Три препреке на путу ка нормализацији односа Београда и Приштине

После готово пет година преговарања, три кључне тачке Бриселског споразума још увек чекају решење.

Најновија рунда бриселског дијалога, у коме су прошлог петка учествовали председници Србије Александар Вучић и Косова Хашим Тачи завршила се без конкретних резултата. Након вишемесечне паузе, очекивало се више.

Висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност Федерика Могерини, која је посредовала у дијалогу, није крила разочарење.

„Висока представница је подвукла важност примене свега што је досад договорено и подвукла хитну потребу да се почне са установљењем Заједнице српских општина и реши питање енергије и моста у Митровици", поручено је у неуобичајено оштром саопштењу из њеног кабинета.

Све три поменуте спорне тачке су у начелу - али не и у појединостима - биле решене потписивањем Бриселског споразума 19. априла 2013. године. У међувремену су обе стране под разним изговорима одлагале да договорено спроведу, што чине и данас. Ево где су проблеми:

Заједница српских општина (ЗСО)

Овде је спорно чак и име будуће косовске институције која би требало да обједини десет општина са српском већином. Наиме, две стране различито тумаче енглеску реч association, па је Срби преводе као „заједница", а Албанци користе нешто лабавији термин, „удружење". Одатле потиче и неслагање о улози и овлашћењима ЗСО.

Док је за приштинску страну ЗСО „нешто као невладина организација" , како то објашњава Хашим Тачи, Београд тражи широка овлашћења ЗСО у образовању, здравству и урбаном планирању, као и улогу у именовању локалних шефова полиције.

Израда статута ЗСО је у рукама косовске владе, а затим би требало да га усвоји тамошњи парламент. Косовски уставни суд, међутим, већ више од годину дана разматра уставност појединих тачака нацрта статута. А с обзиром на однос снага у парламенту, мало је наде да би у садашњем сазиву могао да прође.

Стога реално звучи Вучићева изјава да ће ЗСО „изгледа морати да сачека јесен". А и то је, по свему судећи, превише оптимистично.

Језеро Газиводе

Реч је о акумулационом језеру на северу Косова, површине око 12 квадратних километара. Нешто више од девет је на теритотији Косова, док је остатак у ужој Србији. Водом из језера се хладе турбине електране „Обилић" и регулише снабдевање струјом целог севера Косова.

Косовске власти су у оквиру приватизације продале постројење једној турској компанији, али Београд то не признаје. Хидроцентрала и трафо станица су и даље фактички у саставу Електропривреде Србије.

Београд је предложио да се власништво над системом повери ЗСО, или да се оснује мешовита компанија у којој би српска електропривреда имала половину власништва. Приштина је одбила оба предлога.

Мост у Митровици

Мост преко Ибра који би требало да спаја северну и јужну Митровицу је неуралгична тачка још од престанка ратних дејстава 1999. Групе Албанаца са југа су у више наврата покушавале да пређу мост, тражећи да се северна Митровица „интегрише" и стави под контролу Приштине, те да се протерани Албанци врате.

Било је и оружаних сукоба, и КФОР је морао да раздваја две стране.

Срби су прелазак Албанаца спречавали најпре преко „чувара мостова", неформалне групе снагатора која је контролисала српску страну обале.

Затим су 2011. на мост постављене бетонске препреке, које су 2014. замењене бетонским жардињерама. Српска страна је овај део прогласила „Парком мира", али је било јасно да се ради о покушају спречавања прелазка моторних возила.

Након дугих и мучних преговора нађено је соломонско решење: Срби су пристали да склоне жардињере, али су на обали поставили бетонски зид. Планирано је да се одмах после моста изгради кружни ток, а да центар северне Митровице буде пешачка зона, тако да се онемогући улазак возилима са југа у град.

Две године након договора, зид још стоји, а радови на кружном току нису ни почели.