Батон Хаџиу: Бабченко из нашег сокака

Полемика око руског новинара који је у сарадњи са украјинском тајном службом режирао сопствену смрт буди сећања на веома сличан случај који се десио 1999. године током рата на Косову.

Приштински новинар Батон Хаџиу је, као и Аркадиј Бабченко, наводно убијен, само је у његовом случају „привремена смрт" протегла на девет дана.

Како је Хаџиу „убијен"?

Вест да је Хаџиу, тридесетдвогодишњи уредник дневног листа на албанском језику „Коха Диторе", убијен у Приштини, објавио је амерички телевизијски канал ЦНН 29. марта 1999, током прве недеље НАТО бомбардовања.

За убиство су окривљене српске безбедносне снаге, а портпарол НАТО Џејми Шеј је следеће недеље на брифингу за новинаре у Лондону оштро осудио тај чин.

Висок, риђ и жовијалан, Хаџиу је био један од омиљених саговорника страних дипломата и новинара који су у месецима пре бомбардовања обилазили Косово. Због тога је вест о његовој смрти болно одјекнула широм света.

Лондонски „Индепендент" му је 1. априла објавио дирљиву осмртницу, у којој га је је описао као „представника највиших идеала ненасилног покрета косовских Албанаца".

Лист је сем тога објавио више детаља о околностима под којима је Хаџиу „убијен". Српски безбедњаци су га наводно одвели са погреба истакнутог приштинског адвоката Бајрама Кељмендија, стрпали га у кола и убили.

Како је режирана смрт новинара

Виртуелни рат Београда и Приштине

Адвокат Кељменди (63) и његова два сина су заиста убијени у породичном стану почетком рата, а сведоци кажу да су убице, које никада нису пронађене, имале српске ознаке на униформама.

„Још се не зна да ли је је Хаџиу прописно сахрањен или његов леш труне негде дуж пута Приштина-Скопље", писао је „Индепендент".

Васкрсење

Тачно недељу дана након осмртнице у „Индепенденту", 7. априла 1999, Хаџиу је освануо жив и здрав на конференцији за штампу у Лондону у друштву британског министра одбране Робина Кука.

Испричао је да се четири дана крио у стану пријатеља у Приштини, а онда се прикључио километарској колони Албанаца који су прелазили у Македонију.

Тек кад је прешао границу јавио је породици да је жив. Остатак света је то сазнао на поменутој лондонској конференцији за медије.

Кад је на једном новинарском скупу у Љубљани непосредно након завршетка сукоба на Косову неко питао Хаџиуа зашто је тако дуго пустио породицу и пријатеље да верују да је мртав, он је одговорио: „Нисам хтео да рушим кредибилитет НАТО-а".

Последице

Док се о случају Бабченко још води жестока расправа, тешко је оценити какве ће последице његова лажирана смрт имати по њега, украјинску владу, па и новинарску професију у целини.

У сваком случају, реч је о губитку кредибилитета.

„Ко ће убудуће поверовати кад неко објави да је новинар убијен?", упитала је уводничарка „Вашингтон Поста" Ен Еплбаум у данашњем броју тог листа.

У случају Хаџиуа, никаквих последица није било, напротив. Он је и данас цењен новинар и директор телевизије „Клан Косова".

Ни НАТО кредибилитет није претрпео озбиљну штету, јер се цела прича брзо заметнула у хаосу информација и дезинформација које се пратиле косовски сукоб.

У ствари, случајеви Бабченка и Хаџиуа разликују се у само једној ствари: за разлику од руског новинара, Хаџиу није активно учествовао у режирању сопствене смрти али, по сопственом признању, није хтео да омета представу.

Оно што их спаја је што су с лакоћом одбацили основна правила професије и нанели бол породици и колегама зарад пропагандног ефекта у сврху наводно вишег циља.