Буран крај 2018. - евентуални бојкот, евентуални избори и шта све то значи

Празњикаве скупштинске сале ускоро би могле да постану још празније, јер се све чешће говори да би опозиција могла да почне са бојкотом рада парламента.

Тај бојкот би подразумевао Народну Скупштину и све њене локалне верзије, а можда и евентуалне ванредне изборе на пролеће о којима се спекулише.

До среде, 26. децембра, све је било на нивоу идеје, али су онда одборници „Само јако" и Савеза за Србију напустили Скупштину општине Младеновац.

Један од оснивача покрета „Само јако", Стеван Влајић, каже за ББЦ да одбегли одборници немају захтеве, већ је реч о „скупу сабраних проблема око нефункционалности и бесмислености Скупштине".

Међу проблемима су „бесмислени одговори на одборничка питања", одбијање сваког предлога који потиче од опозиционих одборника, недостатак дијалога и расправе, „стално добацивање председника општине и већника, док је председник Скупштине немоћан, а одборници владајуће већине као да су се заклели на вечно ћутање и дизање руку" наводи Влајић.

„Може се закључити да је Скупштина ГО Младеновац у овом сазиву потпуна лакрдија којој више не треба давати легитимитет", објашњава.

Влајић сматра да су тога свесни и „грађани који су те одборнике изабрали - а изабрали су их да се боре за њих колико могу, а не да беспомоћно и тврдоглаво седе тамо где се ствара привид одлучивања и плурализма."

„Наћи ће се ефикаснији начини од статирања у скупштинској сали једном месечно, сигуран сам", верује он.

У случају да се опозиција одлучи за излазак из парламента, онда то треба урадити координисано и свуда, сматра политички аналитичар Бобан Стојановић.

„Само јако и СЗС у Младеновцу су то већ урадили, али то не може да одјекне. Међутим, уколико се, на пример, у јануару повуку одборници у локалним скупштинама широм земље, то је онда већ јасна порука да 'овако више не може' и да ће се опозиција на улици борити за демократију", каже Стојановић.

Стојановић сматра да би излазак из парламента, за који каже да је „доведен до толиког апсурда да апсолутно не видим поенту да опозиција остане у њему", била „јасна порука и прилика за мобилизацију бирача - излазак је симболички чин у којем не желиш да даш легитимитет одлукама које се тамо доносе."

„Тиме би рекли 'нећемо дозволити да Скупштина изгледа овако, ми смо народни посланици и имамо иста права ка посланици већине, не желимо да учествујемо у овоме и идемо напоље'.

„Не знам шта чекају све ово време", наводи Стојановић.

Позориште у кући

Међу онима који би били највише погођени бојкотом парламента сигурно је и - Јутјуб.

На пример, више од пола милиона прегледа има компилација под називом Скупштина Србије - псовке и прозивке, а нема чега све није било током три деценије вишестраначја.

Ка супротном политичком табору летели су делови обуће, вода, гомила псовки и увреда, али и клетви.

О популарности српског парламента доста говори и случај из Хрватске када су из Сабора изнели посланика Моста Ивана Пернара.

Медији су то тада пренели као „Пернара изнели из сале као Шешеља", по чувеном случају из 2000. године када је обезбеђење носило лидера радикала из скупштинске сале.

Доста проблема је било и у последње време - опозиција се жали да посланици владајуће већине подношењем великог броја амандмана намерно саботирају расправу.

Великој непопуларности парламента додатно је допринело и једно звоно.

„Нешто није у реду, молим да поновите гласање", рекла је средином новембра 2017. председница Скупштине Маја Гојковић, након што је читав екран постао зелен од гласова „за".

Тако су гласали и посланици владајуће већине, па и она сама, иако је био реч о предлогу опозиције.

„Поништите ми", каже Гојковић, након чега се на телевизијском преносу могли чути како јој неко говори „кворум, кворум, кворум".

„Кворум молим да... Овде показује као да нема довољан број (посланика)", додала је Гојковић.

Број посланика је потом са 178 пао на 143, што значи да кворума нема, па се опет гласало и ништа више није било зелено.

Протести

Иако скупштинског заседања нема, децембар иза нас је и више него буран.

Лидер Левице Србије Борко Стефановић нападнут је крајем новембра у Крушевцу, а незадовољни грађани протестују сваке суботе у Београду.

Протести су најављивани као нестраначки, а међу грађанима је било и опозиционих лидера.

Председник Србије Александар Вучић изјавио је да неће испунити ниједан захтев опозиције, колико год људи да изађе на улице - „макар их се скупило и пет милиона" - и колико год ти протести трајали.

„Један од пет милиона" убрзо је постао слоган протеста.

Нешто касније Вучић је за Пинк изјавио да је спреман да саслуша незадовољне грађане, али да неће подлећи „притисцима лажова из опозиције".

"Спреман сам да чујем људе да ми кажу шта је лоше и да то изменимо и поправимо, или ако сматрају да је то немогуће и имају већину, спреман сам да идемо на изборе у сваком тренутку.

„Ево ја прихватам - ево вам избори", рекао је Вучић.

Због тога се пред новогодишњи дочек, уз ко ће где дочекати поноћ и кога пољубити кад се казаљке споје, прича и о евентуалним изборима на пролеће.

А једна од тема је и да ли ће опозиција те евентуалне изборе бојкотовати.

Зашто да опозиција учествује на изборима

Бојан Клачар из Цесида сматра да опозиција „уз разне ограде" не би требало да бојкотује евентуалне ванредне парламентарне изборе.

Како каже, та одлука није лака - „јер није све црно-бело" - али да су избори ипак боља опција.

„Први разлог је што бојкот избора, а то се врло често заборавља, тражи више и ресурса и организације и финансија, него само учешће на изборима, а нисам сигуран да је опозиција толико снажна да може изнесе тако комплексан и дуг процес.

„Иако је овај опозициони савез јачи него неке претходне коалиције, мислим да немају довољно снаге за дугу и исцрпљујућу трку са СНС-ом, уз медије који су затворени и нису на њиховој страни.

„Нисам сигуран да би у тој ситуацији успели да допру до довољног броја људи да би бојкот успео и имао смисла".

Како наводи, други разлог је то што опозиција не би била јединствена.

„На крају, опозиција би бојкотом изгубила могућност да институционално делује на изборни процес и буде део важних састанака са домаћим и међународним актерима", сматра Клачар.

Он истиче да „опозиција мора, на најразличитије могуће начине, да утиче на међународну јавност како би постојао дијалог о изборним условима."

„Уколико пристану на изборе треба да врше снажан притисак да до тог дијалога дође и тиме пребаце одговорност на владајућу коалицију, јер би онда сви пратили како ће проћи изборни процес".

А зашто да не учествује?

Влајић сматра да би опозиција „под оваквим околностима и изборним условима на пролеће вероватно доживела дебакл", а да промена изборних услова „није на видику".

Стојановић каже да бојкот избора неће донети смену власти, али је „механизам за добијање прилике за иоле фер изборе".

„Замислимо да на тим изборима Савез за Србију освоји чак 30 одсто гласова.

„Тиме су са владајућој коалицији дали легитимитет, а притом је енергија опала, разочарали су људе који шетају суботом и све које су привукли".

Један од првих контрааргумената јесте да евентуални бојкот евентуалних избора, као и парламента, не би био јединствен.

Стојановић истиче да је то то „идеална прилика да се види ко је за, а ко против".

„Ако си ти у овом тренутку опозициона партија и тврдиш да је стање у парламенту нормално и да треба изаћи на изборе јер су изборни услови у реду, онда је јасно да не причамо о странкама које су заиста у опозицији, већ су 'омиљени опозиционари' којима је сврха да хвале власт и дају јој легитимитет.

„Ако поред свог понижавања ти излазиш на изборе на којима знаш да нема регуларних услова, онда ти, друже, извини, али ниси опозиција и то ће онда свима бити јасно".

А шта кажу политичари и ко уопше тражи изборе?

Речником спортских коментатора, међу српским политичарима, када је реч о евентуалним изборима, траје почетно одмеравање снага.

Тврда утакмица, лопта је све време на средини терена, а играчи ни не помишљају да крену у напад, рекао би имагинарни спортски коментатор промуклог гласа.

Нико се, наравно, не залеће и отворено каже да жели или не жели посету бирачком месту - треба испипати пулс противника и пазити да не падне неки аутогол.

Један од лидера и оснивача Савеза за Србију Драган Ђилас изјавио је за Блиц да за њих „избори не постоје" без прихватања захтева целокупне опозиције за фер и поштене изборе.

Са њим је сагласан и лидер Двери Бошко Обрадовић.

„Ако председник Србије хоће да организује још једне незаконите, противуставне, покрадене, нерегуларне и ненормалне изборе, он то увек може да уради, али ми не можемо да учествујемо", изјавио је Обрадовић.

У Демократској странци нешто одмеренијим тоном кажу да „бојкот избора у оваквим условима није искључена опција".

Председник Народне странке Вук Јеремић сматра да бојкот избора има смисла само ако је то јединствена одлука целе опозиције.

Зоран Живковић, лидер Нове странке, каже да не разуме позиве на бојкот.

Како тврди, једини од данас активних политичара који је учестовао у бојкоту избора 1997. године, када је његова тадашња партија, Демократска странка, бојкотовала изборе.

„Ја се не сећам икакве користи од тога, никаквог ефекта, није то померило још три године Милошевића тада са његовог места, нити је грађанима Србије било боље нити су били више информисани", каже Живковић.

Из владајућег табора се није толико причало о изборима - поред председника Вучића, огласила се председница Скупштине Србије Маја Гојковић.

„Више сам склона и делим мишљење председника СНС Александра Вучића да избори у овом моменту нису потребни и да имамо велике политичке изазове које морамо да решавамо", рекла је Гојковић, истичући питање Косова.

Осим тога, она је за телевизију Прва изјавила да „владајућа већина не бежи од избора, али опозиција их и не тражи, што је веома необично".

„Што јес, јес, најбољи је СПС"

Најпознатији случај бојкота у Србији виђен је 1997. године.

Тада је 16 партија, на челу са Демократском странком и Демократском странком Србије, бојкотовало председничке и парламентарне изборе.

„Бојкот - мој избор" и „Знам за јадац" били су слогани ДСС-а.

„Буди храбар, реци доста", поручивао је ДС.

На крају, узалудно.

Коалиција СПС, ЈУЛ и Нова демократија освојила је 34 одсто гласова, а други је био СРС, који је касније и ушао у владу.

Премијер је постао Мирко Марјановић, а председник Милан Милутиновић.

Узрок се можда може пронаћи у слогану једне од највећих опозиционих струја тог времена - Српског покрета обнове: „Србијо, изађи" (на изборе).

СПО је тада био трећи.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]