторке. Ту је Штрик, нова издавачка кућа која објављује ауторке које су у разним раздобљима и политичким климама биле скрајнуте."

У прошлогодишњем ужем избору за НИН-ову награду нашло се четири романа ауторки.

Прекасно Бранке Криловић, Одустајање Јелене Ленголд, Ухвати зеца Лане Басташић и Десети живот Саше Савановић.

Романе Ухвати зеца и Десети живот објавила је издавачка кућа Контраст.

„Не само романи већ и ауторке су наишле на изузетан пријем како код публике, тако и код критике", каже Владимир Манигода.

„То је нешто што посебно радује, јер сматрам да једно без другог не иде и да права књижевност мора код свакога да пробуди интересовање у мањој или већој мери."

Он додаје да на књижевној сцени постоји нека општа подела на женску и мушку књижевност, али да овај издавач њу не признаје.

„О књижевности размишљамо искључиво са естетског и идејног становишта.

„Претпоставка је да поделу подстичу теме које ауторке поетизују у књигама и које најчешће говоре о типично женском искуству.

„То на сам третман може утицати само повољно јер је читатељска публика доминантно женска", каже Манигода.

НИН-ова награда у новој деценији

Филозоф Иван Миленковић сматра да се последњих година назиру знаци опоравка домаће књижевности за коју каже да је већ тридесет година у кризи.

„Ти знаци се виде пре свега код храбрих и младих људи, који више не беже у неку српску прошлост, тражећи мотиве у Немањићима, Првом светском рату или Балканским ратовима, већ се директно суочавају са садашношћу.

„То је најважнија карактеристика овогодишње НИН-ове награде", каже Миленковић.

Ана Вучковић је други пут у ужем избору за ову награду.

Када се први пут нашла међу кандидатима, било је то за роман Епоха липса јуча. Имала је само 17 година.

„Била сам збуњена јер сам била тинејџерка. Сада видим које су добре стране награде", каже Вучковић.

„После неког времена схватиш да и поред тога што си нешто раније објављивао, то није улазница за следећу књигу. У томе НИН-ова награда помаже. Врата ће ми бити отворенија следећи пут."

Ипак, још увек није сигурна да ли жели да добије НИН-ову награду.

„Пошто сам ових дана и екстровертна и интровертна, не могу да одлучим да ли ми се добија НИН или ме то мало плаши", каже Вучковић.

„Добро је бити у ужем избору, јер је светло и на вама, а и на неким другим људима."

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]