Крило Јесенице: „Брод је овде део породице“

Када станете на лукобран уроњен у Јадран, Крило Јесенице можете обухватити једним погледом - од табле до табле нема више од километар и по, где се у неколико редова сместило око три стотине кућа.

Ово месташце на пола пута од Сплита до Омиша дом је за више од 170 бродова чији се број сваке године увећава.

„Ово је нажалост највећи центар поморства у Хрватској - кажем нажалост, јер је хрватска флота у далеко лошијем стању него раније", почиње причу Јуре Наранча, члан једне од криљанских породица којих је брод неодвојиви део.

Ипак, у летњим месецима, надомак Крила нема ни бродова, ни људи.

„Лети, кад су сва места по Далмацији пуна и живе, Крило је пусто - понека стара госпођа и мало дете, док сви су остали на мору, по бродовима.

Зими је обрнуто - јер су бродови ту", уверава Наранча да тишина која се овде лети затиче није лош знак.

Сасвим супротно - то је за Криљане добро, јер говори да је флота ангажована, пре свега на превозу иностраних гостију који посећују јадранску обалу.

Милионери или најзадуженији у Хрватској

У јавности је о Криљанима створена слика као о модерним богаташима који су иметак стекли брзо и лако, возећи стране туристе по јадранским острвима.

Онај лепши део приче пружа део упоришта за ове тврдње.

„Млади људи изнајме једрилицу и скипера, да их вози куда их је воља.

Старији људи, са више од 60 година, бирају другачије туре."

Наранча каже да највише гостију долази са енглеског говорног подручја - од Аустралије до Америке.

„Највише се тражи крстарење од Сплита до Дубровника - преко Хвара, Корчуле, Мљета, Виса.

На броду имају полупансион, свако јутро се испловљава из луке и иде се на купање у увале што све заједно траје седам дана."

Ипак, да би све то било остварено, у бродове се улаже - најчешће унапред, позајмљивањем из будуће зараде кроз банкарске кредите.

Медији су их прозвали „хрватским Оназисима" који су „до гуше" у дуговима - тврдили су да нема куће која нема хипотеку.

Одговарају да с дуговањима банкама немају проблем јер су она ту да би се исплатила кроз још већу зараду од вожњи.

„Није лако имати 20, 30, 50 људи на плати.

Не можете им закаснити са плаћањем - њима рачуни долазе сваког месеца", подсећа Наранча.

Каже да им радници више не долазе само из целе Хрватске, већ и из осталих земаља бивше Југославије, одакле често има више радника него самих туриста.

„Прво на брод, па у школу"

Животни циклус једног брода траје 11 месеци - само се у оном преосталом на њега ретко залази.

„Шпиц сезоне" за пловила траје од пет до шест месеци годишње и то је време када је Крило пусто.

„Посао не би успео да не ради цела породица. Ово је породични посао јер су сви укључени у посао, од најстаријег до најмлађег.

Увек неко мора да чисти и брише", каже Наранча и присећа се да је он најпре ступио на брод, а тек потом је ишао у школу.

Много мештана завршило је сплитску поморску школу, а све их је више и на факултетима истог правца.

Ипак, на бродовима раде и они који их не поседују, нити су рођени на обали мора.

Марко Перкушић рођен је у Имотском, ближе Херцеговини него таласима, али живи у Сплиту и ради на броду.

„Напоран је посао на туристичком броду - шест, седам месеци веома је напорно, али се може живети од тога."

Да би живот био добар, Перкушић везује и чисти брод, води рачуна о његовом предњем делу, дочекује туристе, брине о картама.

„Финансије су примамљиве, али није то толико лаган посао.

Делује добро да си стално на мору, али зависи шта си на броду - кувар, капетан, морнар - нема ту дана одмора."

Бродови су лети на мору или у сплитској луци, док их зими чувају у луци у Крилу коју су сами изградили.

„То је као дете кад плаче - важно је да сте близу јер одмах одете да видите шта му је.

Брод је овде део породице - као ћерка, син", описује посебну везаност Јуре Наранча.

Приморски менталитет, који би многи повезали са нешто слабијим радним навикама, овде нема много прилике да победи.

„После лета, овде се никоме ништа не ради - сви су срећни што су се вратили кући после пет, шест месеци сезоне.

Зими живимо као краљеви - до половине јануара уживамо, али онда почиње спремање бродова за сезону, ремонти, унапређивање и преуређивање", каже Наранча.

Зима

Анте Томаша представиће се посетиоцима Крила као његов песник, хроничар, уметник и - грађевинар. Каже да га то одваја од већине која има брод - и да се без брода може живети.

Ипак, и његова породица имала је једно пловило, али га је продала. Зато он кроз стихове описује зиму - годишње доба у коме Крило оживи, спремајући се за летњу радну сезону. Те стихове радо је поделио за ББЦ на српском.

„Дошле су нам кише

Година нам неће бити лоша

Ледена зима прочистила је земљу од сваког олоша

Сад је тихо, сва природа спава

На пролеће никнуће нам трава

Заспала је зима, да сан свој одспава

Да би нам на лето свима била права"

Трешње, песак, па туризам

Део историјске приче о развоју Крила Јесенице крије се и у сложеном имену овог места.

Старији део насеља зове се Јесенице - део кућа у брду над морем је напуштен, али сведочи да се живот овде дуго није спустио на саму обалу.

„Наши стари су се бавили виновом лозом и трешњом - доста је квалитетна трешња рађала овде", прича Јуре Наранча породичну историју већине фамилија које живе на овом делу јадранске обале.

Ипак, традиционално исељавање из далматинских крајева није могло бити спречено добрим родом трешања.

Мештани памте католичког свештеника који их је између два светска рата позивао да остану на огњиштима и окрену се мору, па су први бродови запловили натоварени трешњама за луке Копар у Словенији и Трст.

У социјалистичкој Југославији, трешње је на бродовима заменио неопходан састојак за масовну изградњу - песак.

„Готово до деведесетих, људи су се бавили вађењем песка.

У рату је једино решење било одлазак на дуге пловидбе, јер вам брод стоји испред куће, везан - то је јако фрустрирајуће јер не доноси ништа."

Породица Наранча пратила је судбину Крила.

„Мој отац је волео да буде иновативан - имао је бродове-водоносце, који су служили да снабдевају острва водом.

Окренуо се туризму када је ова грана почела да се развија, имао је тад два брода."

Данас пловилом опслужују једну од редовних линија коју држава даје под концесију.

Посебна и „зелена" будућност

Са осмехом на лицу, Наранча ће испричати да се Крило ослања на Сплит са којим га спаја и градски аутобуски превоз, али да ће заувек бити различито.

„Ми смо били друга република - никад нисмо били под Италијом, граница је била на реци Жрновици.

И данас гравитирамо Сплиту, али смо посебни."

Краси их и посебан дух - када је пре скоро деценију једном Криљанину изгорео брод, организовали су се да му помогну да га обнови.

Ипак, један од Криљана који се у место вратио чак из Аустралије јер није могао да одоли животу у родном крају, каже да инфраструктура остаје нешто на чему може много да се уради.

„То је нешто што мора држава да помогне јер јој плаћамо порез - не могу све ови људи овде сами."

Мештани старог дела Крила Јесенице доспели су у хрватске вести јер су тражили коначно увођење - водовода и канализације.

Ипак, амбиције, макар оне биле и кредитно подржане, не мањкају.

„Желео бих да проширим флоту са неколико бродова који ће бити технолошки напреднији, посебно у еколошком смислу.

Екологија је будућност - хибридни бродови или бродови на гас већ су почели да се возе у Норвешкој, а ја желим да их моја породица доведе у Хрватску."

По свему необично место, и о екологији има другачији став од предрасуда да је за бригу о животној средини неопходан спољни подстицај или казна.

„Ми живимо од мора и млађи су све свеснији тога", додаје Наранча детаљ који наговештава да ће прича о криљанским бродовима имати нове етапе.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]