Интервју петком - Предраг Личина: Зашто ће бити важан „Последњи Србин у Хрватској"

Комична апокалипса - тим речима хрватски редитељ Предраг Личина описује свој филм „Последњи Србин у Хрватској", иако сам назив филма може асоцирати на бројна друга значења.

„Како је кренуло, за 150 година отићи ће и последњи Србин из Хрватске.

Али не само то - за 250 година, отићи ће и последњи Хрват из Хрватске, а за 350 година отићи ће последњи Србин из Србије", одговара Личина на питање зашто је снимио филм баш овог имена.

Каже да је желео неуобичајени филм о апокалипси - не онај где сви из града траже спас у природи, већ авантуристичку потрагу за вакцином која ће спасити Хрвате од зомбија.

„Требало је да група људи буде имуна - жене, има их превише. Крвна група - такође превише.

Националне мањине - Италијана и Мађара је мало за спас, али ако су Срби у питању, е ту је све много интересантније, ако се из њихове крви прави вакцина."

Филм је рађен у копродукцији Хрватске и Србије, а наћи ће се овог пролећа у биоскопима широм региона.

Главне улоге глуме Крешимир Микић, Христина Поповић, Тихана Лазовић, Дадо Ћосић.

На Фесту ће бити приказан у оквиру програма „Српски филм".

Српско-хрватска апокалипса

Са Предрагом Личином разговарам у његовом загребачком стану, антикварници југословенских реликвија, књига и филмова на различитим медијумима.

Док пушта музику на грамофону, спремно дочекује питање - докле ће се на Балкану снимати филмови о најексплоатисанијој теми, односима Срба и Хрвата.

„Заувек. Живимо заједно преко 1000 година, говоримо исти језик - то би било као да не поздрављаш првог суседа.

Додуше, понекад га не поздрављаш, али и даље живите заједно још 300 до 400 година - када ће сви отићи."

Главним актерима његовог филма, Србима и Хрватима, предвиђа - већ виђену судбину.

„Изумрли су Асирци и Феничани, али су нам нешто оставили.

А шта ми остављамо? Ништа!"

Ипак, та апокалипса за Личину није трагични сценарио - бар га тако не треба схватати.

„Ово није тешка драма у којој се земља зауставила, људи пате и све је направљено као европска ауторска кинематографија са дугим и тешким кадровима.

Ово је све направљено на фору сатире и свако је доживљава на свој начин - неки се исељавају у немачке, ирске, шведске - и то је њихова апокалипса."

Он је решио да се са извора својих прича - не помера.

„Сигурно не бисмо причали о последњем Норвежанину у Шведској, него о некој смрти, сивилу...

Њима није забавно, они знају шта их чека следећег дана."

Због тога му је, каже, први и основни циљ да се људи - насмеју.

„И да мало размисле колико смо мали и бесмислени, безначајни - сви наши народи."

У ту сврху, понудиће публици и естрадну уметницу Северину у улози богато обучене италијанске критичарке глобализације или Сергеја Трифуновића - америчког генерала који би кризу са зомбијима решио бацањем хумане бомбе која убија само људе.

Регионистан

Личина ће себе описати као српско-хрватског аутора јер бар трећину године проведе у Београду, трећину у Загребу, а трећу трећину на мору, претежно у Грчкој.

„За Далмацију немам пара, а можеш и настрадати", каже са осмехом, док се на телевизији емитују вести о нападима у Сплиту на ватерполисте Црвене звезде.

Уз Београд и Загреб, набраја Сарајево, Нови Сад, Бањалуку и Ријеку као градове где се увек добро снађе.

„Ја гледам наш регионистан према градовима више него према исцртаним границама."

Његова кованица „регионистан" захтевала је посебно објашњење.

„Регионистан ми одговара због свих станова који су настали распадом Совјетског савеза.

То је нама увек на памети као неке земље које су дно дна, а онда схватимо да смо ми исто толико дно и онда тај стан заслужујемо још и више."

Мада Личина себе дефинише као оптимисту, на питање да ли ће у овом „стану" некад бити боље, јасно одговара.

„Неће. Може бити само горе.

Једино време кад је регионистан био нормална земља је од 1945. до 1991. године, а најтеже је нама који смо живели тада - у једноумљу и са једном партијом, били смо слободнији него од 1990. са више партија.

И 2019. година у Хрватској је идентична 1991. години", описује Личина.

Ко је Предраг Личина

Копродукцијом до страшнијих зомбија

Хрватска и српска кинематографија нису имале много покушаја, а још мање оних успешних, у жанру хорора.

Трошкови продукције за ове филмове расту са њиховом сложеношћу, али Личина тврди да ће његов бити на нивоу светских стандарда.

„Зомбији немају маске, али имају шминку - контактна сочива, истурене вене, крв што су појели - и веома су страшни."

Поносан је и на сцене у свемирској станици, али и на оне које је у реалности било далеко лакше пронаћи.

„Радња овог филма је смештена седам година после хрватског банкрота, у блиској будућности - моја прогноза је да је то 2031. година.

Смањио сам број становника Хрватске за милион и по и већ данас то није тешко снимити, ако нађеш локације које су довољно напуштене - а има их."

Одлучио се да финансије потражи и у Хрватској и у Србији.

„Увек је боље имати мало више пара, па то боље изгледа, а глумци и чланови екипе добију бољи хонорар.

Без тога, можеш снимити филм где ти ја дајем интервју, ти одлазиш у кола и причаш са неком девојком сат времена - отприлике за толико има."

Ипак, добијање средстава за филм оваквог наслова од Хрватског аудиовизуелног центра није протекло без реакције - пре свега екстремно десно оријентисане јавности.

„Личина: Почела је да кола прича да се ради о прекомерном гранатирању Книна током Олује, где имамо причу о геј пару, Србину и Хрвату, који беже из тог пакла.

ББЦ: Јесу Вам тиме дали идеју за следећи сценарио?

Личина: То би била добра идеја ако би филм ишао у Кан - ауторски филм дужих кадрова из руке, можда црно-бели, у формату 4:3. Али ја то не умем да напишем - кад сам пробао, у другом кадру ми је пала атомска бомба. Ја бих од тога направио шалу и све би завршило на геј свингу зараћених страна.

ББЦ: Ко би то финансирао?

Личина (кроз смех): Нико... Можда нека међународна организација."

Ипак, како се промоција филма приближила, негативне реакције десничара су утихнуле.

„Можда су почели да схватају филм са паролом - из твојих уста у Божије уши, да нема више Срба у Хрватској", са осмехом закључује Личина.

Рецепт за преживљавање

Управо у осмеху, Предраг Личина види једини начин за преживљавање у „регионистану".

„У свакој земљи регионистана осећаш поделу - на роботе и екипу која нешто размисли.

Како године пролазе, роботизиране екипе је све више и више, сад је резултат у њихову корист више од 80 одсто, а ја се не обраћам њима - већ онима који нису роботи."

Оно што му сервирају домаћи политичари, претвара у шалу, тврдећи да је тиме овде живот интересантнији него у Скандинавији.

„Тамо политичари улазе у политику као менаџери у нову компанију - да помогну да се дође до напретка и профита.

Овде улазе у политику да узму паре и то се већ прихвата као чињеница, а људи подржавају успешне у томе - они са више афера све боље пролазе."

Због тога, осим у филмове, он своје апокалиптично бекство спроводи и кроз писање књига.

Ове зиме објавио је своју прву збирку прича „Бљузга у праскозорје" и најављује да на томе неће стати.

„Радим на новој збирци прича - написао сам причу и по, то је научнофантастична сатира из регионистана.

Сада пишем о суперхероју који има најглупљу моћ - види само пет секунди унапред."

Он је за себе желео моћ да црта стрипове и ствара музику.

Када је открио да је неталентован за обе ствари, окренуо се филмовима, али и рекламама.

„Хонорар за филм је као за две и по - три рекламе", каже Личина.

Додаје да се филмски уметници деле на две групе - на оне који живе од реклама и оне који живе од домаћих теленовела и сапуница.

„Режије плаћам од режије реклама", у једној реченици описује живот филмског редитеља у „регионистану" његов својеврсни хроничар.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]