Како је изгледало самоуправљање у Југославији некада и постоји ли у свету данас

Сан који вероватно поједини пролетери широм света сањају - да преузму и самостално воде фабрике, био је јава за југословенске раднике захваљујући самоуправљању.

„Самоуправљање није изум југословенске теорије и праксе, што нам једни једнако неправедно приписују у заслугу, а други у грех.

„Идеја самоуправљања је стара колико и идеја хуманизма и, посебно, колико и међународни раднички покрет, историја његове класне борбе и историја социјалистичке праксе", писао је отац југословенског самоуправног социјализма Едвард Кардељ.

Увођење новог система друштвених и економских односа крајем четрдесетих и почетком педесетих година прошлог века, била је својеврсна реакција југословенских комуниста на совјетски државни социјализам.

А уједно је понуђена и алтернатива њиховој планској привреди, као и капиталистичком систему Запада.

Овим „југословенским експериментом", како су га неки називали, радник је добио нову улогу - да управља и располаже властитим радом и доноси одлуке.

„Средства за производњу су припадала радним људима, односно власници предузећа су били њихови запослени", говори за Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду, за ББЦ на српском.

Осим привреде, самоуправљање се односило и на политичко и друштвено уређење у градовима и општинама, као и у култури и просвети.

„Самоуправљање историјски треба узети као изузетно прогресиван систем, који је по свим економским параметрима, не говорим о идеолошким, био далеко успешнији од данашњег система привређивања", говори Марија Обрадовић, научна сарадница Института за новију историју Србије, за ББЦ на српском.

У правни систем тадашње Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) самоуправљање је уведено јуна 1950. Законом о управљању државним привредним предузећима и вишим привредним удружењима од стране радних колектива, а потом и потврђено усвајањем Уставног закона 13. јануара 1953.

Самоуправљање у Југославији

Идеје о радничком самоуправљању срећу се још у 19. веку код различитих филозофа и теоретичара попут оца анархизма Пјера Жозефа Прудона, али и либералног мислиоца Џона Стјуарта Мила.

На посредан или непосредан начин овај концепт су заступали и учесници Октобарске револуције у Русији 1917, борци у Шпанском грађанском рату од 1936. до 1939. и различити раднички покрети широм света.

Међутим, Југославија се за овај друштвено-економски модел на највишем нивоу суштински одлучила тек после раскола између њеног доживотног председника Јосипа Броза Тита и Јосифа Стаљина, лидера Совјетског савеза, јуна 1948.

У таквим околностима тражила се алтернатива државном социјализму совјетског типа, где је партија водила главну реч, али и либералном капитализму са Запада где су власници предузећа углавном били приватници.

„Југославија је била нешто између, прва земља која је покушала да споји две ствари - централну улогу партије, односно државе у управљању земљом и да заинтересује људе да (само)управљају, не за потребе газде или државе, него за сопствене и потребе њиховог предузећа", објашњава економиста Љубодраг Савић.

Тако се дошло до социјалистичког, односно радничког самоуправљања чији је идејне смернице дао Тито, а теоријски и практично разрадио Едвард Кардељ, југословенски комунистички револуционар и идеолог.

Кардељ је наводно био под утицајем скандинавских социјалдемократа који тада једини нису окренули леђа Југославији, за разлику од Совјета, због сукоба, и Запада, који је још био сумњичав у крајње намере балканске земље.

С теорије се прешло на праксу већ крајем 1949. када је формиран први раднички савет, „као експериментални орган радничког самоуправљања" у фабрици цемента Првоборац у Солину код Сплита у Хрватској.

„То је за свет било нечувено, да се прави раднички савет у коме ће, наравно, бити факултетски образованих људи, али ће доминирати представници радника који ће заједно са руководством фабрике одлучивати о свим важним питањима о функционисању предузећа", истиче Савић.

Раднички савети су касније постали главни орган самоуправљања.

Правни оквир самоуправљање је добило већ наредне године Законом о управљању предузећима, док је 13. јануара 1953. скупштина усвојила Уставни закон о основама друштвеног и политичког уређења ФНРЈ и савезним организма власти чиме је додатно обликован и потврђен.

Раднички савети као кичма самоуправљања

„Друштвена својина на средствима за производњу, самоуправљање произвођача у привреди и самоуправљање радног народа у општини, граду и срезу јесу основа друштвеног и политичког уређења земље", писало је у члану 4. Уставног закона.

Тако су одбачени и остали реликти совјетске политике, па је науштрб државне усвојена друштвена својина, а уместо централизма уведена територијална самоуправа.

Како ће предузеће пословати, трошити профит и расподелити доходак сви запослени су демократски одлучивали кроз радничке савете.

„На зборовима су се доносиле и одлуке да ли ће се купити нова опрема, повећати плата или ће се радници, што се такође дешавало, одрећи 12, па чак и 11. плате, због инвестиције којом не улажу само у своју, већ и у будућност њихове деце", истиче Савић.

Самоуправљање је пратила, каже, и „потпуна запосленост", а такав систем је изнедрио и више десетина светских фабрика са овог простора чији су производи продавани и на западном тржишту.

Професор Савић као пример наводи Електронску индустрију (ЕИ) Ниш, која је 1980-их извозила катодне цеви за телевизоре за холандску компанију Филипс.

Додаје да је, мимо економије, предност овог модела била и у томе што су „широке народне масе" учествовале у „управљању друштвом".

Историчарка Марија Обрадовић каже да је ова „дубоко револуционарна и прогресивна идеја" довела до „изузетног привредног раста" у земљи.

„То значи да Југославија до 1989. никад није имала негативне стопе раста и да ниједна њена бивша република после распада државе није достигла БДП (бруто друштвени производ) по глави становника у односу на ту годину", објашњава докторка историјских наука.

Поред привредног развоја, самоуправљање је, истиче, довело и до културног, образовног и развоја здравства.

Мане југословенског самоуправљања и његов слом

Колико год да су радници били самостални и аутономни у одлучивању, ипак је Комунистичка партија Југославије, касније Савез комуниста, контролисала функционисање тих фирми и фабрика.

Економиста Љубодраг Савић каже да се, на пример, „на место директора није могло ако ниси члан партије", иако неретко многи од њих нису били компетентни за ту позицију.

„А касније су почели да се појављују и такозвани техно-менаџери који су полако предузеће стављали под своје, као неку групну својину", додаје.

Професор сматра и да је средином 1960-их задат први ударац „самоуправном систему" који је тада трансформишући се покушавао да ухвати корак са „тржишним привредама запада".

Нека предузећа су стога западала у велике проблеме, па се држава својски трудила да их сачува, посебно она велика, док су поједина „тонула све дубље".

„Имао си и банкарски систем који је то кредитирао, па су одобравани кредити иако предузеће није задовољавало економске критеријуме.

„А то је онда значило да пропада предузеће и у проблем увлачи и банку", објашњава Савић.

Јавни дуг Југославије је 1966. године износио 1,4 милијарде долара, док је 1980. нарастао на око 20 милијарди долара.

Самоуправљање је даље развијано и обликовано, како у пракси, тако и кроз правне акте, попут Устава из 1963. и 1974. године.

Међутим, за професора Савића, почетак краја овог модела у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији (СФРЈ), почиње управо овим другим уставом, јер су „бригу о економском развоју на властитој територији преузеле републике и разбијена је федерација".

А „глогов колац" за самоуправљање закуцан је Законом о удруженом раду из 1976, када су уведене такозване Основне организације удруженог рада, којим је додатно закомпликована економија.

„Тада је јединствен привредни систем подељен, као и предузећа која су обављала више делатности и производила различиту робу, па су уместо на 50 метара, довозили сировине из суседне републике, чиме су и трошкови повећавани", објашњава Савић.

Историчарка Марија Обрадовић сматра да су последњи дани самоуправљања почели средином 1980-их услед бујања национализма у држави, после чувеног меморандума Српске академије наука и уметности (САНУ) из септембра 1986. који се, између осталог, бавио и економском кризом у земљи и доводио је у везу са националном припадношћу.

Ипак, са распадом државе и крвавим ратом почетком 1990-их, као и Законима о приватизацији који су већ тада увелико изгласавани у републикама бивше земље, самоуправљање, баш као и СФРЈ, отишло је на сметлиште историје.

Има ли данас самоуправљања у свету?

Нема, барем не самоуправљање као званична државна политика, толиког опсега и у таквом капацитету као што је било у Југославији.

Постоје поједине фабрике и предузећа у Јужној Америци, посебно у Аргентини, који су функционисала по овим принципима.

Ипак, у Европи и у Сједињеним Америчким Државама, данас се среће сличан концепт који се зове партиципативна, односно индустријска демократија.

Обрадовић каже да постоје такве компаније и фирме у Немачкој, Француској, Белгији, Великој Британији, Холандији и другде.

„Тамо радници учествују у доношењу званичних одлука, на пример, кад се утврђује технолошки вишак, затим код давања бонуса, примене нових технолошких мера, постављање менаџмента до средњег нивоа и слично", објашњава историчарка како овај модел изгледа у пракси.

„То се назива партиципација, значи не преговара само синдикат о вашем положају и интересу, него ви, као запослени, имате право учешћа у дискусији и право гласања", додаје.

Од самоуправљања се највише разликује по томе радник не може да одлучује о инвестицијама, постављању директора и производној шеми предузећа.

Каже да у Србији овакав вид ангажмана домаћа привреда не препознаје, као ни било какве остатке радничког самоуправљања.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]