Избори у Немачкој и Балкан: Шта се мења у политици Берлина

Водећи партијски двојац у немачкој политици можда је заменио позиције на врху, али највећа рокада у односима са Балканом могла би да дође са трећег места.

Док су конзервативци Ангеле Меркел и социјалдемократе већ чинили досадашњу владу, а бар једна од те две странке наћи ће се и у будућој, позиција странке Зелених могла би да буде најважнија промена политике Берлина.

„Ако Зелени буду део коалиције од три странке, претпостављам да ће они желети Министарство спољних послова и то би било веома корисно за регион", сматра независна аналитичарка из Берлина Јохана Дајмел.

Иако Немачку чекају коалициони преговори, за које стручњаци сматрају да могу да потрају чак и неколико месеци, улога трећепласиране странке могла би да буде пресудна.

Према првим изборним пројекцијама, социјалдемократе имају минималну предност у односу на конзервативце, па су обема странкама потребна два коалициона партнера за формирање власти - уколико желе да избегну заједнички, такозвану велику коалицију.

У тој улози могли би да се нађу Зелени и странка либерала, док странку крајње деснице за сараднике не жели ниједна од две првопласиране странке.

Да ли је уопште Балкан важан?

Није уопште било тешко приметити да Западни Балкан готово да није постојао у изборној кампањи у Немачкој, што је судбина која је задесила и већину тема спољне политике.

Према оцени политичког аналитичара Бода Вебера, разлог за то је и политика досадашње канцеларке Меркел.

„Тачно је да је Меркел у првој половини мандата успешно гурала политику проширења Европске уније - без ње је вероватно не би ни било.

„Ипак, у последњих пет година, улога канцеларке Меркел је значајно ослабила и на крају је на том пољу остала поприлично празних руку."

Због тога, Вебер сматра да се тешко може говорити о континуитету немачке политике.

„Питање да ли ће бити континуитета немачког присуства на Западном Балкану заправо треба да буде питање да ли ће бити снажније улоге Немачке на том простору.

„Све четири велике странке у програмима имају подршку европским интеграцијама и владавини права, али питање је интензитета односа према тим темама - мислим да се може очекивати конзервативнији став него за време канцеларке Меркел", сматра виши сарадник Савета за политику демократизације из Берлина.

Ипак, у чињеници да се о Балкану није опширно писало у страначким програмима, за Јохану Дајмел има и другу страну медаље.

„Може се на то гледати и позитивно - да заправо нема дилеме да ли ће Балкан постати део Европске уније, после мање или више дугог пута, јер су ту важни безбедносни и геополитички разлози.

„С друге стране, није било разговора ни како ће се Европа поставити у новим међународним околностима, а ја сматрам да је потребно да се размотри нова позиција у свету у коме се мењају односи САД, Кине и Русије", сматра чланица одбора Асоцијације за Југоисточну Европу.

Којом бојом политику боје Зелени?

Када је странка Зелених последњи пут имала прилику да кроји немачку спољну политику, у влади Герхарда Шредера шеф дипломатије био је Јошка Фишер.

Било је то време НАТО бомбардовања Савезне Републике Југославије, али и време југословенског повратка у међународне институције после смене режима Слободана Милошевића 2000. године.

„Било је то време када је немачка спољна политика видела нешто сасвим ново са НАТО интервенцијама на Балкану - то је наслеђе које је уписано у сећање Зелених.

„Они су помно пратили шта се догађа на Балкану и у програму су јасно наводили владавину права, европске интеграције Западног Балкана", каже Јохана Дајмел.

НАТО интервенција 1999. године било је и питање које је трајно обележило развој Зелених.

Баш у мандату странке која је била снажно антиратно оријентисана, Немачка је најпре учествовала у војним акцијама које се тичу питања Косова, а потом и у Авганистану.

Ипак, иако је сагласан да су Зелени највише од свих партија пажње посветили Западном Балкану, Бодо Вебер сматра да ће кључну промену донети сам одлазак канцеларке Меркел.

„Ја волим да кажем да је она та која је на неки начин направила председника Вучића као врсту колатералне штете немачке политике према региону.

„Стварањем атмосфере у преговорима Србије и Косова, помогла је да Српска напредна странка дође на власт и у прво време води Србију у политику признавања губитка Косова и европеизацију, али се одсуством дугорочне немачке стратегије изгубио и тај правац", закључује он.

СНС је на власт у Србији дошла 2012, а као пресудан догађај за смену власти његове Демократске странке тадашњи председник Борис Тадић истиче управо један састанак са канцеларком Меркел.

Има ли ко разлога за бригу?

Пре него што буде изабрана нова немачка влада, следи период дугих разговора и компликованих коалиционих комбинација.

Управо тај период политичког вакуума Јохана Дајмел види као најопаснији.

„Меркел је била гарант стабилократије, али је имала и политичку моћ, па и личне односе на Балкану - она је могла да позове председника Вучића, да га подржи, али и да га држи под неком врстом контроле.

„Одлазак Меркел имаће одјека у целој конзервативној породици у Европи, а то се види и на Балкану, на примерима Црне Горе и вештачког конфликта са таблицама на северу Косова."

С друге стране, за Бода Вебера долазак новог канцелара значи и нове односе са лидерима на Балкану.

„Са доласком новог канцелара, тај несретни однос Ангеле Меркел и Александра Вучића, који је постао и лични, одлази.

„Очекујем да ће будући канцелар, ко год да буде и колико год да му Западни Балкан буде у фокусу, имати трезвенији однос према регији и Београду - и без Зелених, очекујем критичнији однос према Србији и владајућем режиму."

Ипак, суштинских помака неће бити брзо - аналитичари очекују све до априла 2022. године.

На балканском плану, тада се очекују избори у Србији, али још важније - француски председнички избори треба да одреде и другог члана великог европског двојца.

„Све док не буду готови избори у Француској и не добијемо нови немачко-француски механизам који предводи Европу, не видим прилику за напредак у проширењу Европске уније.

„Такође, не видим ни велики помак у процесу укидања виза за грађане Косова, као и признање Косова од пет чланица ЕУ које то још нису учиниле", закључује Јохана Дајмел.

Погледајте видео: По чему ће Немци памтити Ангелу Меркел

Тринаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]