You’re viewing a text-only version of this website that uses less data. View the main version of the website including all images and videos.
Приштина: Одлазак „балканског Нелсона Манделе”
- Аутор, Петра Живић
- Функција, ББЦ новинарка
- Време читања: 4 мин
Косовски политичар Адем Демаћи, дисидент који је у Југославији у затвору провео скоро 28 година, преминуо је у Приштини у 82. години живота.
Демаћи је деценијама био симбол борбе против дискриминације Албанаца са Косова - и током социјалистичког режима Јосипа Броза Тита, и после распада Југославије. За борбу на пољу људских права, 1991. године му је додељена престижна награда Сахаров.
Косовске власти су прогласиле тродневну жалост након Демаћијеве смрти. Потпредседник Скупштине Косова, Џавит Хаљити, на седници парламента је рекао да ће „његово дело бити поштовано док буде живота Албанаца и албанске нације".
Многи га сматрају „оцем" независног Косова, а председник Хашим Тачи га је у поруци на Твитеру ословио речју „Бац", или „ујак" - како се ословљава најмудрији и најутицајнији члан албанске породице.
Нора Ахметај, активисткиња за људска права из Приштине, за ББЦ на српском каже да је Демаћи „заслужио сво поштовање које данас ужива због идеала од којих није одустао и након година проведених у затвору, али и због свега онога што је чинио након изласка на слободу".
„Данас су људи у Приштини чекали да би се уписали у књигу жалости. Чекали су када је пуштен из затвора како би га упознали. Адем Демаћи је за собом оставио јако важно наслеђе", каже Ахметај.
Балкански Нелсон Мендела
Двадесетдвогодишњи Демаћи објавио је 1958. године књигу „Крвава змија" у којој су обједињени текстови које је до тада објавио у приштинском листу Нови живот (Jete e Re).
Поред документовања обичаја крвне освете на Косову и у Албанији, у њима је критиковао и однос СФРЈ према етничким Албанцима на Косову.
Три године касније, први пут је ухапшен јер је, по мишљењу власти, ово дело „подривало јединство југословенског народа".
После три године, 1964. године осуђен је на 15 година затвора због злочина против југословенског народа и државе.
По одслужењу те казне, ухапшен је поново 1975. године, заједно са још 18 косовских Албанаца који су захтевали већу аутономију за Косово.
У затвору је провео укупно 27 година и шест месеци.
„Није ми жао. Уопште не мислим да сам изгубио године живота. Као да сам био на свом радном месту", рекао је о времену проведеном у затвору.
Од првих дана активистичке и политичке каријере, Демаћи се борио за права Албанаца.
Међународна организација Амнести интернешнал ставила га је на листу „затвореника савести". Дуго времена је провео у самици, и према његовим речима, није му одобрен привремени излазак из затвора да би отишао на сахрану мајке.
„Био сам срећан што сам био изолован (у самици) па нико није могао да ме види како данима плачем", Агенција Франс-Прес преноси Демаћијеве речи.
Због дугогодишњег затвочеништва стекао је надимак „балкански Мендела" - а последњи пут је из затвора изашао баш 1990. године, када је Нелсон Мендела ослобођен у Јужној Африци.
Вративши се у Приштину, укључио се у протесте Албанаца против режима Слободана Милошевића. За Београд, Демаћи је био један од заступника идеје о „Великој Албанији".
Све до 1995. године, био је председник косовског Одбора за заштиту људских права.
Демаћи је „човек који просто одбија да се повинује физичкој или политичкој репресији", писао је његов биограф Шкељзен Гаши.
Косовски сукоб
Након интензивирања сукоба на Косову између безбедносних снага режима Слободана Милошевића и оружаних група косовских Албанаца, Демаћи је одбацио политику „мирног отпора" косовског лидера Ибрахима Ругове и убрзо постао политички представник Ослободилачке војске Косова (ОВК).
Истицао је да је представља „мирни део ОВК који политичким средствима" покушава да реши проблеме на Косову.
Међутим, после неуспелих преговора српских и југословенских власти и представника косовских Албанаца на мировној конференцији у француском граду Рамбујеу, Демаћи је поднео оставку на место представника ОВК.
Незадовољан крутошћу и једне и друге стране и неспремности на компромис, као и поступцима међународне заједнице, Демаћи је рекао да се повлачи из политичког живота.
Током тромесечног НАТО бомбардовања 1999. године, за разлику од већине албанских политичара који су напустили Косово у страху од одмазде српских безбедносних снага, Демаћи је остао у Приштини, стекавши тако поштовање многих.
Један је од првих политичара са Косова који је дошао у Београд након завршетка сукоба 1999. године.
У интервјуу које је дао београдском недељнику Време у јуну 1999. године, говорио је о конфедерацији као идеалном решењу за Албанце који живе у Прешеву и Бујановцу у Србији, као и у деловима Црне Горе.
„Немогуће је говорити о уједињењу Европе, а држати Балкан подаље од тих интеграција", рекао је тада.
По завршетку бомбардовања, Демаћи се посветио писању, али је често користио свој углед и репутацију да би позвао Албанце да се уздрже од освете преосталим Србима на Косову.
Балканију - идеју о конфедерацији коју је требало да чине Косово, Србија и Црна Гора, сматрао је бољим решењем од независности Косова.
Заступајући етничко помирење као најважнију вредност будућности Косова, Демаћи је сматрао да је то једини начин да се Београд и Приштина придруже заједници европских земаља.
Демаћи је добитник неколико међународних признања:
- Награда Сахаров коју додељује Европски парламент(1991)
- Награда Свеучилишта у Ослу за људска права (1955)
- Награда Херој Косова (2010)
Независно Косово кaкво није сањао
На обележавању седам година откако је Приштина једнострано прогласила независност, говорећи о политизацији друштва на Косову, Демаћи је београдским медијима рекао да независно Косово није оно о коме је сањао.
„Грешка која много кошта" је непрофесионалност људи на власти, рекао је тада.
„Косово је у ових седам година много заостало, посебно у сфери привреде која је развојни мотор за остале сегменте као што су образовање, здравство".
Комеморација у част Адему Демаћију биће одржана у суботу у Приштини где ће истог дана бити сахрањен.