Како су Украјинци у Босни спасили хиљаде људи од масакра и зашто се о томе не прича

„Чини ми се као да смо тада имали анђела чувара", прича старији водник у резерви Андреј Хлусович. Сећа се врелог лета 1995. године и не скрива емоције.

Пре 25 година, током грађанског рата у Босни, војска босанских Срба убила је у Сребреници више од 8.000 босанских муслимана.

Следећа мета била је оближња енклава Жепа коју је чувало 79 украјинских војника мировних снага из 240. специјалног батаљона.

Државе које су се бавиле решавањем сукоба у Босни ову енклаву су буквално „отписале" и очекивале су њен пад одмах по заузимању Сребренице.

Међутим, војска босанских Срба се задржала у околини Жепе скоро две недеље, а украјински мировњаци су успели да за то време из енклаве извуку неколико хиљада људи.

Украјински медији и сами мировњаци називају овај догађај најуспешнијом операцијом у историји украјинских војних снага до 2014. године.

Зашто онда већина Украјинаца о овој операцији ништа не зна и зашто се о њој не говори у Украјини, а ни у Босни?

Пошто смо разговарали са учесницима тих догађаја и проучили документа Хашког трибунала о догађајима у бившој Југославији, пробали смо да нађемо одговоре и стекнемо стварну слику о догађајима који су се тог крвавог лета десили у забаченом крају Босне.

Сви против свих

У јуну 1991. године започео је распад Југославије, социјалистичке федерације настале на Западном Балкану као резултат победе партизанског покрета предвођеног Јосипом Брозом Титом у Другом светском рату.

Током 35 година, Тито је био на челу државе у којој је живело више десетина народа. Свака словенска нација у њој добила је своју републику, међутим Тито је границе успоставио по историјско-географском принципу, а не према етничком.

Док је Словенија била већински једнонационална република, у Хрватској је живела многобројна српска мањина, а у Босни и Херцеговини заједно су живели Хрвати, Срби и муслимани Бошњаци.

Након Титове смрти 1980. године, привреда Југославије почела је нагло да пропада, а комунисти да губе позицију, док су јачале националистичке идеје.

У Србији је на власт 1986. године дошао Слободан Милошевић, вођа локалних комуниста, који није крио симпатије према српском национализму.

У периоду између 1988. и 1989. постигао је укидање аутономије покрајине Косово, чији становници су већином били Албанци, а његове присталице су биле на челу Црне Горе и аутономне покрајине Војводине.

Растући утицај Милошевића и његова националистичка реторика изазвали су незадовољство у другим републикама.

У Словенији су се локални комунисти сукобили са Милошевићем и кренули путем независности.

На демократским изборима 1990. године у Хрватској на власт је дошао дисидент и националиста Фрањо Туђман, за време рата је био Титов савезник, али је касније служио затворску казну због ширење хрватског национализма.

У Босни је на власт дошао исламски конзервативац Алија Изетбеговић, који је у Југославији завршио у затвору због пропагирања „босанског национализма".

Јуна 1991. године Словенија и Хрватска су прогласиле независност. Словенија је издржала у „десетодневном рату" против Југословенске народне армије која је на крају оставила ову земљу да самостално кроји судбину.

Међутим, у Хрватској, где су у том тренутку локални Срби већ прогласили независност, рат владе против југословенске војске и српских националиста убрзо је задобио обележја етничко-верског сукоба. Цивили са обе стране бивали су жртве бројних ратних злочина.

У Босни су 1991. године 43 одсто становништва чинили босански муслимани, 31 одсто православни Срби, а 17 одсто Хрвати католици, док је пет процената себе називало Југословенима. Етничка мапа личила је на мозаик.

У многим градовима Срби, Хрвати и Муслимани живели су деценијама заједно, оснивали су породице и није било јасне етничке већине.

Због рата у Хрватској, међуетнички односи почели су да се погоршавају. У новембру 1991. године босански Срби су одржали непризнати референдум на коме је 98 одсто учесника подржало идеју да Босна остане део Југославије.

Истог месеца босански Хрвати су најавили формирање своје републике, а у јануару 1992. исто то су учинили и Срби.

Крајем фебруара 1992. у Босни је одржан референдум о независности, на којем је учествовало 63 одсто становништва, већином Бошњака и Хрвата, од којих је 99,7 одсто гласало „за".

Алија Изетбеговић је 3. марта прогласио независност Босне, коју су 6. априла признале Сједињене Америчке Државе и земље Европске економске заједнице (садашња ЕУ).

У марту су се у неким деловима Босне већ водили оружани сукоби, а почетком априла Сарајево је пало под опсаду војске Републике Српске, која је трајала више од три године.

Сматра се да је рат у Босни био најкрвавији рат у Европи после Другог светског рата.

Сарајево: У масакру на Маркалама убијено 66 људи

Према подацима демографа Јана Звежховског и Еве Табо, прибављеним за потребе Хашког трибунала за бившу Југославију, током рата страдало је између 89 и 105 хиљада људи. Од тога су 65 одсто били босански муслимани, 21,5 одсто Срби и 8,5 одсто Хрвати.

Рат је праћен етничким чишћењем, концентрационим логорима, мучењима и злочинима над затвореницима, масовним силовањима жена, међу којима су многе касније извршиле самоубиство.

Трупе босанских муслимана бориле су се за независност Босне и Херцеговине и њен територијални интегритет.

Трупе босанских Хрвата у почетку су биле савезнице муслимана, али су потом покушале да успоставе контролу над што већом територијом и тежиле њеном припајању самосталној Хрватској.

Већ 1992. избила је борба између Хрвата и муслимана, а живописни центар града Мостара и Стари мост постали су мете хрватско-муслиманског сукоба.

Вође босанских Срба, Радован Караџић и Ратко Младић, маштали су о уједињењу Срба у једну државу, али су прво покушали да прошире територију коју су контролисали Срби.

Зараћене стране су повремено склапале међусобне савезе у неким регионима, а затим би их прекидали.

Расељавање великог броја босанских муслимана у источној Босни, на граници са Србијом дуж реке Дрине, покварило је планове вођама босанских Срба.

На овим просторима започета су масовна убијања и етничка чишћења.

Према подацима Међународног кривичног суда за бившу Југославију, 1992. године, након заузимања града Зворника у коме је 61 одсто становништва било муслиманско, трупе босанских Срба убиле су неколико стотина муслимана, а на десетине хиљада људи биле су присиљене да напусте то подручје.

Такође су се повремено дешавали и напади на српска села.

У јуну 1992. у Сарајево су пристигле мировне снаге Уједињених Нација. А у пролеће 1993. године УН су формирале „сигурне зоне" у енклавама Сребреница, Жепа и Горажде у Источној Босни.

Контролу безбедности у Жепи вршиле су украјинске мировне трупе.

Геноцид у Сребреници 25 година касније

Украјинци у Босни

Украјинске мировне снаге пристигле су у Босну 15. јула 1992. године. Ово је било прво учешће независне Украјине у мировним операцијама.

За мировне операције у бившој Југославији формиран је 240. батаљон.

Генерал пуковник Анатолиј Лопата, у то време заменик министра одбране, а од 1993. до 1996. начелник Генералштаба Оружаних снага Украјине, сећа се да је Кијев желео да допринесе успостављању мира на Балкану и надао се да ће мировне трупе допринети томе.

Признаје да су наде за брзи мир биле неосноване.

Сукобљене стране су провоцирале мировне снаге, покушавајући да искористе њихово присуство у сопствену корист.

„Локални становници су често говорили да су украјинске мировне снаге неутралне и да не желе да помогну ни једној страни.

„Наши војници су испуњавали задатак који су добили од Уједињених нација и војног руководства.

„Локално становништво није подржавало овакав став, ни једни ни други (Срби и Бошњаци)", објашњава бивши начелник Генералштаба украјинске војске.

У почетку су украјинске мировне снаге биле смештене само у Сарајеву, али од 1993. године су размештене у муслиманским енклавама Горажде и Жепа, до којих се могло доћи само преко територије босанских Срба.

За Србе, ситуација је почела да се погоршава 1994. године. Тада су Сједињене Америчке Државе успеле да окончају рат између босанских Хрвата и муслимана.

Хрватски председник Фрањо Туђман и босански председник Алија Изетбеговић потписали су у Вашингтону 18. марта споразум према којем је формирана муслиманско-хрватска федерација Босна и Херцеговина која је контролисала 34 одсто територије државе.

У децембру 1994. године, зараћене стране су потписале споразум о прекиду ватре.

Желећи да стане на пут иницијативи стварања коалиције између хрватских и муслиманских снага, које су формирале заједничку власт, 8. марта 1995. године председник босанских Срба Радован Караџић потписао је тајну „Директиву 7".

Усредсредио је пажњу на то да се ситуација мења у корист противника и за циљ је поставио ликвидацију енклава босанских муслимана у источној Босни.

Караџић је хтео да прекине комуникацију између Сребренице и Жепе, да блокира снабдевање мировних снага и цивила храном, да примора мировне снаге да напусте енклаве, да „сруше и униште муслиманске снаге и коначно ослободе регион долине Дрине".

Са последицама ове директиве, коју је спровео начелник штаба војске босанских Срба Ратко Младић, украјинске мировне трупе су се суочиле крвавог лета 1995. године.

Таоци

У мају 1995. као одговор на дејства војске босанских Срба у близини Сарајева, авиони НАТО-а којима су се мировне снаге обратиле за подршку из ваздуха, бомбардовале су неколико складишта оружја војске босанских Срба.

Ратко Младић одговорио је масовним узимањем талаца из редова војника мировних трупа, који су коришћени за прављење „људског штита" против ваздушних удара НАТО-а.

Босански Срби заробили су најмање 280 војника мировних снага међу којима су били и Украјинци.

Пуковник резервног састава Владимир Крјучков, тада командант Прве специјалне чете украјинских мировних снага, каже да су босански Срби напали два украјинска контролна пункта у близини Сарајева на којима су била места за прикупљање оружја.

„Отишли смо да преговарамо и они су ме зграбили. Пробао сам да се ослободим и да вичем војницима да започну одбрану, а тада су они почели да ме ударају", сећа се он.

„Војна полиција (војске босанских Срба), тражила је да борци Украјинских мировних снага (УкрБат) предају преостало оружје. Тако је инцидент описан у материјалима Хашког трибунала.

„Командант војне полиције прислонио је пиштољ на главу украјинског поручника и запретио да ће пуцати ако УкрБат не буде слушао.

„Двојица бораца УкрБата покушала су да интервенишу и почела да туку представнике војне полиције. Тада је војна полиција запуцала изнад глава мировњака из УкрБата и наредила им да легну на земљу".

Наредник резервног састава Александар Вишински, који је заробљен заједно са Владимиром Крјучковим, сећа се да су заробљени миротворци коришћени као „људски штит" у близини војних објеката, тако што су их лисицама везивали за стубове.

Били су брутални.

„Пси су нас гонили како бисмо се разбили у групе, изводили су момке и пуцали им изнад глава. Али нисмо дали на нас", сећа се Вишински, који је касније сведочио пред Трибуналом за бившу Југославију у поступку против Караџића.

Владимир Крјучков је успео да побегне из заробљеништва када је чувар заспао, а из куће једног сељака да позове Министарство одбране у Кијеву и саопшти где су таоци.

„Када сам се ујутру вратио, Срби су ме извели на стрељање и пуцали ми изнад главе. Неколико пута су ме тукли. Такво зверско понашање је било према 'православној браћи'", прича он.

Масовним узимањем талаца, Младићева војска је покушала да НАТО авијацију избаци из рата.

Заробљени украјински војници мировних снага пуштени су 6. јуна и послати у Загреб.

Ипак су највећа искушења за украјински контигент у Босни тек следила.

Опсада Жепе

Засеок Жепа налази се у источној Босни, у живописној планинској долини недалеко од реке Дрине, која дели Србију од Босне и Херцеговине.

Унаоколо су планине прекривене шумом. До почетка рата Жепа и њена околина били су сиромашна регија, али су житељи тог краја, Жепљаци, у Босни имали репутацију поносних горштака.

Овде је формиран један од центара отпора против војске Републике Српске, чему је ишао на руку састав становништва кога је чинило 90 одсто муслимана.

Та енклава била је под опсадом од априла 1992. године. Успостављање сигурносне зоне у мају 1993. године и слање мировних снага отворили су пут конвојима хуманитарне помоћи у то подручје.

У тренутку када су босански Срби током лета 1995. године напали муслиманске енклаве, на том месту је било стационирано 79 војника украјинских мировних снага.

Мајор Игор Швиденко био је заменик команданта за наставни рад друге чете која је била смештена у Жепи.

Према његовим речима, мировне снаге чувале су површину од 121 квадратног метра, на којима је било девет осматрачница и контролних пунктова у близини имања и на путевима.

„У самом селу Жепи, у школи, била је смештена база, штаб чете, радио станица, тамо су се чувале намирнице и муниција", прича Швиденко.

Украјински мировњаци требало је да прате кретање наоружаних одреда и да извештавају главни штаб у Сарајеву о гранатирању енклава. Били су наоружани лаким наоружањем са само девет оклопних транспортера.

„Негде у мају Срби су блокирали пут који је водио према Сарајеву. Понестајало је хране и они су постепено почели да прелазе на суву храну", сећа се Игор Швиденко.

„Коновоји са храном престали су да долазе. Сува храна је трајала два дана а затим је и она потрошена. У бившој школи ловили смо голубе на тавану. Сакупљали смо кишницу. И гориво нам је нестало. Сваке вечери смо преко радиовезе извештавали о ситуацији", присећа се наредник у резерви Андреј Хлусович.

Снаге босанских Срба почеле су гранатирање положаја мировних снага у енклави Жепа 7. јула 1995. године, а од 10. јула и само село.

Дана 11. јула војска босанских Срба заузела је Сребреницу, град северно од Жепе.

Сребреница је, у ствари, била потпуно блокирана од марта, без хране и основних потрепштина а у јуну су тамо већ забелжени случајеви смрти од глади. 570 холандских војника мировних снага у енклави није било у стању да сачува цивилно становништво од крвопролића.

Више од 8.000 муслиманских мушкараца убијено је у данима који су уследили.

Након заузимања Сребренице 13. јула 1995. године, један од заповедника војске босанских Срба Радислав Крстић наредио је напад на Жепу. Неки од људи који су успели да побегну из Сребренице стигли су у Жепу и испричали што се тамо догодило.

„Муслимани у Жепи су схватили да може да их задеси оно што се догодило у Сребреници и почели су са удаљених имања да долазе у Жепу. А Срби су стално гађали та имања и наше контролне пунктове.

„Није било горива и нисмо могли да се спустимо у село са оклопним возилима. Команда је одлучила да онеспособи оклопне транспортере и скине оружје са њих. Након што су становници удаљених газдинстава напустили своје домове, војници мировних снага су се спустили из удаљених контролних пунктова", прича Игор Швиденко.

Са осталим миротворцима напустио је контролни пункт и пошао у село у „базу".

„То је било негде око 14. или 15. јула. Одмах су видели да се у близини џамије окупило неколико хиљада муслимана, жена, деце и стараца. Мушкараца скоро и није било, било је само деце узраста до 14 година. Плакали су, молили нас да не идемо, бацали се на колена, јер ако одемо све ће се завршити као у Сребреници", сећа се он.

Украјински мировњаци причају да су односи са локалним становништвом били одлични.

„Према нама су се односили веома уљудно. Нисмо имали горива па су нам локалци дозволили да се грејемо на њихова дрва", прича Игор Швиденко.

„Они су нам и пекли хлеб и давали храну", сећа се редов у резерви Александар Розецки. Лекар у чети Јуриј Бондар пружао је медицинску помоћ локалним становницима. Напетост је порасла након пада Сребренице.

Према речима Розецког, испрва су војници босанских муслимана дошли на контролни пункт мировњака и тражили оружје за борбу против босанских Срба.

„Рекли су нам: или ћете предати оружје или одавде уопште нећете отићи. Почели су да минирају прилазе тако да ми не би могли да одемо у оклопним возилима. Тада су већ почели да се понашају другачије, хтели су да нас ставе као живи штит", каже украјински мировњак.

Он не види ништа чудно у понашању Бошњака.

„Ово је рат. Било им је потребно да заштите своју децу и жене, зато су и предузели тако драстичне мере. Ставите се на њихово место", рекао је Александар Розецки.

„Заповедници војске босанских муслимана тражили су или да им дамо оружје или да своје војнике ставимо близу положаја како Срби не би пуцали по њима. А Срби су рекли ако хоћете да све прође добро, треба да урадите као и Холанђани у Сребреници. Односно да одете и оставите муслимане", сећа се Игор Швиденко.

Ову информацију потврдио је и пензионисани канадски потпуковник Луис Фортин, који је тада био заменик команданта сарајевског сектора.

„Бошњаци су вршили притисак на Украјинце и тражили да се нешто предузме, чак су запретили да ће их напасти уколико УН не одговоре на српску офанзиву ваздушним ударима", рекао је за ББЦ на украјинском.

У међувремену, Младићева војска довукла је минобацаче до енклаве Жепа и започела интензивно гранатирање села. Украјински војници мировних снага морали су самостално да одлуче шта да раде у оваквој ситуацији.

„Било је нејасно зашто команда сектора дуго времена није обавештавала о последицама напада српских формација на Сребреницу. Ја из штаба нисам добио никаква посебна наређења", писао је у својим мемоарима командант 240. батаљона Сергеј Мовчањук.

Управо је мировњак потпуковник Мовчањук, ветеран из Авганистана, одиграо куључну улогу и успео да организује отпор покушајима да их разоружају и протерају из села.

Бивши начелник Генералштаба Оружаних снага Украјине Анатолиј Лопата се сећа да га је у то време командант батаљона звао и пријавио ситуацију.

„Дао сам наређење да се оружје примени у пуном капацитету да би заштито сопствене људе и цивиле", сећа се он.

Украјинске мировне снаге спремиле су се на „кружну одбрану".

„Мислили смо да Срби могу да нас нападну, како би нас уништили и натерали да одемо, а муслиманска војска да нам узме оружје. У бази која се налазила у школи, џаковима са песком смо затворили отворе и монтирали митраљез", прича Игор Швиденко.

Према његовим речима то је било праћено сталним минобацачким гранатирањем, гранате су падале и на територију базе, а ударни таласи избијали су џакове и врата.

Мировне снаге пренеле су координате положаја са којих је пуцала српска војска штабу у Сарајеву, упркос претњама Ратка Младића који се нервирао, зато што је знао да би ове информације НАТО авиони могли да користе за ваздушне нападе на положаје његове војске.

Према сећањима команданта батаљона Сергеја Мовчањука, Младић се једном приликом чуо са војском мировних снага путем радио везе и тражио на руском: „Одмах престаните да издајете наређења за отварање упозоравајуће ватре!"

„За животе мојих војника једино одговарам ја!", одговорио је командант батаљона и прекинуо везу.

Преговори

За руководство босанских Срба било је важно да Бошњаци пристану на капитулацију и потпишу одговарајући споразум.

Они су то предложили већ 13. јула на преговорима између заменика Ратка Младића, генерала Здравка Толимира и вођа муслимана из Жепе на једном од контролних пунктова мировних снага.

„Толимир је предложио представницима Бошњака из Жепе две могућности: или да становништво буде евакуисано као у Сребреници, или ће босански Срби започети дејства", забележено је у материјалима Хашког Трибунала.

Бошњаци су одбили овакав предлог и 14. јула босански Срби су извели напад, заузевши неколико имања. Дана 17. јула запретили су да ће пуцати на украјинске мировне снаге на контролном пункту ако НАТО авиони крену да их гађају.

Војска босанских муслимана, којом је у Жепи командовао пуковник Авдо Палић, покушала је да задржи напад, али је убрзо око 2.000 босанских Срба, према речима украјинских мировних снага, продрло у планине око села Жепа.

Главнокомандујући мировним контигентом УН, генерал Руперт Смит, у интервјуу за ББЦ на украјинском рекао је да су преговори о судбини енклаве вођени на неколико нивоа.

„Унутар енклаве између представника босанских муслимана Авда Палића, Хамдије Торлака и Срба. Други ниво био је између Босанаца у енклави и председника Алије Изетбеговића у Сарајеву, јер његова влада није желела да се сагласи са етничким чишћењем и протеривањем свих људи са те босанске земље. И трећи ниво преговора између Палића и његовог председника, а ја сам био део тога. УН су такође имале место у тим преговорима", сећа се он.

Он напомиње да је задржавање мировних снага омогућило да се добије на времену.

„Да они нису издржали ми не бисмо могли да урадимо оно што је након тога уследило", истиче генерал.

Руперт Смит прича да је било немогуће да се кроз српску територију пребаци појачање у Жепу, а након заробљавања војника мировних снага у мају нису могли да врше ваздушне нападе у циљу подршке мировњацима.

„Чланице савета безбедности УН и друге државе нису се залагале за то, делом због великог броја талаца. Изгубили су ту могућност", прича он.

Смит се сећа да се у јулу неколико пута састао са Ратком Младићем и упозорио га на последице ратних злочина.

„Сваки пут сам говорио да не сме да дозволи да дође до катастрофе као прошлог пута. Међутим, тада нисам знао размере злочина (у Сребреници). Упозорили смо га на одговорност за ратне злочине, тада се то чинилио некако тривијално", прича он.

У Лондону је 21. јула одржана конференција министара спољних послова и одбране земаља чији су војници били део мировних снага у Босни, међу којима је била и Украјина.

Они су запретили да ће применити нападе из авиона уколико Младићева војска нападне енклаву Горажде.

О Жепи ништа није речено, рекао је Тадеуш Мазовецки, специјални известилац Комисије за људска права. Након недељу дана дао је оставку.

У међувремену Младићева војска је гађала Жепу из артиљерије и минобацача, становници су се скривали у подрумима. 19. јула официр УН за цивилне послове Едвард Џозеф и украјински пуковник Виктор Безученко успели су да дођу до енклаве.

У интервјуу за ББЦ на украјинском Едвар Џозеф је истакао да је њихов задатак био да координишу евакуацију локалног становништва на безбедан и достојанствен начин.

„Покушали смо да ублажимо истраумираност цивилног становништва. Јасно је било да ће Срби заузети ову енклаву. На крају крајева УН нису хтеле да примене силу и искористе свој мандат да заштите и примене напад из ваздуха НАТО снага", прича Џозеф, сада доцент Универзитета Џонс Хопкинс (САД).

Према његовим речима мировне снаге нису могле да измене судбину енклаве. У Жепу је 23. јула стигао заменик команданта украјинског мировног корпуса, пуковник Николај Верхогљад, који је започео преговоре са обе стране о условима за евакуацију цивилног становништва.

Према његовим речима Ратко Младић и командант босанских муслимана Авдо Палић нису могли да се сложе око услова и сваки је претио да ће употребити силу против Украјинаца.

Палић ако миротворци не затраже НАТО интервенцију из ваздуха, а Младић ако затраже.

„Рекао сам им, из неког разлога сви хоћете мене да упуцате. Ја ћу извести своје људе и цивиле, а ви освајајте", сећа се он.

Андреј Хлусович се сећа да је током преговора Младић био оштар и да је питао украјинске мировњаке за кога су они.

„Они су му одговарали да су за мир. Ходао је унаоколо са својим великим хромираним пиштољем и рекао: 'Да ли верујете у Бога? Ја сам Бог, учинићу све што ми се прохте'", прича мировњак.

Ситуација је постала критична 24. јула.

„У року од сат времена на Жепу је пало 60 граната. Пуцали су из тенкова, митраљеза и снајпера. Гађали су зграду полиције, било је много убијених и рањених... Очекујем да чета буде заробљена у току ноћи. Немамо ни гориво ни воду", извештавали су из базе украјинских мировних снага у Жепи.

Увече тог истог дана представник муслиманске заједнице Хамдија Торлак потписао је споразум о капитулацији Жепе. Касније је босанска влада у Сарајеву изјавила да он није имао та овлашћења.

Евакуација

25. јула почела је евакуација цивила из енклаве. Босански Срби су се сложили са предложеним условима евакуације.

„Један од мојих захтева у преговорима је био да се читаве породице ставе у аутобусе како се не би делиле на мушкарце и жене, као што је то био случај у Сребреници. Осим тога, бар један украјински мировњак стављен је у сваки аутобус како би заштитио цивиле", прича Николај Верхогљад.

Присећа се да су се убрзо по поласку првих аутобуса појавиле гласине да су тобоже „Украјинци заједно са Србима пуцали на конвој".

Босанске муслимане обузео је страх и бојали су се крвопролића.

„Људи су легли на пут и нису хтели да мрдну. Тада сам наредио да се пошаље ауто са представницима локалне заједнице дуж пута за евакуацију у Кладањ (град на муслиманској територији), да би се они вратили и рекли да је све добро прошло", рекао је он.

За превоз људи коришћено је 50-60 аутобуса из Београда са српским возачима. Важну улогу играли су оклопни транспортери с француским мировњацима, који су стигли из Сарајева, и који су се налазили на челу и крају конвоја аутобуса.

Канадски потпуковник у пензији Луис Фортин сматра да је решење да се војници мировних снага сместе у аутобусе са цивилима било врло успешно.

Он је 26. јула провео 18 сати у граду Рогатица на српском контролном пункту и видео је аутобсе и велики камион кипер накрцан људима.

„У свим аутобусима су били украјински војници. А француски пуковник Шинул и ја смо учинили све да и тамо буду мировњаци у возилима. Барем по један војник у сваком аутобусу, како би се уверили да ће те људе одвести на безбедно место, а не негде другде, где би их стрељали и бацили у јарак", прича Фортин.

Александар Розецки се сећа да је био у другом аутобусу конвоја када је Ратко Младић одлучио да уђе код контролне тачке 1 у енклави Жепа.

„Он се са свима опростио. Било је око 50 аутобуса и он је ушао у сваки. Када је ушао у наш аутобус и рекао неколико речи, људи су тада почели да плачу. Возили смо се до њихове територије, потом бисмо се враћали и поново стављали цивиле у аутобус", прича украјински мировњак.

Потпуковник украјинских Оружаних снага Игор Прокоњин сећа се како је изводио рањенике из енклаве у свом КАМАЗ-у: „ставили би душеке унутар камиона и сместили десетак рањеника."

Према подацима УН укупно је из Жепе изведено 150 рањених и болесних, углавном босанских војника.

Последњи конвој с аутобусима напустио је Жепу 27. јула у пратњи украјинских и француских мировних снага.

Андреј Хлусович који је био у једном од аутобуса, сећа се да у почетку није све ишло по плану.

„Возили су нас другим путем, кроз Сребреницу до Тузле. 250 километара смо путовали више од једног дана. Зауставили смо се поред српског гробља. Српски возач је изашао, а полицајац Србин је остао. Одједном су ниоткуда почеле да се приближавају аутобусу жене. Испрва су само сатајале 10, 15 минута и гледале. А затим су притрчале аутобусу и почеле да урадају рукама по њему", прича он.

Андреј Хлусович прича како су приметили сакривена митраљеска гнезда на местима где су се заустављали, због чега су се миротворци припремили на одбрану.

„У нашем аутобусу Француз и ја смо заузели положај за пуцање, ја напред а он позади. Наредили су муслиманима да се сагну, померили резе и убацили метке у комору". Након 15 минута возач се вратио и аутобус је наставио пут. Затим су се још једном зауставили код српског гробља али без оваквих изненађења".

Евакуација је трајала три дана.

„У аутобусима је било војника украјинског контигента УНПРОФОР-а, писао је у свом извештају генерални секретар УН. Евакуација је спроведена прилично организовано. До 27. јула увече скоро 5000 људи стигло је до Кладња."

Међутим, 27. јула из једног аутобуса босански Срби су извели 36 мушкараца, међу њима и рањеника, које су прогласили за ратне заробљенике, саопштио је Генерални секретар УН.

Војници украјинских мировних снага верују да су успели да изведу не пет, него десет хиљада људи, укључујући и избеглице из Сребренице и других региона.

Истовремено са евакуацијом цивила, већина војника војске босанских муслимана почела је да се пробија из Жепе кроз планине, а затим преко Дрине у Србију, на челу које је био Слободан Милошевић.

Младић и његови помоћници предлагали су тим људима да предају оружје, да се предају а касније да их размене за заробљенике војске босанских Срба. Бошњаци им нису поверовали.

Како су ови људи успели да сачувају животе, 2015. године испричао је Карл Билт, који је за време тих догађаја био специјални изасланик ЕУ за бившу Југославију и разговарао је о томе са босанским званичником Хасаном Муратовићем.

„Замолио ме је да одем код Милошевића и да омогућим да буде проходан пут војницима из Жепе преко Дрине, што је било опасно јер је тамо била Младићева војска. Дошао сам код Милошевића у сред ноћи. Он је одмах издао наређење након кога су војници из Жепе прешли у Србију", рекао је Билт.

Међутим, босански Срби су касније ухватили и убили пуковника Авда Павлића и још двојицу вођа муслимана из Жепе.

Едвард Џозеф се сећа да су након последњег аутобуса са евакуисаним цивилима у базу УН-ја дошли агресивни, наоружани Срби и рекли Палићу да пође с њима.

„Палић је отишао са њима. Виктор Безрученко и ја ускочили смо у џип УН-ја и покушали да их пратимо. Србима смо дали до знања да смо упућени и да смо забринути због заробљавања Палића", каже он.

Међутим, није било могуће да се обезбеди пуштање босанског лидера.

Окупација

Одмах након исељавања цивилног становништва из Жепе село су окупирале трупе босанских Срба.

Украјинске мировне снаге остале су у бази у школским просторијама још неколико дана, чекајући да се врате у Сарајево. Били су сведоци уништавања историјских споменика и пљачкања.

„Након исељавања босанских муслимана из Жепе, крајем јула, војници војске Републике Српсе пљачкали су и палили куће у енклави и околним селима", тако је изнето у оптужници Хашког трибунала у случају заменика Ратка Младића, генерала Здравка Толимира.

Прво су војници босанских Срба уништавали џамије. Према речима украјинских миротвораца, војници су се хвалили да су у џамију ставили 150 килограма експлозива.

„Били су веома бесни на нас јер нису добили оно што су желели. Џамија која је била 150 метара од наше базе је дигнута у ваздух. Неколико наших људи је претрпело повреде од ударног таласа", прича мајор Игор Швиденко.

„Ударни талас је био толико јак да полудиш. Одлетели су нам џакови са песком и трупци", прича Александар Розецки.

„Поред је био камени мост из 16. века преко Дрине, разнели су га. Питао сам их зашто су то урадили. Одговорили су: да ни дух муслимана не би био овде. Учинили су све да у Жепи не остане џамија, ни мост, ни куће, ништа", прича мајор Игор Швиденко.

Затим је дошао ред на муслиманске куће. „Улазили су у сваку кућу. Дрвене куће су палили", сећа се Александар Розецки.

Није прошло ни без злочина над локалним становништвом.

„Нашли су неког мушкарца који се крио. Његову кућу су запалили а њега су обесили. Нашли смо га када смо видели да кућа гори", прича Александар Розецки.

Он прича да је то једини случај за који су војници мировних снага знали. Прича да је чуо од неког Србина причу о масовним убиствима избеглица у пећини у планинама, али није то видео својим очима.

„Тај рат је био тако окрутан да је то просто ужасно", сећа се он.

Према подацима од новембра 1999. године број несталих становника Жепе износио је 118. Демографкиња Ева Табо је 2012. године објавила да је војска босанских Срба након заробљавања Жепе убила 116 људи.

Лидер босанских Срба Радован Караџић сматрао је да је офанзива на Жепу била неуспех, који је одвукао снаге за време офанзиве војске босанских Хрвата у другом делу Босне.

Он је 2. августа удаљио Ратка Младића са места команданта војске и прогласио себе „врховним командантом војске".

Официри су одбили да слушају председника и тај сукоб био темељ за даљи пораз Републике Српске. Украјински миротворци су напустили Жепу 3. августа и стигли у базу у Сарајево.

Годишњица операције Олуја: како је Хрватска сузбила сепаратизам

Тог дана ситуација на Балкану драстично се изменила али не у корист српских националиста. Хрватска војска започела је операцију Олуја и уништила самопроглашену и непризнату Републику Српску Крајину, која је четири године постојала на територији Хрватске.

Заузимање Сребренице и Жепе, које су извршли босански Срби променило је политику НАТО-а који је напустило дотадашњу стратегију „два кључа", тј. право вета УН-ја на дејства алијансе у Босни.

Крајем августа ратни авиони НАТО-а започели су бомбардовање положаја војске босанских Срба у оквиру операције Намерна сила.

Уништени су објекти за противваздушну одбрану, комуникациона инфраструктура, складишта оружја и други војни циљеви, бачено је више од хиљаду бомби.

То је присилило босанске Србе да пристану на примирје и преговоре.

Дана 14. децембра 1995. године вођа Југославије Слободан Милошевић, Хрватске Фрањо Туђман и Босне Алија Изетбеговић потписали су у Паризу Дејтонски мировни споразум, који је ставио тачку на овај рат. Започео је долазак контигента од 60.000 НАТО војника у Босну.

Након рата Међународни кривични суд за бившу Југославију донео је пресуде против неколико лидера босанских Срба за ратне злочине и дао оцену догађаја који су се десили у Жепи.

У пресуди Хашког трибунала 2012. године у случају против генерала Здравка Толимира, одвођење цивила из Сребренице и Жепе названо је насилним расељавањем становништва.

„Одговорност за то сносиле су вође босанских Срба, пре свега генерал Толимир. То није била воља становништва, већ недостатак избора", наводи се у документу.

И професор са Краљевског технолошког института у Мелбурну Харис Халиловић у коментару за ББЦ на украјинском каже да је одвожење становништва из Жепе била присилна депортација.

Родом из Сребренице и антрополог, један је од водећих истраживача последица геноцида и етничког чишћења Бошњака.

Халиловић је интервјуисао оне који су 1995. морали да напусте Сребреницу и Жепу.

„Изван Босне преовладава дискурс да се радило о евакуацији цивила, не обраћајући пажњу на контекст да је дошло до етничког чишћења локалног муслиманског ставновништва. Људи су били присиљени да оду, да напусте своје домове, дворишта, гробове рођака, своју родну зељу", објашњава Халиловић.

„То је било етничко чишћење, а не евакуација. Нико не би напустио Жепу да је имао избора", додаје он.

Харис Халиловић додаје да су многи мушкарци који нису аутобусима напустили Жепу, већ отишли у планине, имали среће.

„Младић није имао времена да хвата људе који су се сакрили по шумама, зато што су Хрвати у западном делу Босне кренули у офанзиву. Жепа се налази у планинском регону, географски положај и околности су одиграле своју улогу", истиче он.

Научник напомиње да су у очима локалног становништва Жепе украјинске мировне снаге имале бољу репутацију и то захваљујући блискости језика који је омогућио боље споразумевање.

„Према украјинским војницима су гајили више симпатија него према холандским. Они су сматрани обичним момцима", прича Халиловић.

„И људи који су стигли из Сребренице могли су да виде како војници украјинских мировних снага сарађују са локалним становништвом. Причали су како су украјински мировњаци радо излазили у сусрет локалцима, трговали са њима, односи су били веома пријатељски".

Међутим, они су и очекивали много више од украјинских миротвораца.

„Постојала је резолуција УН о 'зонама безбедности' и војници су тамо послати како би заштитили цивилно становништво. Њихова мисија није била евакуација, већ заштита становништва. Та заштита је предвиђала и употребу оружја у случају напада", каже професор.

Он истовремено додаје: „Ја не бих желео да сам у њиховој кожи. Да имам 25 година, у туђини, у таквим условима".

За становнике Жепе исељавање људи је била катастрофа, они су изгубили домове и имовину. Као резултат тога многи су отишли у друге земље, прича професор.

Сада је Жепа део Републике Српске. Према попису становништва из 2013. године у њој живи 133 људи и скоро сви су муслимани. Саградили су нову џамију, а мост из 16. века су обновили, али стари живот не може да се врати.

„Пре годину дана сам био у Жепи и осим неколико обновљених кућа, још увек има много рушевина обраслих коровом. Стари мост о коме је писао Иво Андрић стоји. Али све изгледа као постапокалиптички сценарио, прелепа природа али нема људи", прича професор.

„Миротворци су спашавали животе"

Иако је Трибунал исељавање становништва из Жепе назвао „присилном депортацијом", кључни преговарачи у Босни 1995. године истичу да је заштита босанских муслимана коју су спровеле украјинске мировне снаге током транспорта спасила животе цивила.

„Жепа је одмах била отписана. Претпостављало се да ће пасти неколико сати након пада Сребренице. Изненађујуће је да се то није десило. Босанска војска је неко време морала да се бори. Босански лидери су хтели да изведу становништво, што су и урадиле снаге УНПРОФОР", рекао је 2015. године на конференцији Карл Билт, специјални изасланике ЕУ за бившу Југославију у тренутку када су се ти догађају одвијали.

У коментару за ICTV 2019. године он је изјавио да су украјински војници поступили ефикасно у тој ситуацији.

„То је била њихова мисија и они су је достојанствено обавили. То је било важно да би заштитили цивилно становништво, а резултат тога био је да је већина преживела", истакао је он.

Да се радило о спасавању живота такође је уверен и генерал Руперт Смит, који је командовао мировним снагама УН у Босни 1995. године.

„Сасвим је јасно да су војници мировних снага спасили животе. Другог избора није било", истакао је он у интервјуу за ББЦ на украјинском језику.

„Првобитни став босанске владе у време преговора је био да је то било присилно расељавање становништва. Али су се на крају уверили да ти људи морају да се одведу. Председник Изетбеговић и његова влада учествовали су у тим преговорима и рекли су: добро водите их", истиче он.

Према мишљењу генерала Смита, украјински мировњаци су показали своје најбоље особине у опасној ситуацији.

А нашли су се у тој ситуацији зато што су „зоне безбедности" биле „стратешка грешка" од самог почетка, а мировњаци су се стално суочавали са последицама те грешке и постали су таоци.

„Људи са обе стране су наставили да користе оружје. У томе је био неуспех", рекао је генерал Смит.

Луис Фортин, који је био заменик команданта сарајевског сектора, сматрао је да је било немогуће да се са Младићем договоре о томе да остави цивилно становништво у Жепи.

„Срби су хтели да пусте своје бригаде и униште енклаве, како би затим послали своје трупе на Сарајево. У таквим околностима ми смо могли само да испратимо сваког цивила ван граница енклаве како бисмо били сигурни да Срби неће урадити оно што су урадили у Сребреници", истиче кандаски потпуковник.

Официр УН-а за цивилна питања Едвард Џозеф, који је крајем јула 1995. године био у Жепи каже: „Присуство УН у Жепи је спасило људске животе, колико тачно немогуће је рећи".

Подсећа да током евакуације из Жепе, жене нису биле изложене психичком и физичком насиљу, као што је то био случај у Сребреници.

„С друге стране нису могли да се избегну други проблеми: пустошење енклаве, о коме је говорио Хашки трибунал, био је део 'геноцидне активности' која је почињена у Сребреници и Жепи. Није било могуће да се избегне убиство Палића и друга два лидера, остали испади, напад на ту 'зону безбедности', ситуација са мушкарцима и рањеницима", објашњава Џозеф.

Украјински војници мировних снага ни једног тренутка нису посумњали да је било потребно да се изведу цивили са територије на којој су гладовали и где је постојала претња од масовног убијања.

„Цивили су евакуисани из зоне ратних дејстава. Срби нису могли да ураде то што су урадили у Сребреници.

„Можда нисмо испунили планове оних који су хтели да подметну Украјини. Пре свега се ради о Русији која је била заинтересована да украјинске мировне снаге испадну недостојне свог задатка", сматра бивши начелник Генералштаба украјинске војске, Анатолиј Лопата.

Сребреница: Млади који остају

Равнодушност

На дан повлачења украјинског контигента из Жепе председник Леонид Кучма потписао је декрет којим се министар одбране Валериј Шмаров награђује почасним оружјем, нарочито „за плодоносан рад у одржавању мира у Европи и свету".

Али украјински миротворци нису награђени за службу током догађаја који су се десили у Жепи.**

Јавно веће при Министарству одбране, бивши командир 240. батаљона Сергеј Мовчањук и пуковник у резерви Верхогљад више пута су покушали да убеде украјинске званичнике и посланике да је неопходно наградити војнике мировних снага.

„Више пута смо се обраћали министрима одбране, припремали документа и тражили од њих да се награде они најзаслужнији. Нажалост, држава је то исмејала", каже генерал пуковник Анатолиј Лопата.

„Ово није само наша успешна операција, ово може да буде пример за све мировне контигенте. Спасили смо 10 хиљада цивила", истиче он.

Како наводе извори ББЦ-ја на украјинском, који су у различито време радили у Министарству одбране, то што награде нису подељене војницима мировних снага може бити повезано са кршењем дисциплине у батаљону.

Било је случајева трговине на црно и пијанстава, углавном у Сарајеву, и када би команда мировног контигента бележила такве случајеве извештаји о њима слати су директно министру одбране Шмарову.

Међутим, војници мировних снага ту верзију доводе у питање.

Пуковник резервног састава Владимир Крјучков повезује ћутање о догађајима у Жепи са интересима Русије.

„Русија није признала геноцид у Сребреници. Желели су да виде да смо напустили Жепу на милост и немилост Србима. Али Украјинци нису пустили Србе у Жепу ... Ја, и не само ја, верујем да је било људи у руководству Оружаних снага Украјине који су радили за Русију", прича Крјучков.

Он сматра да је верзија о ненаграђивању војника због лоше дисциплине апсурдна.

„Не награђују се сви, већ само они који су вредни тога. Кршења дисциплине има свуда. Ако неко пије, онда неће бити предложен за награду зато што ту постоји и дисциплински део", прича Владимир Крјучков.

Говорећи за ББЦ на украјинском, Руперт Смит није могао да суздржи смех када је сазнао за „дисциплину" као изговор.

„Могу вам указати на већи број других јединица које су оптужене за сличне ствари. Чак и ако се то десило, то није било само са војницима украјинског контингента. И ја не сматрам да је то кључни фактор", каже он.

Сећа се како је 2014. године написао писмо председнику Порошенку у коме је констатовао заслуге украјинских војника мировних снага. Али одговор није добио.

Међународни суд за бившу Југославију осудио је бившег председника Републике Српске Радована Караџића на 40 година затвора. Касније је казна преиначена на доживотни затвор. Ратко Младић је 2017. године добио исту казну.

Генерал Здравко Толимир, „десна рука" Ратка Младића, осуђен је 2012. године на казну доживотног затвора, а умро је у затвору четири године касније.

Пуковник Авдо Палић сахрањен је уз почасти 2009. године у Сарајеву. Он је један од националних хероја Бошњака.

Генерал Руперт Смит био је заменик врховног команданта НАТО-а за Европу у периоду од 1998. до 2001. године.

Био је један од координатора НАТО операције против Југославије. Војну службу напустио је 2002. године, а 2005. објавио је књигу о војној стратегији „Употреба силе: Умеће ратовања у савременом свету".

Потпуковник Луис Фортин једно време радио је као војни аташе Канаде у западној Африци, а службу је напустио 2011. године. Сања да поново посети Босну.

Службеник УН-ја за цивилна питања Едвард Џозеф радио је дуги низ година на Балкану.

Након што је рат у Босни завршен, учествовао је у преговорима о успостављању округа Брчко, био заменик Мисије OSCE на Косову, пише за The New York Times, Foreign Affairs и Foreign Policy о историји и политици на Балкану и Блиском Истоку, управљању сукобима и предаје у Школи за међународне студије, на Универзитету Џонс Хопкинс.

Сергеј Мовчањук, командант 240. батаљона, вратио се у Украјину новембра 1995. године и радио у Генералштабу Оружаних снага Украјине, где је дошао до чина пуковника. Касније је напустио редове Оружаних снага Украјине и започео бизнис у туризму.

Пуковник Николај Верхогљад вратио се у Украјину 1996. године и служио у редовима Оружаних снага Украјине до 2006.

Последњих неколико година тражио је да украјинске мировне снаге које су служиле у Жепи буду награђене.

Владимир Крјучков, по повратку из Босне 1996. године, напустио је војску Украјине и бавио се пољопривредом у близини града Кропивницки. Унапређен је у чин пуковника по налогу Петра Порошенка 2014. године.

Игор Швиденко напустио је војну службу 1999. године у чину пуковника, а од тада је радио као инспектор за заштиту на раду и у фонду осигурања за случај незгоде.

Старији водник у резерви Андреј Хлусович, по повратку из Босне, радио је 10 година као телохранитељ, а затим у компанији која пружа услуге фотографисања из ваздуха.

Редов Игор Прокоњин дошао је до чина поручника. Служио је у мировном контингенту у Сијера Леонеу 2000. године, а од 2014. до 2018. године учествовао је у оружаним сукобима на истоку Украјине.

Редов Александар Розецки учествовао је у оружаним сукобима на истоку Украјине. Данас ради као аутомеханичар.

* Присуство украјинских мировњака у аутобусима са цивилима из Жепе потврђују снимци који се налазе на једном од босанских Јутјуб канала. Војници су на снимцима препознали Алексеја Чичканова (15 мин. 52 с.), Алексеја Розецког (16:26), Виталија Шишенка (20:41), Игора Милејка (22:43), Валерија Белокопитова (23:02), Романа Кравченка (25:50).

** Служба ББЦ-ја на украјинском обратила се канцеларији председника и Министарству одбране са молбом да им се одговори на питање да ли је било разматрано додељивање награда војницима мировног корпуса који су учествовали у догађајима у Жепи и која су решења донета у вези са тим.

.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]