Колеџ уједињеног света у Мостару: Школа која премошћава разлике

Стари мост у Мостару порушен је, па обновљен после рата - али многи други мостови у овом граду и даље су у рушевинама.

Јола има 18 година и о порушеним мостовима у једном друштву зна много - долази из Јужне Африке, до пре четврт века подељене апартхејдом.

У Мостар је дошла на завршну годину средње школе на Колеџ уједињеног света, институцију коју су у претходних једанаест година похађали ђаци из 90 земаља широм света.

„У школи, никакве се поделе не виде.

Али када изађемо напоље, знамо да смо изашли из нашег балона и да се некоме разлике можда не би допале.

Наш је циљ да свима покажемо да људи различитог порекла могу добро да функционишу заједно", једноставним речима за ББЦ на српском описује мисију ове институције њена ученица.

Колеџ је у Мостару основан 2006. године као део светског пројекта сличних институција које имају за циљ да образовањем покажу да су разлике међу људима премостиве.

Највећи град у Херцеговини пати од ратних подела које су у великој мери током реке Неретве одвојиле бошњачку и хрватску заједницу.

Кад се упознају најбоље другарице

Јола жели да студира антропологију - интересује се зашто људи раде ствари на одређени начин.

Дели собу са другарицама из Словачке, Словеније и Непала, али најбоље пријатељице долазе из земље у коју је дошла - из Босне и Херцеговине.

„Андреа је Хрватица рођена у Босни, Амина је Бошњакиња из Грачанице.

Било је веома занимљиво видети их на првом сусрету, јер претходно нису имале прилике да разговарају са људима из других места из исте земље.

Занимљиво је како су међусобно усвајале културне обрасце - Амина је муслиманка, али је с нама посетила и цркву док је Андреа у школи, иако постоји хрватски језик као предмет, одлучила да учи босански језик."

Са широким осмехом, Јола говори о томе како су њени родитељи и пријатељи били забринути јер веома млада одлази да учи у земљу о којој су слушали само ратне приче.

Сада су јој омиљена места Јабланица, Коњиц и Грачаница - место рођења њене најбоље другарице, на самој административној линији Републике Српске и Федерације БиХ.

„Сарајево ми се допада, али је лепши Мостар - много је више космополитски град."

Планира да му се врати када заврши студије које жели да проживи у Сједињеним Америчким Државама.

Школа и град у који се враћа

Управо из САД-а, Мостару и Колеџу уједињеног света вратио се Мевлудин Исић.

Професор математике из Зворника један је од четворице ђака ове школе који су се у њу вратили - са друге стране катедре.

Завршио је Универзитет Колумбија и сада жели да ученицима Колеџа помогне на путу којим је он већ прошао.

„Својим речима и примером могу да им покажем да је најбитније усмерити се на оно што је ту у том тренутку, на људе око вас који су фасцинантни на милион начина, да треба славити различитости и искористити их како би човек проширио своје видике и будио се с осмехом на лицу јер држи ум отвореним за нове људе и доживљаје."

Каже да његов предмет омогућава и ученицима различитог порекла да комуницирају без сметњи - што је и суштина овог типа образовања.

„Приметио сам да једни другима помажу, са једног краја учионице на други објашњавају о чему се ради у математици - иако културолошки и језички немају много заједничког."

Брине га, ипак, то што се подељеност, за коју каже да је свакодневица у Босни и Херцеговини, највише осећа у Мостару.

Ђаци би да уче одбрану и заштиту

Приватне школе: врхунско образовање или плаћене дипломе

Школа прати ученике

Систем као мана, али и предност

Марк Фелтам је три деценије предавао математику и филозофију у британским школама.

У својој званичној биографији наводи да је професионални изазов потражио када су му деца одрасла.

Пронашао га је у Мостару, граду који тек упознаје јер му је ово прва школска година на челу ове институције.

„Идеја је да на једно место доведемо људе са различитих крајева света и образујемо их да буду снага промена у свету", једноставно описује своју и мисију Колеџа.

Мостарска стварност захтева многе промене.

Сам Колеџ дели зграду са две етнички подељене школе - у једну смену иду бошњачка, у другу деца хрватске националности.

„Људи треба да проводе време заједно, да разговарају.

Разговор може да реши многе ствари", каже он на питање шта је делић слагалице који недостаје у мостарској реалности да би се везе међу људима поправиле.

Његова школа зато активно учествује у организацији фудбалских такмичења, рок концерата, сусретима младих истраживача.

„Иронија је да су генерације које су провеле најбоље године у рату - ишле у школу заједно.

Сада, када су на власти, то не желе за будуће генерације.

Надам се да ће се то променити јер је једна ствар договорити се око програма за учење историје, а сасвим друга играти фудбал или учити математику заједно."

А када људи нешто и пожеле да промене, у Босни и Херцеговини наиђу на један од најсложенијих система који постоје.

Држава је подељена на два ентитета, а потом је Федерација БиХ издељена на 10 кантона - и сваки има своје министарство просвете.

„Систем јесте компликован, али с друге стране, већ на кантоналном нивоу постоји могућност да промените ствари", оптимистично закључује директор ове институције јединствене у региону.

Пратите нас на Фејсбуку и Твитеру. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]