Милански едикт: Има ли сличности и симболике са студентским

Непрестано насиље, бежања и скривања, али и истрајност.

Више од триста година, хришћани су у Римском царству били прогоњени.

Антички народи су били многобошци, а хришћанство је представљало веровање у једног бога.

Римске власти су хришћане третирали као противнике државе, који подстичу на издајничке активности, те су их често приводили због непокорности.

Репресија је заустављена почетком 4. века, усвајањем Миланског едикта, за који је заслужан цар Константин Велики.

Седамнаест векова касније, студенти у Србији који три месеца блокирају факултете и протестују захтевајући одговорност за новосадску трагедију у којој је животе изгубило 15 људи најављују њихов едикт.

Доношење 'Студентског едикта' симболично ће бити на великом протесту у Нишу, где је рођен цар Константин Велики.

„Нека овај едикт буде прекретница. Нека означи почетак промена које желимо", порука је неформалне групе студената из Ниша.

Може ли бити као Милански?

Како је дошло до Миланског едикта?

Крајем 3. века Римско царство је огромно и простире се око читавог Медитерана - од Британије и Шпаније на западу, до данашње Турске на истоку, заузима север Африке и значајан број данашњих европских држава.

Верска толеранција у Риму није се односила на религије које је царство доживљавало као претњу јавном реду.

Култови као што је обожавање Изиде били су забрањени с времена на време, када су њихови обреди изазивали немире.

Јудаизам је био широко распрострањен у целом царству, али његов искључиви монотеизам у комбинацији са снажном националистичком идеологијом у самој Јудеји довео је до сукоба и жестоких побуна против римске власти, иако су они били крваво угушени.

Хришц́анство је било спорадично прогањано кроз векове.

На групе које су се састајале приватно (било да су верске секте, трговачки еснафи или чак локалне ватрогасне бригаде) римске власти су гледале са подозрење, због сумње да би могли направити субверзију.

Неспремност хришц́ана да обожавају традиционалне богове, или да подносе жртве за здравље царства, сматрала се подривањем државе и верских правила.

На власти је цар Диоклецијан чији декрети - владарски документи - поспешују нетрпељивост према њима.

Циљ је био да се елиминише хришћанство из царства, а утицало је на комплетно стање у тадашњем друштву.

У то време страдају многи који су исповедали хришћанство, због чега их црква сматра мученицима и проглашава за свеце.

Када је војсковођа Константин, рођен у тадашњем Наисусу, на простору данашње Србије, преузео контролу над западним делом царства 312. године не само да је толерисао него је и званично фаворизовао хришц́анство.

У Медиолануму (данашњем Милану) 313. године потписана је Прокламација односно едикт.

Њиме је успостављена верска толеранција хришћана у Римском царству, поново су добили право на организовање цркве, а враћена им је претходно одузета имовина, пише енциклопедија Британика.

У време цара Константина обновљен је и Константинопољ, потоња престоница Византије, а точак историје ишао је даље на руку хришћанима.

Паганска култура и обреди остали су важни током 4. века, али 392. године цар Теодосије забрањује паганске ритуале, а хришц́анство постаје званична религија римске државе.

У време доношења Едикта о толеранцији из 313. у Римском царству било је време такозваних домината, када су све раније републиканске институције уступиле место аутократији.

Едикти као правни израз спровођења царске воље обавезивали су све државне службенике да их поштују и спроводе, објашњава историчарка Александра Смирнов Бркић са Филозофског факултета у Новом Саду за ББЦ на српском.

Прогон хришћана који су хапшени, затварани, судски процесуирани, мучени, убијани као непријатељи државе имали су контраефекат, све више су добијали присталице, наводи професорка и ауторка књиге „Ин хоц сигно винцес: Милански едикт и победа хришћанства".

„Хришћански покрет у Римском царству показао је да и у аутократском режиму масовни друштвени покрет, који промовише моралне принципе за које су припадници спремни да поднесу и највише жртве одричући се овоземаљских благодети, може да натера представнике аутократске власти да признају фактичко стање у држави и прилагоде се новим друштвеним околностима", истиче она у писаним одговорима за ББЦ на српском.

Исписивање страница будућности

Пошто се едиктом уводе нова правила, савремени студенти у Србији одлучили су да тако прокламују сопствене циљеве.

„Сада студенти Србије доносе свој, Студентски едикт - поруку да више нећемо прихватати неправду, корупцију и неефикасан систем који нас ограничава.

„Неки трагови беде, а неки постају део историје. Позивамо вас да заједно испишемо странице будућности и оставимо неизбрисив печат наше борбе", поручили су нишки студенти уочи протеста 1. марта.

Последња три месеца студенти у Србији блокирају факултете и протестују на улицама, између осталог, захтевају кривичну одговорност за пад надстрешнице железничке станице у Новом Саду, када је 15 људи страдало, а двоје тешко повређено.

Блокирали су највећу саобраћајну петљу у Београду, три моста у Новом Саду, булевар у Крагујевцу, једну од наплатних станица на аутопуту Ниш-Београд.

На улице све више излазе и становници малих места.

Иако их Александар Вучић, председник Србије, зове да прогласе победу и разговарају са њим, тврдећи да су им сви захтеви испуњени, они уз подршку бројних професора и осталих струковних удружења, одлучно одбијају позив, поручујући му да није надлежан.

Историчарка не жели да говори у име студената о паралелама Студентског и такозваног Миланског едикта, али увиђа сличне околности.

„Контекст који се намеће јесте да студентски протести у Србији представљају прекретницу у српском друштву и држави.

„Њихова масовност указује на потребе за коренитим променама системског типа, те да се и поред репресивних мера неће зауставити", каже Смирнов Бркић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]