Виртуелни рат Београда и Приштине

Рат Србије и Косова се увелико разбуктао, само што се, срећом, не одвија у стварном животу, већ путем медија и запаљивих изјава политичара.

У том виртуелном свету, обе стране су убеђене да је противник пред сломом.

Српска војска може да уђе у Приштину за два сата, што је тачно онолико времена колико је потребно да руски борбени авиони долете. Председник Косова Хашим Тачи пузаће пред њиховим чизмама. И тако даље.

Са друге стране, након што су спектакуларним хапшењем Марка Ђурића показали свима, а посебно Србима, ко је газда, косовске власти су спремне да тако поступе са сваким ко дирне у њихов суверенитет и интегритет, а ако се заинате, зачас ће и Ниш постати део Косова. И тако ближе.

У српском наративу, хапшење Ђурића није било ништа мање него део плана за заузимање севера Косова и протеривање Срба. У косовском, Ђурићев долазак у Митровицу је био део плана да се север припоји Србији.

У оба случаја, тврде Београд и Приштина, противнички планови су осујећени одлучном реакцијом њихових лидера, односно Тачија и његовог српског колеге Александра Вучића.

У истом духу, Војска Србије је ове недеље одржала вежбу уз границу са Косовом, док су Косовске безбедносне снаге, заметак будуће армије, марширале од Приштине до Горњг Преказа у славу Ослободилачке војске Косова.

Непријатно подсећање

Добро је што је су ове ратне игре за сада далеко од стварности и што служе углавном за унутрашњу употребу. Проблем је у томе што сви ратови почињу виртуелно, а завршавају се стварним жртвама.

Председници српских општина на Косову су ове недеље Приштини упутили ултиматум: или ће до 20. априла почети да озбиљно раде на формирању Заједнице српских општина (ЗСО), или ће је они формирати сами. Већ су спремили грб и све остало што им треба за тај корак.

За то су одмах добили пуну подршку Вучића. „Они (Албанци) не желе да крену у формирање ЗСО. Што нису позвали Србе на разговор, чекају их? Ако докажу да нису слагали неће бити 20. априла. Ако су опет слагали, па шта онда хоћете од нас?", рекао је Вучић новинарима у петак.

Све ово звучи злослутно, јер буди сећања на 1991, када су српске општине у Хрватској уз подршку почеле да проглашавају аутономне области. Сви се сећају и како се то завршило.

У свету маште

Треба ли, дакле, страховати од 20. априла?

Околности су данас битно другачије. Београд више нема моћну ЈНА, Косово је (за разлику од тадашње Хрватске) признала већина чланица ЕУ и САД. НАТО је близу, а Русија ипак далеко.

Ни косовским Албанцима нису слободне руке. Они не могу да рачунају да ће, ако крену у авантуру, западне силе поново бити на њиховој страни. Нити било коме, Западу или Русији, одговара нови сукоб на Косову.

Зато овај виртуелни рат није ништа друго него нови покушај куповине времена и тражење алибија за ново одлагање трајног решења косовског питања.

Њима се не жури. Уживају у свом свету, у коме на опште одушевљење побеђују у свакој бици.