Трећа деценија избеглиштва: Ко све (не) добија стан у Србији

Полиција је почетком августа, у трећој по реду таквој акцији, покушала принудно да исели расељене породице са Косова, које бесправно живе у једној згради у Београду.

Само четири дана касније, Ивица Дачић, министар спољних послова, уручио је кључеве 15 станова у Ариљу за избеглице из Босне и Хецеговине и Хрватске.

Оно што је заједничко и за породице које су из домова протеривали, али и за „срећне" добитнике кључева јесте - скоро две и по деценије чекања пред имагинарним вратима, како би на крају и добили стан који им је обећан.

Чак 800.000 избеглица и расељених из бивше СФРЈ било је у таквој ситуацији у Србији, подаци су Комесеријата за избеглице. Држава је до сада поделила 20.000 станова и других решења, а пронашла је кров над главом за 70.000 људи.

Стан је, тако, добило мање од десет одсто њих. Остали - морају сами да се сналазе или да чекају.

На путу до стана испречили су им се бројни проблеми - од папира изгорелих у бомбардовању, преко бескрајног померања на листи, плаћања пореза за стан који није њихов, немогућност да икада буду власници стана и нових кредита за некретнине, до дискриминације, о чему за ББЦ на српском говоре избеглице и расељени, али и извештаји невладиног сектора.

Колико је дуга колона - чекања на стан

После распада бивше СФРЈ и сукоба који су уследили, уточиште у Србији потражило је више од 600.000 избеглица из бивших република и више од 200.000 интерно расељених људи са Косова.

У Србији и данас живи око 26.500 људи са статусом избеглица. Међу њима је три четвртине грађана који су дошли из Хрватске. Ово су званични подаци Комесеријата за избеглице Србије:

„Процена је да је више од 350.000 људи стекло држављанство Србије.

То представља највећи процес интеграције у Европи у скоријој историји", кажу из Комесаријата.

На врхунцу избегличке кризе у Србији је било 600 колективних центара са више од 60.000 смештених људи. Данас их је девет, у којима живи око 380 људи.

Људи и даље задржавају статус избеглица да би решили основне егзистенцијалне потребе, признају у Комесеријату.

Ипак, и они који су окончали процес добијања држављанства и не воде се више као избеглице, нису решили исте ове проблеме. Међу њима су најважнији - где да живе, али и где да раде.

„Не сме се занемарити ни велики број избеглица које су добиле држављанство Србије и којима је и даље потребна помоћ у решавању питања запошљавања и становања укључујући и помоћ у остваривању права у земљи порекла, како би се потпуно економски интегрисали" додају из Комесаријата.

Шта је урађено

Током више од две деценије, кроз разне програме обезбеђено је око 15.000 стамбених решења за избеглице из бивших република СФРЈ, и око 4.500 решења за интерно расељена лица са Косова.

Регионални стамбени програм (РСП), који је требало да буде део ширег политичког процеса сарадње земаља у региону (Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије), ради решавања проблема избеглица и превазилажења последица прошлости, започет је 2005. године и поново покренут у марту 2010. године.

Коначно је почео да се спроводи 2011. године.

Тада је израчунато да треба да се обезбеде трајна стамбена решења за још 27.000 најугроженијих избегличких породица у региону, од чега 16.780 породица живи у Србији.

Стамбена решења у оквиру државног Регионалног стамбеног програма

Укупно 2.122 стамбена решења:

Извор: Комесеријат за избеглице

Поред Европске уније, која је за фонд наменила више од 200 милиона евра, највећи донатори су Сједињене Америчке Државе, Немачка, Италија, Норвешка, Швајцарска, Данска, Турска и Луксембург.

За потребе спровођења Регионалног стамбеног програма основан је посебан фонд којим управља Банка за развој Савета Европе, док су за мониторинг избора корисника и извештавање према донаторима задужени Високи комесаријат УНХЦР и ОЕБС.

Добила стан, а плаћа га 40 година

Да ова стаза до стана и даље није утабана говоре резултати последњег конкурса.

За 133 стана у једном београдском насељу јавило се - десет пута више кандидата.

Нада Павићевић је добила стан у Београду као супруга војног инвалида. Сви конкурси на које се пријављивала за квадрате су пропали пре 2000. године, јер су им рекли да је документација изгорела у пожару.

Решење је ипак добила 2001. године, али је тада на месту њеног стана била само ливада. На усељење је чекала десет година. Ипак, за њега мора да плаћа бенефицирани стамбени кредит.

„То је 10.000 динара месечно наредних 40 година.

Испало је да смо добили стан, а заправо смо добили животни кредит.

А остале избеглице мисле да су војни инвалиди најбоље прошли."

Док се није уселила, са породицом је живела 22 године у колективном центру на Бањици. Заједно са још других 15 породица и - једном судопером и два шпорета.

„Самци заувек без квадрата"

Дејан Лазовић, војник у пензији из Пећи, није имао такву „срећу". Он је у Београд са Косова дошао 2008. и није имао где. Уселио се у данас спорне станове у Устаничкој улици, одакле је полиција прошле године почела принудно да исељава - већ расељене.

„Знам да то није мој стан и ја га ни не тражим. Живео сам тамо једноставно јер нисам имао где.

Не могу ни да се пријавим за стан јер сам самац, а то носи најмање бодова на листи. Самци зауве остају без стана."

Управо број чланова породице је један од главних критеријума за добијање квадрата, показују и званични подаци.

И они који добију стан имају бројне проблеме - на пример, не могу да остваре право на олакшице за умањење пореза на непокретност која није у њиховом власништву.

Марко Васиљевић из Иницијативе А11 објашњава да за многе кориснике социјалних станова, а нарочито оне који имају статус социјално угрожених, озбиљну потешкоћу представља редовно измиривање трошкова комуналних услуга -што је један од уговором предвиђених услова за наставак коришћења социјалних станова.

„Социјална угроженост веома често има за последицу гомилање дугова за комуналне услуге што представља основ за раскидање уговора чиме се корисници социјалних станова доводе у ризик од принудног исељења.

Тако долазимо у парадоксалну и помало апсурдну ситуацију да људи на основу свог социјалног статуса истовремено и остварују, али и губе једно те исто право."

У нарочито тешком положају су, каже Васиљевић, интерно расељени Роми који од 1999. године живе у неформалним насељима без основне инфраструктуре, најчешће без струје и пијаће воде.

„Остаје нејасно да ли власти намеравају да за интерно расељене Роме и Ромкиње из неформалних насеља обезбеде стамбено решење на исти начин и под једнаким уловима као и за остале интерно расељене."

Без статуса цивилних жртава рата

Своја права би избегли и интерно расељени могли да остваре и ако би им се дао статус цивилних жртава рата.

Ипак, велики број жртава данас не живи у својим предратним пребивалиштима, па институције државе у којој живе нису оне које су одговорне за почињене злочине.

Тако у Србији данас живи велики број жртава злочина почињених у другим државама бивше Југославије. То је било јавно објашњење зашто 15.000 људи, који треба да добију овај статус, немају ту могућност.

Такође, значајан је и број страних држављана, жртава злочина, над којима је почињем злочин од снага под директном и индиректном контролом Србије током њиховог учешћа у сукобима на територији других држава (Хрватска и БиХ), као и жртава са Косова.

Постојећи правни оквир у Србији дискриминише велики број цивилних жртава рата, којих је десетоструко више од броја корисника права предвиђених законом, наводи се у истраживању Фонда за хуманитарно право.

„Тај закон је оставио без права хиљаде људи, међу којима су и жртве 'Олује'.

Нигде у региону статус цивилних жртава рата није решен идеално, али је у Србији њихов положај најлошији".

Закон о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица:

Извор: Фонд за хуманитарно право

Мерис Мусановић, Фонд за хуманитарно право

Свакако да би положај жртава које су избегли из Хрватске и БиХ и њихових чланова породице био лакши да им је додељен статус цивилних жртава рата. То би, наиме, представљало очит гест Републике Србије да људе који су страдали током ратова препознаје као жртве и да настоји да им помогне, без обзира да ли су страдале услед кривичних дела почињених од стране раније власти државе Србије или других држава у региону.

Стицањем овог статуса, жртве које су избегле из Хрватске и БиХ и њихови чланови породице добили би и право на месечна новчана примања, повластице у јавном превозу, здравствену заштиту. За остваривање најзначајнијег права, новчаног примања, чланови породица жртава морају испунити и додатни услов социјалне угрожености.

Међутим, постављањем ових додатних услова који се тичу материјалног стања жртава и њихових породица, законодавац практично негира репаративну природу једног од кључних права које цивилне жртве рата стичу након признавања статуса и своди га на давање из домена социјалне помоћи.

Законом прописани критерији су веома рестриктивни, неповољни и неправедни према бројним категоријама жртава кршења људских права.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]