Харфисткиња Зоја Ђорђевић: Како у Србији свирати инструмент од 20.000 евра

Зоја Ђорђевић има 16 година и већ осам година свира харфу - завршила је други разред средње музичке школе „Станковић" у Београду.

„Људи ме питају да ли је то оно огромно или оно мало што свирају анђели. Увек то повезују са небом и анђелима", започиње причу Ђорђевић за ББЦ на српском.

Харфа има 47 жица и седам педала - свира се и ногама и рукама.

„Сви кажу да је харфа тешка, јер нико не зна како се свира - сви знају како се свира клавир. Није тежи ни од једног другог инструмента.

„Битно је све то ускладити, јер ако закасниш - чује се зуц, а то је мало незгодно", додаје она.

Не постоје прецизне бројке, али процене су да у Србији има стотинак харфиста.

„Професионалних харфиста има тридесетак, али део њих живи у иностранству. Када саберете студенте академија и девет музичких школа са харфом, отприлике, то је стотинак ђака", каже за ББЦ Милена Станишић из Удружења харфиста Србије.

Зоја каже да их има можда мало у поређењу са другим инструментима, али их је све више.

„Кад сам уписала музичку у средњој су биле једна или две девојчице, данас нас је девет, више него виолончела".

Скупа играчка

Почела је да свира на келтској харфи, која је мања - има 37 жица и уместо педала, горе јој стоје квачице.

То је национални инструмент у Ирској, Шкотској и Велсу.

На њој је Зоја доскоро вежбала код куће. Њена цена је око 3.000 евра.

Велику концертну харфу „Салви" добила је тек прошле године, после више од годину дана прикупљања спонзорстава и донација.

Купили су је у Италији и захваљујући спонзорству произвођача добили су попуст - уместо 21.000, платили су је 18.000 евра - колико кошта и половина мањег стана у Београду.

„Велика је ствар кад имате инструмент, не само да штедим време за вежбање, већ је и квалитет звука много другачији".

Свесна је да нису сви те среће да имају сопствени инструмент - Ленка Петровић, која је у октобру освојила прво место на светској смотри харфи у Израелу, тек је као награду добила први сопствени инструмент.

„Ленка је постигла највећи успех који можете са 23 године."

Петровић је дипломирала на Академији уметности у Новом Саду, а сада је на мастер студијама у Америци.

Зоја је у „Станковићу" у класи професорке Иване Пејоске и каже да је захваљујући њој заволела харфу и научила да бројне сате вежбања не доживљава као мучење, већ ужитак.

„Кад сам почела да свирам, дивила сам се професорки, писала сам саставе о њој. То ми је био најлепши део недеље, кад идем код ње на час - увек сам желела да будем спремна и да радимо даље".

Школа има две харфе, али су оне већ скоро дотрајале.

„На једној од њих свирала је професорка моје професорке, све вам је јасно",каже Ђорђевић.

Мики Маус и Мачке из високог друштва

Са харфом се упознала кроз бајке и цртане филмове.

„Било је и у Мики Маусу и у Мачкама из високог друштва - када у једној сцени у стану сви свирају џез, а онда се појави мачка са харфом и засени све", кроз осмех прича Зоја.

Како се јавила љубав према том инструменту - не зна.

„Тата каже да је то било кад сам имала четири године - да сам то као изабрала, али ја се тога не сећам".

Први пут изблиза харфу је видела у учионици музичке школе, када је са девет година кренула на часове.

„Рекли су ми и да је мама, кад је била мала, желела да свира харфу, али бака је одговорила и увалили су јој флауту.

„Мене су родитељи одмах подржали - као то је баш супер. Међутим, кад су се сетили да имамо мало места у стану, рекли су - пробај са мамином флаутом. Историја се понавља.

„Спасило ме што живимо на првом спрату", шали се она.

Просек 5,0 у две школе

Зоја, поред музичке, похађа и Техноарт школу, смер стилски кројач - у обе је годину завршила са просеком 5,0.

Иде у две смене у школу, вежба више сати дневно, али и наставници имају разумевања за њу.

„Кад човек то жели, изгура. Да ме неко тера да тако радим, вероватно бих била ван себе. Пошто је то само моја жеља - лакше је".

По завршетку школе, планира да упише музичку академију у иностранству - можда у Ослу.

Скандинавци су за њу у позитивном смислу „као с друге планете", посебно њихови џезери.

„Делује да им музика излази са таквом лакоћом, као да је виде и чују другачије од нас, класичара. Они су ми баш вау", са усхићењем описује Зоја.

Како је свирати харфу у Србији

Зоје као главни проблем наводи мањак подршке међу, иначе малобројним, колегама харфистима.

„Одаберемо програм у јуну или најкасније септембру и онда, рецимо, четири композиције увежбавамо девет месеци - до такмичења у априлу или мају. Мало то изађе на нос".

Како каже, млади харфисти немају много прилика да слушају своје искусније колеге у Србији. Удружење организује Фестивал харфе, једном годишње и то траје недељу дана.

„За то знају углавном харфисти и њихове породице, а штета је што не стигне до шире публике, с обзиром на труд који се улаже".

„Соло концерт је права реткост - све се своди на такмичења".

Зато јој је много значило када је у априлу ове године добила прилику да отвори концерт Катрин Финч, некадашње краљевске харфисткиње принца од Велса.

Претходно је имала час код ове уметнице, која је у међународним круговима позната као „краљица харфе".

Велшанка Финч је заједно са колегом из Сенегала Секу Кеитом у Дому омладине Београду представила world music албум Соар (Једрити), у организацији „Мултикултиватора".

Прво такмичење - последња, али седма у свету

Зоја је на такмичењима освајала бројне награде, како у земљи, тако и у иностранству.

Међутим, било је и лошијих момената.

„Сећам се кад сам ишла на прво међународно такмичење, била сам очајна, јер сам била последња.

„Стално сам понављала, да сам седма од седам, онда ме је пријатељ мојих родитеља утешио: „Зоја, па ти си седма на свету" - за мене није било већег комплимента".

Зато су јој, као и обично уметницима, дражи концерти.

Солистички концерт - најдража успомена

Први солитистички концерт, у Дому омладине 2017. оставио је на њу најлепши утисак.

Тада је била осми разред и све јој се, каже, дешавало одједном. Свирала је дугачки програм, имала стравичан проблем с тремом, а требало је да спрема и пријемни за школу.

„Захваљујући гостима, који су ми били на концерту то ми је, поред свега, остало најлепша успомена. Иако млади, много су искуснији од мене улили су ми самопоуздање и помогли да уживам у тој вечери".

Имала је утисак да познаје све у публици.

„Одушевило ме је што су ми сви ту и породица и пријатељи. Кад су ми из првог реда махнуле најбоље другарице, знала сам да морам одлично да одсвирам и надам се да сам то и успела".

Приход од карата уложен је у набавку харфе.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]