Маларија: Опака болест којој се може стати на пут

Неподношљиво зујање усред најслађег сна као најава десанта који ће на тело извршити мајушни летећи досадњаковић нежељени је сценарио са којим се током најтоплијег годишњег доба срећу многи.

Међутим, непријатни убод комараца, крилатих бомбардера из царства инсеката, не боли једнако на свим континентима, па тако болести које преносе могу да изазову велике здравствене проблеме и ако се не лече на време, и доведу и до смрти оболелог.

Најопаснија од свих је маларија од које је, према подацима Светске здравствене организације (СЗО), 2019. године оболело чак 229 милиона људи широм света, док је живот изгубило 409.000 људи.

„Маларија је болест узрокована паразитима које преноси женка комарца из рода Анофелес, а главни извор болести је човек који има маларију", објашњава доктор Милорад Павловић, професор у пензији београдског Медицинског факултета, за ББЦ на српском.

Маларија и Балкан

Маларија је у бившој Југославији истребљена званично 1974. године, што је потврдила СЗО.

Последњи случај заражавања у земљи забележен је десет година раније у Краљеву, наводи професор Павловић.

У Србији се од средине седамдесетих година 20. века региструју само импортовани, односно унети случајеви маларије.

У периоду од 2014. до 2018. године у Београду је регистровано 77 оболелих од импортоване маларије.

Вакцина као средство за спасавање живота

Маларију је могуће спречити и излечити, како лековима, тако и ефикасном вакцином коју светска медицина деценијама настоји да произведе.

Нова вакцина против маларије показала je у раним фазама испитивања ефикасност од 77 одсто чиме би могла да покаже изузетан напредак у борби против ове болести, саопштио је тим Универзитета у Оксфорду.

Вакцина Р21/Матрикс-М (R21/Matrix-M) је тестирана на 450 деце узраста од пет до 17 месеци у Нанору, делу Буркине Фасо где је висок ниво сезонског преношења маларије.

Током 12 месеци праћења, истраживања су показала да је вакцина безбедна и да има „висок ниво ефикасности".

Сада почињу већа испитивања на скоро 5.000 деце узраста од пет месеци до три године, која ће бити спроведена у четири афричке државе како би се потврдили ови налази.

До сада је најефикаснија вакцина у истраживањима спроведеним на афричкој деци показала да је само 55 одсто делотворна.

Из индијског института Серум, који је произвео вакцину, кажу да су спремни да испоруче више од 200 милиона доза чим их буду одобрила регулаторна тела.

„Ово је била студија на деци, питање је како ће то бити код одраслих, али је то велики искорак, охрабрење и нешто што треба подржати у сваком смислу", додаје доктор Павловић.

У Африци је прошле године више смрти наступило од маларије него од корона вируса.

Једина одобрена вакцина против маларије пре ове била је Mosquirix, односно РТС, С вакцина, која је направљена „комбинованом хибридом техником".

Ово цепиво се користи и у имунизацији против хепатитиса Б.

„Показала се у извесној мери ефикасна, не тако како бисмо желели, али је то прва вакцина коју је одобрила Европска агенција за лекове и она је дала охрабрујуће резултате", објашњава Павловић.

Испитивања су такође спроведена на деци у Африци јер су, додаје професор, она „најоптерећенија смртним исходом и лошим током маларије".

Деца млађа од пет година су најрањивија група погођена маларијом.

У 2019. години од ове болести умрло је 274.000 деце тог узраста, што је око 67 одсто од укупног броја преминулих.

Павловић каже и да нове „технике дизајнирања вакцина", попут РНК технологије коју користе Фајзер и Модерна цепива „отварају нове могућности" и да треба очекивати да ће надаље „дати неке резултате".

Шта раде комарци у Србији?

У Србији живи око 40 врста комараца.

Неки од њих припадају маларичним комарцима, који су на овим просторима раније и преносили ову болест.

Болест је пре Другог светског рата била заступљена у источној и јужној Србији, а према неким подацима, током самог рата било је Београђана који су се „тресли од маларије".

„У време када је спроведена ерадикација, тада је била прилично добро организована служба за сузбијање комараца

„Они су тада успели да смање број комараца испод нивоа који је потребан да би се болест преносила и зато је избачена, али не и комарци, који милионима година живе овде код нас", објашњава професор Душан Петрић са Пољопривредно факултета у Новом Саду за ББЦ на српском.

Каже да је у неким земљама за сузбијање маларије коришћена и риба гамбузија која се храни ларвама комараца.

Иначе, њихове ларве, додаје, учествују са свега пет одсто у исхрани других риба, жаба, слепих мишева, птица и других животиња.

У мањим екосистемима, попут малих бара, наводи Петрић, ларве имају „значајнију улогу у ланцу исхране".

У већим рекама и плавним површинама се ларве и лутке јављају неколико пута годишње због чега „ни једна животиња не сме да се ослони на такву сезонску храну", објашњава он.

У Србији је најзаступљенији и најмногобројнији кућни или обичан комарац (culex pipiens), док су врсте које су се овде појавиле последње деценије азијски тиграсти и јапански комарац.

„Тиграстог су вероватно донели људи који су ишли на Јадранско море у Црну Гору или Хрватску јер он може да уђе у кола док се пакујеш и онда, када отвориш прозор на граници или бензинској пумпи, може да излети", истиче Петрић.

Из Индокине је у друге делове света дошао преко аутомобилских гума у које се уселио из унутрашњости дрвећа, јер се у њима често задржи вода која је комарцима неопходна за рађање.

Комарци полажу јаја и на површину воде или недалеко од ње на влажном земљишту или вегетацији.

Постоје и врсте које су отпорне на сушу, попут речних комараца поред Дунава чија јаја могу да преживе 10 година у земљи.

Међутим, сви комарци морају да прођу кроз водену фазу јер се развојни стадијуми, ларве и лутке, развијају у воденој средини.

Поред маларије, комарци преносе и друге болести попут зике, денге, чикунгуње, жуте грознице, али и грознице западног Нила која, за разлику од осталих, постоји и у Србији.

Такође преносе срчаног црва од кога обољевају пси, објашњава Петрић.

Лична карта маларије

Маларију преноси женка комарца из рода Анофелес, који се назива и „вектором маларије".

Процес преношења почиње тако што прво долази до убадања и сисања крви човека оболелог од маларије.

Међутим, потребно је протекне неко време да би дошло до заражавања здраве особе јер инсект мора да прође кроз „матурациони период", односно „циклус сазревања" паразита који може траје 15 до 20 дана.

Када се тај период заврши женка приликом наредног убода убризга у здравог човека паразит када долази до инфекције.

Маларију узрокује паразит који припада роду плазмодијум (Plasmodium).

Постоји пет врста плазмодијума који изазивају маларију код човека - falciparum, malariae, vivax, ovale и недавно откривени knowlesi где су извор болести мајмуни из југоисточне Азије.

Професор Павловић каже да је „најпознатија и најагресивнија" врста маларије такозвана malaria tropica коју изазива плазмодијум фалципарум, најраширенији паразит.

Према подацима СЗО, фалципарум је 2018. године учествовао у 99,7 одсто процењених случајева маларије у СЗО афричком региону, у 50 одсто случајева на југоистоку Азије, 71 одсто у источном Медитерану и 65 одсто у западном Пацифику.

Друга највећа претња долази од плазмодијум вивакса који учествује у 75 одсто случајева у америчком региону СЗО.

Више од три милијарде људи живе на територији где су изложени маларији, тврди Павловић.

Маларија је генерално везана за водена станишта вектора, пре свега тропских и суптропских региона света, где високе температуре погодују и обезбеђују развој плазмодијума у женки комараца.

Приближно половину смртних случајева маларије у свету чинили су становници шест афричких држава - Нигерије (23 одсто), Демократске републике Конго (11), Танзаније (5), Буркине Фасо (4), Мозамбика (4) и Нигера (4).

Симптоми и дијагноза

Симптоми болести могу да буду висока температура, главобоља, малаксалост, дрхтавица и пролив.

Посебно брину пацијенти који се јаве са проблемом губитка свести, поспаности и другим „неуролошким испадима", у вези са централним нервним системом, јер се у том случају развија „церебрална маларија", каже Павловић.

Међутим, он истиче да су се „више плашили" такозване плућне маларије, када болесник „почне да кашље и да осећа кратки дах", као данас код короне.

„Таква маларија је јако смртоносна и готово сваки други или сваки пацијент од овог плућног облика маларије умире" додаје инфектолог.

Због тога је потребно да свако ко долази из тропских крајева буде подвргнут „дијагностичком поступку".

Болесник се прво прегледа да би се утврдило има ли увећану јетру или слезину „где се паразити маларије деле", а онда се ради крвна слика.

„Кад је низак број леукоцита и тромбоцита, то углавном говори у прилог маларије, али није карактеристично, то је само индикативно", напомиње Павловић.

Један од начина постављања дијагнозе је преглед „густе капи и крвног размаза".

„Ту поставимо дијагнозу тако што гледамо прво густу кап, па танки размаз где обојимо на такав начин да се у еритроцитима (црвеним крвним зрнцима) виде паразити, па на основу односа еритроцита и паразита видимо која је врста маларије."

Постоје и други начини постављања клиничке слике, попут коришћења разних антигенских тестова, а болеснику се такође узима и читав низ анализа - параметри функције јетре, бубрега, коагулације, па и радиографија и рендген плућа.

Лечење

Доктор Павловић је четрдесет година радио на Клиници за инфективне болести у Београду, где је и био и начелник одељења за тропске болести.

Током каријере се сусрео са скоро 1.000 случајева маларије.

Највећи број оболелих био је током 1970-их и 1980-их, док су велике југословенске фирме, попут Енергопројекта, градиле у афричким земљама.

„Дешавало се да дође 20, 30 људи на годишњи одмор или пред празнике и да од половина има маларију", наглашава инфектолог.

Уследило је „затишје" током 1990-их, да би се почетком овог века маларија поново почела да долази у Србију, уз 20, 30 оболелих по години.

Без лечења, маларија брзо прераста у тешку болест, а често долази до смрти оболелог.

„Ја сам имао изреку - када дође болесник, првог дана иду три таблете, када дође другог, иду три ампуле, а када дође трећег, четвртог дана болести, онда је потребно жестоко лечење и неизвесност је велика", истиче професор.

Лечење се одвија, каже доктор, оралним путем и парентерално, односно уношењем лека у вену, што зависи од тежине случаја.

Током 20. века, универзални лек којим су се лечили болесници био је хлорокин.

„Он је изведен из кинина и имао је релативно просту шему лечења - два дана се лечи одговарајућом количином, отприлике нешто мање од два грама, од чега се болесник релативно успешно опорави."

Међутим, последњих деценија 20. века година развила се резистентност паразита на хлорокин.

Заменили су га други препарати, попут кинина који се добија из коре кининовца, дрвета које расте у Јужној Америци, и давао се интравенски.

„Те инфузије су некада трајале сатима, па је болесник могао да има различите нежељене ефекте, на пример, главобољу мучнину и различите друге кардиоваскуларне ефекте", наводи Павловић.

Из њега је потом настао мефлокин, лек који је доста коришћен како у терапијама, тако и у превентивној заштити. И он је, међутим, имао нежељене ефекте нарочито изражене по психу."

Међутим, каже да је прави напредак у лечењу наступио 1990-их, увођењем у терапију „деривата малог кинеског бора", артемисинина.

Тако се развио низ препарата који „изванредно брзо" делују на паразит, и данас се најчешће дају заједно са другим лековима „пре свега, далеких рођака кинина".

„Сматра се да је увођење ових препарата, заједно са бржом дијагностиком, супортивним и додатним мерама које су спровођене, у смислу ерадикације анофелизма, веома много допринело да маларија значајно спадне у свету", наглашава Павловић.

Тако се, додаје, од милијарду оболелих крајем 1990-их, стигло до данашњих око 220 милиона, док је смртност која се мерила у милионима спала на око 400.000 преминулих годишње.

Од великог значаја за смањење броја оболелих и преминулих било је и „буђење свести о томе колико је маларија важна", као и „повећана доступност лекова у тропских крајевима".

Како се заштитити?

Постоје разне мере заштите од маларије у деловима света где је ова болест заступљена.

Неке од њих су, наводи професор Павловић, ношење дугачке гардеробе, избегавање излагања комарцима предвече и у раним јутарњим сатима, коришћење репелената и постављање мрежа на прозорима.

„Људима који иду у високо ризичне тропске крајеве, обично се у последње време даје један лек који се зове малaрон - свакодневно се пије, по једна таблета. Неки подносе и присталице су, неки не, али постоји та могућност", додаје.

За заштиту се дају и лекови који умањују могућност обољевања, али ниједан не штити у потпуности.

„Зато важи правило да је свако ко се врати из тропских крајева у првом месецу апсолутно сумњив на маларију, а богами се та сумња продужава за неке форме маларије на шест и више месеци", истиче Павловић.

Професор Петрић сматра да је потребно бити изолован једно време да се домаћи комарци који могу да пренесу маларију „не би хранили на њима и преносили на здраве људе у Србији".

„Човек памећу и свешћу може много тога да спречи.

„Ако контролишемо анофелизам, имаћемо велико упориште да спречимо све болести које преносе комарци", закључује доктор Павловић.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]