Балкан и дипломатија: Шта је зближило Србију и Мађарску

Председник Србије и премијер Мађарске провели су дан у Београду и заједнички фото албум обогатили сликама са званичног састанка, са терасе Председништва и из заједничке посете винограду на Фрушкој Гори.

Подељене на друштвеним мрежама Александра Вучића, ове фотографије требало би да осликају оно што су домаћин и гост готово идентичним речима рекли на још једном у низу састанака.

„Мађарска ће увек моћи да рачуна на српско пријатељство", рекао је Вучић, на шта му је Виктор Орбан узвратио: „Србија може да рачуна на Мађарску".

Историчар Арпад Хорњак, чија је област интересовања управо релација Београд-Будимпешта, нема дилему како да опише односе два суседа.

„Мађарска је у последњој деценији у веома деликатној ситуацији и важно јој је да има савезника, па га је нашла у Србији, што и Србији одговара у смислу подршке за улазак у Европску унију.

„Односи две земље никад нису били на тако високом нивоу као у последњих пет-шест година."

ББЦ на српском анализирао је три кључна узрока зашто су Србија и Мађарска постале толико блиске.

1. Идеолошка блискост владајућих странака

Лидер Савеза војвођанских Мађара Иштван Пастор добро познаје политичку сцену са обе стране северне границе Србије - у војвођанској власти је коалициони партнер Српске напредне странке (СНС), док одржава и добре везе са званичном Будимпештом.

Он сматра да је Србију и Мађарску приближила сродност Вучићевог СНС-а и Орбановог Фидеса, две странке које су делиле и чланство у европском друштву конзервативних партија све док из те коалиције Орбанова странка није иступила.

„Они деле убеђење да се мора градити суверена, јака држава која у центру свог деловања има оснаживање националних интереса и на томе базираних савеза.

„Мислим да је веома битно како држава учествује у глобалним токовима - да ли им се повинује и служи глобалне играче, или води рачуна о свом интересу и тражи савезнике", каже Пастор за ББЦ на српском.

Идеолошку сличност примећује и Ведран Џихић, виши истраживач на Аустријском институту за међународну политику, коме су балкански односи предмет ужег интересовања.

„Обе странке су снажно структуриране, на челу са јаким вођом који монополизује прошлост сопственог народа.

„Обојица имају нешто месијанско у наступу према националном питању", каже Џихић.

2. Лични однос Вучића и Орбана

Двојицу лидера, Ведран Џихић заједнички ће описати као „ауторитарну браћу у загрљају".

„Данас у академским дебатама говоримо да је Мађарска пример ауторитарног неолибералног популизма који су многи следили, а Вучић јесте применио Орбанова искуства откад је преузео СНС.

„У овом моменту, то је прагматична блискост и интересна заједница која се показује како на нивоу политика, тако и на симболичком нивоу кроз посете и ордење."

Рашчлањујући описну кованицу за два друштва, Џихић каже да се ауторитарна компонента види из тежње два лидера да контролишу целокупно друштво.

„У односима према владавини права, слободним медијима и јавности, и Орбан и Вучић настоје да остваре што већу контролу над друштвом, да што више сузбију плурализам у друштву.

„Обојица деле јавност - на добре и лоше Србе, односно добре и лоше Мађаре, да су сви који нису са нама, заправо противници.

„Онда се иде се на морализирање да смо ми бољи, где се под ми мисли на припаднике СНС-а или Фидеса."

Популистички став, сматра Џихић, даље се рађа у односу према Европи и спољној политици, где се „прагматично и популистички гледа шта је популарно у народу па се тако обликује спољна политика".

Вучић и Орбан у Београду су се срели у јеку лавине критика из Брисела на рачун непоштовања права ЛГБТ заједнице, слободе медија и општег стања демократије у Мађарској, док та земља истовремено снажно заговара улазак Србије у Европску унију.

Коначно, неолибералну компоненту Џихић види у економији.

„Не поставља се питање страног капитала, инвестиција, попут онога што Кина ради на глобалном нивоу.

„Ниједан суштински не обраћа права на радничка права, неједнакости, осим реторички - обојица покушавају да буду конкурентни, али до тога стижу кроз клијентелистичке структуре, стварања спреге између партије и економије, баш попут Кине."

Иштван Пастор каже да је за однос двојице лидера кључно поверење.

„Поверење се гради између људи, а велика политика је однос кључних људи - па и два човека.

„Не мислим да се они разумеју јер их проглашавају аутократама, већ зато што имају сличан поглед на свет."

Пастор, ипак, верује да је однос две државе заправо много дубљи од односа два лидера.

„Верујем да је прича много даље отишла од односа два лидера - она је можда тако почела, али је у позитивном смислу отишла много даље.

„Да је пре више од десет година неко рекао да ће две државе у континуитету одржати шест заједничких седница влада, нико не би веровао, а то се не може једноставно бацити кроз прозор."

Као пример да ће односи наставити да се граде, председник Скупштине Војводине наводи да ће у септембру бити потписан велики споразум о дугорочном стратешком партнерству Србије и Мађарске.

3. Интереси на глобалној сцени

Суседска међусобна упућеност за Иштвана Пастора основ је за тражење заједничких интереса у регионалној, европској и светској политици.

„И једни и други траже место под сунцем као атрактивног простора који привлачи, а не одбија, који доводи инвестиције, задржава своје становништво.

„Тешко је замислити да је то могуће ако нема повезаности, пре свега инфраструктурне, а границе стоје као баријере."

Пројекат изградње брзе пруге од Београда до Будимпеште започео је 2014. године, а прва обећања говорила су да ће возови јурити већ 2018. године.

Рок је сада увелико померен бар до 2025. године, а ни деоница од Београда до Новог Сада још није завршена, мада се то најављује до краја текуће године.

Овај пројекат део је кинеског стратешког подухвата „Појас и пут", а био је тема управо самита Кине са шеснаест држава централне и источне Европе.

Ведран Џихић каже да двојица лидера имају сличан однос и према међународним партнерима.

„Они немају скрупула с ким и на који начин сарађују, ако је то у њиховом интересу.

Обојица седе на више столица у геополитици и граде моћ и политику на принципу балансирања између столица и то јесте недоследно, али они у тој позицији извлаче максимум", закључује он.

Историјска перспектива

Историчар Арпад Хорњак каже да су односи Србије и Мађарске у претходном веку били прилично променљиви и да их је дефинисало то да ли постоје заједнички интереси са обе стране границе.

„Увек је био потребан политички циљ зближавања, а он се углавном појављивао у Мађарској.

„У српским и југословенским плановима, Мађарска никад није била важна, као што је Мађарској била битна Србија или Југославија."

Као најбоље моменте сарадње Београда и Будимпеште, виши научни сарадник Историјског института у Будимпешти идентификује средину двадесетих година 20. века, као и, посебно, кратак период непосредно пред Други светски рат.

„Не можемо рећи да су Хорти и регент Павле били у посебно директним односима, али су обојица покушали да одрже неутралност својих држава и да не буду увучене у Други светски рат.

„Током 1940. године и велике силе су благонаклоно гледале на ово зближавање, али све то је кратко трајало - до марта 1941. године."

Миклош Хорти био је регент Мађарске у периоду између два светска рата и све до 1944. године, а његова земља учествовала је у Другом светском рату на страни нацистичке Немачке.

Кнез Павле Карађорђевић био је један од три намесника који су управљали Краљевином Југославијом након убиства краља Александра у Марсеју 1934. године.

Ипак, било је и ситуација када су односи били веома лоши, а Хорњак их смешта у године непосредно након Првог светског рата, као и у период од 1948. године.

Ови периоди долазе после светских ратова у којима је оба пута Србија била на страни победника, док је Мађарска била на страни поражених.

„Односи Србије и Мађарске су се брзо мењали и зато што сам Балкан то тражи.

„На овим просторима стална је атмосфера тражења одговора на нове изазове", закључује Хорњак.

Посебну тачку односа Србије и Мађарске представља зграда амбасаде некада Југославије, а данас Србије, која се налази на централном будимпештанском Тргу хероја.

У њу се 1956. године, током Мађарске револуције и протеста против комунистичких власти под контролом Совјета, сакрио премијер Имре Нађ.

Упркос обећањима нових власти које су се учврстиле уз помоћ интервенције совјетских трупа да неће бити реваншизма, Нађ је по изласку из амбасаде ухапшен, осуђен и погубљен.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]