Интернет и животиње: Хрватски студенти који су открили нову врсту скакавца из Перуа

Непрегледне прашуме Перуа криле су велико изненађење за студенте Природно-математичког факултета у Загребу - величине свега један центиметар, али јарке жуте боје прошаране црном.

Нова врста скакавца чекала је да буде пронађена.

Наука је за њу сазнала захваљујући оштром оку хрватских студената и фотографијама које је сасвим случајно усликао Италијан Роберто Синдако током експедиције на врху Анда 2008. године.

„Наше очи су то увиделе и то је невероватно, каже Јосип Скејо, асистент на биолошком одсеку Природно-математичког факултета у Загребу.

„Врхунски је осећај када си ти тај који ће саопштити људима да једна прекрасна ствар живи на планети Земљи", каже он за ББЦ на српском.

Месеци истраживања

Претражујући фотографије на апликацији iNaturalist - путем које корисници фотографишу биљке и животиње како би сазнали која је врста у питању - студенти биолошког одсека Нико Касало, Кармела Аџић, Макс Дероња и њихов ментор Јосип Скејо наишли су на фотографије Роберта Синдака, који ради при Природњачком музеју у Торину.

Оне су биле сакривене у његовој архиви читаву деценију, све док се није одлучио да их постави на ову друштвену мрежу 2018. године.

Тада су студенти схватили да скакавац са фотографије по изгледу не одговара ниједној до сада познатој врсти из Јужне Америке.

„Нисмо знали да ли је то нова врста или потпуно нови род", каже Скејо.

Скејо и његови студенти су се удружили са Синдаком и ушли у траг новом скакавцу.

Почели су од утврђивања породице којој припада на основу фотографија две јединке - мужјака и женке - забележене из неколико углова.

„Предње крило је мала жута тачка крај ноге, а црни део који иде скроз до краја је задње крило.

„Види се да има бодљу и тврд штит преко леђа, по томе се одмах зна да је то такозвани монашки скакавац назван тако зато што његов штит подсећа на мантију", објашњава Скејо.

Наредни корак за њих био је да утврде која је то врста монашког скакавца, а којих у свету има 2.000.

Неколико месеци су ишчитавали сву литературу доступну о овој породици инсеката у Јужној Америци.

Наишли су на неколико сличних врста.

„Иако није било то то, видела се сличност по којој смо знали да спада у ту групу.

„Ако изгледа као медвед, виче као медвед, креће се као медвед, вероватно је медвед", каже Скејо кроз смех.

Уследила је друга фаза истраживања, а то је описивање разлика између врста са којима има сличности.

„И за то нам је требало неколико месеци, све смо детаљно упоређивали - како изгледа глава, бодља, боја.

„Видели смо да у литератури никад ништа слично није описано", присећа се.

Стога су се латили посла, а њихов рад је објављен у неколико научних часописа.

То је протокол којим се потврђује да је научна заједница проверила наводе у раду.

'Безимена скарија'

Међутим, није све текло глатко.

Нова врста животиње установљава се тако што се улови примерак из природног станишта и похрањује у музеј.

„Он се назива холотип и по њему се описује врста.

„Свака врста га има - од хомосапијенса до најобичније муве", објашњава Скејо.

Они нису имали примерак и одлучили су се да откриће представе свету на један другачији начин.

„Студенту Нику Касалу сам рекао да опише скакавца користећи фотографије.

„То је врло контроверзна метода пошто научна заједница то не одобрава", наводи он.

Због тога је њихов рад био одбијен неколико пута.

Скејо каже да неки часописи нису хтели да преузму одговорност да објаве рад у којем се врста описује са фотографије.

„Рецензенти су због тога били љути и питали су нас зашто нисмо отишли у Перу и ухватили примерак.

„Међутим, таква експедиција траје дуго и кошта много, а нико не гарантује да ћемо га уловити", објашњава.

Компромис је пронађен - рад је објављен, али је избрисан првобитни назив који су аутори дали, а то је лат. scaria sampletexta.

„То је разлог због чега се један од најпознатијих скакаваца на свету, откривен на друштвеним мрежама, зове 'безимена скарија'.

„За сада му је то неслужбено име, јер званично може да добије тек када се улови холотип", каже Скејо.

Додаје да је „блесаво" што бирократија не допушта да ова врста добије име, иако постоје сви докази да је то нова животиња.

Проблем који произилази из тога јесте што 'безимена скарија' не може бити заштићена све док је безимена.

„Она је сад у неком међупростору,

„Зна се да постоји, али службено не", објашњава.

Скејо и његови студенти су ипак срећни што су се успротивили „вишевековној научној парадигми да за утврђивање нове врсте мора да постоји мртав примерак".

„Суштина је да смо показали да било ко може да пронађе нову врсту само уз помоћ камере", додаје.

Најезда неоткривених врсти скакаваца

Јосипу Скеји ово није био први пут да открије нову врсту.

Штавише, каже да је његовом тиму откривање нових врста монашких скакаваца скоро па свакодневица.

Он је то сам урадио први пут 2016. године захваљујући фотографији са Фејсбука.

„Дошао сам до примерка и описао сам га онако како тражи бирократија.

„Тада ми је кликнуло колико има неоткривеног када неко успе преко Фејсбука да пронађе нову врсту и одлучио сам да кренем да се бавим тим", присећа се.

Додаје да му се то подручје истраживања допало, а да су скакавци лепе и харизматичне животиње.

Један од његових већих успеха је идентификовање 33 нове врсте монашког скакавца са Нове Гвинеје које је назвао скачуће жирафице.

То је урадио тако што је дошао до кутија пуних мртвих примерака скакаваца ухваћених 1938. године када је музеј са Хаваја радио истраживање на Новој Гвинеји.

„Ми имамо толико нових врста које стоје по кутијама или их налазимо на друштвеним мрежама, да смо дошли до тренутка да бирамо коју причу желимо рећи јавности.

„Бирамо оне које су из неких забачених локалитета или које су јако шарене да бисмо привукли пажњу", наводи.

Додаје да је само у последњих неколико година откривено најмање десет врста, између осталог на Мадагаскару, Новој Гвинеји као и у Индији.

„Ово је једна од ретких животиња где има много неоткривених примерака, зато се и бавим њима.

„Има још око 300-400 врста монашких скакаваца које су неоткривене", процењује.

Како фармери из Пакистана лове скакавце за храну за живину:

Они су везани за воду, живе у сеновитим подручјима или прашумама и могу се пронаћи у целом свету.

„Јако су стара породица, око 210 милиона година.

„То значи да су живели још у време диносауруса", наводи.

Додаје да су скакавци кључна компонента екосистема.

„Усуђујем се рећи једна од најважнијих, јер их сви једу.

„Нема те животиње која се не храни скакавцима - од птице, гуштера, малих змија до већих зрикаваца - они су велика биомаса хране", објашњава.

Скакавци и зрикавци на Балкану

Скејо наводи да постоји само десетак стручњака за монашке скакавце на свету, од којих је пет на Балкану.

„Три водећа тима су јужноамерички, балкански и кинески.

„Ово је једно од ретких поља науке где ми водимо пред Кинезима", каже.

Око 500-600 врста скакаваца и зрикаваца живи на Балкану, а око 180 у Србији и Хрватској.

То је половина свих врста које постоје у Европи, а којих има укупно 1.100.

„Њима одговара ово поднебље јер на Балкану није било ледено доба и он је служио као уточиште", наводи.

На овом полуострву живи око пет различитих породица скакаваца, а када су монашки у питању, Европа је дом за 12 врста.

Најпознатији српски скакавац јесте лат. pyrgomorphella serbica, односно Панчићев скакавац.

Име је добио по Јосифу Панчићу који је пронашао ову врсту 1881. године на Тари.

„Она припада једној тропској породици отровних скакаваца и никоме није јасно шта ради у Србији.

„Иначе живе у Африци и јарких су боја", објашњава.

Панчићев скакавац је постао и симбол Ентомолошког друштва Србије.

Због чега настају најезде скакаваца?

Становници Белог Поља крај Куршумлије сећају се овог феномена из 2014. године.

Али најезде се ипак ретко дешавају у Европи, а усеви мештана Белог Поља нису били оштећени.

То није случај на азијском и афричком континенту, где ови инсекти праве велике проблеме.

Тако је у Пакистану најезда трајала две године, од 2019. до 2020, а ова држава је претрпела велике губитке усева и морала је да прогласи ванредно стање.

„Они су појели шуме у Пакистану, а стигли су чак до Сомалије.

„То је једна од најгорих најезди", каже Скејо.

Слично је било и у источној Африци прошле, 2020. године.

Милијарде скакаваца уништило је усеве, многи пољопривредници су остали без ичега, а становницима је претила глад.

Рој скакаваца дневно поједе хране довољне за 2.500 људи годишње.

Скејо објашњава да је најезда сложен физиолошки и биохемијски процес.

„Она може да се деси када им људи одузму станиште и направе насеље на том месту.

„Скакавци неће да подивљају кад имају шта да једу, проблем настаје када су гладни.

„Тада крену мигрирати, а градови им се нађу на путу", каже.

Додаје да онда једу све на шта наиђу, упропасте читаве агрокултуре, а „свака биљка која има лишће остане огољена након њих".

„Они нису друштвене животиње, те када их је превише у контакту крену да буду агресивни.

„Некад стоје на једном месту, а некад се крећу", наводи.

Највећа најезда скакаваца у источној Африци у последњих 70 година:

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]