Палијативно збрињавање подиже квалитет живота умирућих пацијената

Од 6.000 људи који премину од рака у Београду сваке године, трећина премине у болницама.

За остале преминуле пацијенте не постоје релевантни подаци.

По завршетку терапије и након што доктори утврде да више није могуће да им се помогне у болници, онколошки пацијенти одлазе кући и препуштени су бризи породице.

Људима који су у терминалној фази онколошких болести потребна је посебна нега, а члановима њихових породица подршка.

„Пацијенти не само да трпе болове и велике психичке трауме, већ су и чланови породица изложени великом психичком и финансијском притиску, непостојањем адекватне социјалне подршке", каже Вера Маџгај, директорка Бел хосписа.

У многим земљама, бригу о пацијентима тада преузимају хосписи - установе посвећене палијативном начину збрињавања.

Док је била у Енглеској на професионалном усавршавању, онколошкиња Наташа Милићевић видела је да је овај начин збрињавања веома развијен и дошла на идеју да се слична установа покрене у Србији.

Бел хоспис је основан 2004. и подршка збрињавању онколошких пацијената у кући почела је с једним лекаром и сестром.

Прошле године мобилни тимови које чине два лекара, четири сестре, две неговатељице и два психолога пружили су 1.800 услуга пацијентима и њиховим породицама.

Канцер: када је учење на интернету корисно

Сланина и кобасице „подстичу рак дојке“

Шта хоспис јесте?

Шта хоспис није?

Славка из Београда чула је за Бел хоспис преко докторке с ВМА, где се њен супруг лечио од карцинома плућа.

Пуно јој је значила подршка у психичком смислу, али и чињеница да „можете да им (члановима тима) се обратите у пола дана или ноћи".

Лекар из тима дао је препоруку за лекове, добила је да користи посебан кревет за онколошке пацијенте, а волонтерке су посећивале њеног супруга сваке недеље.

Да је већа потреба за оваквом негом него што је један хоспис у двомилионском граду може да пружи слаже се Мијодраг Богићевић, руководилац службе за палијативно збрињавање у Бел хоспису.

Међутим, он тврди да и савети преко телефона могу бити делотворни.

„На основу искуства, чланови тима могу да предвиде да ће доћи до погоршања и да припреме породицу шта треба да ради", каже он за ББЦ.

Да ли су хосписи укључени у систем здравствене заштите

Службе кућне неге доступне су у неким деловима Србије, а од недавно су у неколико болница отворене јединице за палијативно збрињавање.

Богићевић сматра да је неопходно да запослени у овим јединицама буду образовани у домену палијативног збрињавања и да постоји међусекторска сарадња између институција здравствене и социјалне заштите.

Такође важно је да буду мотивисани за рад са терминално оболелим пацијентима - да не мисле да је рад у тим јединицама казна.

Пацијенти могу остати у овим јединицама максимално 14 дана и након истека тог периода отпуштају се без обзира на стање.

У Бел хоспису верују да је системски приступ палијативној нези кључан - није само важно третирати пацијента, већ помоћи и члановима његове породице.

„Људи који пружају негу оболелима имају седам дана плаћеног одсуства, а питање је да ли су они уопште у стању да раде", каже Маџгаљ.

Додаје да 90 одсто породица које се обраћају Бел хоспису због болести једног члана падају директно у сиромаштво, пошто продају све што имају како би му помогли.

У таквом стању, многи нису ни упознати која су њихова права и да ли могу да траже помоћ од институција социјалне заштите.

У закону о изменама и допунама Закона о здравственој заштити из 2013. препознати су центри за палијативно збрињавање, али је тај закон повучен из скупштинске процедуре.

„Нови Закон препознаје палијативно збрињавање, једно од решења је Завод за палијативно збрињавање са стационаром, уважена је наша примедба да то не треба да буде само за људе старије од 65 година," каже Богићевић.

Члан 60 Закона о социјалној заштити из 2011. предвидео је отварање социо-здравствених установа, попут хосписа, али није донет ниједан правилник који би уредио ту област.

Међутим, актуелни предлог за измену тог закона брише тај члан.

Иако је систем хосписа највише развијен у Енглеској, постоје сличне институције широм Европске уније, као и у Русији, Казахстану, Белорусији.

Маџгаљ наводи пример Аустрије где хосписе воде организације цивилног друштва, али у њиховом финансирању учествује локална управа.

„Заиста је битно да наше друштво искорачи у препознавању организација цивилног друштва. Људи мисле да је то неко ко ради против државе и система, уз још пар организација и сарадњи с државом, можемо да станамо раме уз раме с земаљама које развијају палијативно збрињавање", закључује Богићевић.

Подршка је важна

Бел хоспис се финансира од донација појединаца и организација, као и обезбеђивање средстава из различитих пројеката на које конкурише.

Ускоро ће бити отворен дневни центар за пацијенте у улици Двадесетог октобра на Звездари, чије је уређење помогла Европска унија.

Двадесет пацијената, чије тренутно стање омогућава да могу да буду превежени до центра, моћи ће да користе услуге дневног боравка, где ће бити организоване различите радионице и физикална терапија.

Поред професионалаца који помажу оболелима, у Бел хоспису је ангажовано преко 170 волонтера који су прошли посебну обуку.

„Члан тима приступа пацијенту као професионалац, а волонтери успостављају однос две равноправне особе, често су пацијенти спремни да с њима поделе неке своје страхове и недоумице", каже Богићевић.

Они посећују пацијенте, иду у шетњу с њима, помажу им око свакодневних активности.

Људи који су сами прошли кроз слично искуство с болешћу члана породице осећају потребу да помогну Бел хоспису.

Недавно је издавач Владимир Манигода објавио на Фејсбуку са чим све чланови породице пацијента који умире морају да се суоче. Пуно људи га је контактирало, јер су и сами били у сличним ситуацијама.

Иако је за Бел хоспис сазнао прекасно да би његова мајка добила адекватну помоћ, одлучио је да допринесе већој видљивости ове теме објављивањем књиге, чији приход од продаје ће бити упућен овој организацији.

Издавачка кућа Контраст објавила је збирку „Достојно јест", која садржи песме и кратке приче аутора мешу којима су Светислав Басар, Владимир Арсенијевић, Ото Олтвањи, Марко Томаш и Јелена Ленголд.

Песникиња Огњенка Лакићевић је без задршке пристала да учествује у овом пројекту, пошто верује да „тема палијативне неге, односно туга, беспомоћност и усамљеност људи осуђених да умру јер за њих више нема терапије, као и њихових породица, јесте тема о којој мора да се прича гласно".

О песми „Емоционална форензика", објављеној у збирци, каже да је била очегледан избор, јер „од смрти је једино јача љубав, она једина брише и барем ублажава страх од смрти и прави те мостове између болних усамљености сваког човека".

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]