Како изгледа први дан на послу и у школи, ако сте анксиозни

Збуњеност, узнемиреност и дланови који се зноје.

Можда најбољи опис сваког новог почетка у мом животу - школе, факултета или првог дана на послу.

Зато сам и претпостављала какве ће ми се мисли врзмати по глави док сам се, у јулу 2023. године спремала за први радни дан.

Како да се понашам? Шта да кажем? Шта ако сви буду мислили да сам чудна? Или глупа?

Шта ако, шта ако, шта ако...

Свако ко је икада имао проблема са анксиозношћу, зна да су ове две речи попут мантре у мозгу.

Све што уследи после њих, сваки хипотетички опис лоше ситуације, која се углавном никад не догоди, изазива непријатност у целом телу.

Анксиозност је психолошко стање праћено осећајем страха, бриге или напетости који је често без јасног повода.

Иако је повремена анксиозност нормална реакција на стрес, анксиозни поремећај настаје када је тај осећај дуготрајан и омета свакодневни живот.

5. јул 2023.

Док сам излазила из лифта и кретала се ка улазним вратима редакције, питала сам се шта да кажем и како да поздравим колеге.

Добар дан - деловало ми је превише формално.

Ћао, људи - чудно, као да сам инфлуенсер.

Здраво - можда је то океј?

Ушла сам и у редакцију и не знам шта сам изговорила.

Нисам била толико свесна простора.

Села сам и отворила лаптоп.

Колега је ушао, носећи храну и махнуо као да ме зна сто година.

Други су седели за компјутерима и писали текстове.

То је требало и ја да радим.

Није деловало страшно.

После неколико дана, ствари су деловале много боље.

Престала сам да опсесивно мислим о сваком мом поступку и била сам мање анксиозна.

Али не задуго.

Чекао ме је нови задатак - како колеге да послужим сладоледом и тортом које сам донела, јер сам завршила мастер студије.

Прва идеја је била да слаткише једноставно оставим на столу.

Ваљда ће видети.

Али, нису.

Сладолед се топио, а ја сам се правила да радим.

Писала сам текст, брисала написано, врпољила се, отишла по кашичице и тањириће.

Опет ништа.

Људи око мене седели су и писали текстове и нису ни слутили каква мала драма се одвија у мојој глави.

Спас сам потражила у порукама на телефону.

Мама је написала: „Реци: 'Донела сам торту да се мало почастимо'."

(Ово је био најгори предлог.)

Друг је написао: „Само исеци торту и однеси сваком по парче."

(Ово би отворило нови ниво непријатности.)

Млађа сестра је написала: „Јој пакао, па шта ћеш сад да радиш?"

Па то и покушавам да сазнам, помислила сам и изнервирала се.

И док сам размишљала да ли да понесем торту кући и правим се да је све било сан, зачула сам глас иза себе.

„Људи, неко је донео торту."

Спашена сам, помислила сам.

„То сам ја, одбранила сам мастер", изговорила сам брзо.

„Аааа, честитам!", „Браво!", чула сам речи колега.

Као да је неко притиснуо дугме за нормалност.

Све је одједном било у реду.

Септембар 2005.

Ни први дан у основној школи није био мање стресан.

То јесење јутро 2005. године, бака ми је пеглала кошуљу са пуфнастим рукавима коју сам изабрала.

Шта ако у школи не нађем пријатеље? Шта ако буде много страшно? Шта ако не будем више имала времена да се играм? - запиткивала сам, док ме је чешљала.

Та иста питања сам на путу до школе постављала и тати.

Моја тадашња другарица Вања, која је ишла са нама, деловала је опуштено.

Носила је плави ранац са жутим медведом у рукама и једва чекала да школа почне.

Или ми се тада тако чинило.

Вању је на улазу у школу дочекала њена учитејица, пружила јој руку и пољубила је у главу.

Моја учитељица је једноставно рекла: „Пођите за мном у учионицу."

Док сам гледала њен светло плави огртач и слушала како одзвањају штикле кроз школске ходнике, осетила сам разочараност.

И љубомору.

Шта ако је Вањина учитељица боља? Шта ако њој у школи буде супер, а мени грозно?

Иза мене је остао тата који ми је махнуо.

У учионицу сам ушла дрхтећи, и инстинктивно пратила плавокосу девојчицу која ми је изгледала најлепше од свих у одељењу, надајући се да ћу се некако стопити са њом, да нико неће приметити моју несигурност.

Учитељица нас је распоређивала у клупе и питала да кажемо нешто о себи.

Срце ми је лупало, дланови су ми се знојили, а сваки покушај да померим ногу или руку чинило се као да правим огромну грешку.

Кад је дошао ред на мене, једва сам, дрхтавим гласом, изговорила како се зовем.

И тог тренутка, цела учионица је постала огромна, а ја сам била мала тачкица која покушава да пронађе место.

„Имам седам година и волим да цртам", додала сам.

Већ је било мало лакше.

Септембар 2013.

Таман што си негде почео да се навикаваш, да знаш ходнике, учионице, имена, мораш да идеш даље.

Све почиње испочетка.

За први дан средње школе носила сам велику карирану кошуљу и мартинке, а напољу је било око 30 степени.

Шта ако не успем да се социјализујем? Ако наставници буду престроги? Шта ако будем најружнија у одељењу?

Ходници су били огромни, људи су журили, смењивали се гласови и мириси.

Док сам чекала да крене час из математике, пришла ми је девојка са љубичастом косом.

„Данас је дан загрљаја", рекла је.

И загрлила ме.

Била сам помало збуњена, али смо тако отпочеле разговор.

Волела је манге и америчку певачицу Лану Дел Реј, као и ја.

На часу математике, док смо сви покушавали да разумемо једначине, на мом столу се појавио лист са нацртаном јунакињом из јапанског стрипа.

„Погледај да ли ти се свиђа", писало је.

Поред њене, нацртала сам још једну такву девојку.

И таман кад сам се окренула да јој покажем, наставница је узела тај лист.

„Шта је ово", рекла је и окренула цртеж ка одељењу.

Људи су гледали, шапутали, смешкали се.

„На часу мора да се прати", додала је и ставила папир у свеску.

Гледала сам у клупу и осећала како ми лице црвени док чујем смех других тинејџера.

Шта ако је ово испало пречудно? Шта ако нико не буде хтео да се дружи са мном?

Али није било тако.

Већина мојих страхова се углавном не оствари.

Зашто нас нови почеци чине анксиозним?

Нови посао, полазак у први разред или почетак студија значе прекид дотадашње рутине.

Губи се познато окружење, друштвене навике и јасна правила.

Психолошка истраживања показују да управо овакве промене повећавају ниво стреса и анксиозности, нарочито код људи који теже регулишу емоције.

„Неизвесност може појачати непријатан осећај", рекла је Ема Тановиц́, психолошкиња из Бостонске консултантске групе у Филаделфији раније за ББЦ у тексту Зашто нас непознато толико плаши.

У ситуацијама где би требало да се социјализују, тело им реагује као да постоји и зато долази до убрзаног рада срца, напетости и знојења.

Да би се адаптирали, многи развију сигурносна понашања, попут избегавања контакта, тишег говора, ослањања на телефон и непреузимања иницијативе.

Иако краткорочно могу да умање напетост, она одлажу укључивање у колектив, продубљују изолацију и тиме потврђују уверење да друштвени простор није сигуран, пише у раду Траит Социал Анxиетy ас а Цондитионал Адаптатион: А Девелопментал анд Еволутионарy Фрамеwорк.

Почеци су зато тешки не зато што су објективно страшни, већ зато што спајају неизвесност, очекивања и друштвену процену.

За људе са анксиозношћу то је комбинација која активира унутрашњи аларм.

Тако сваки обичан задатак постаје тест да ли ће бити прихваћени и безбедни.

„Када бринемо, размишљамо о могуц́им исходима неизвесне ситуације покушавајуц́и да се некако припремимо.

„У стварности, брига не смањује неизвесност са којом се суочавамо, вец́ нас уместо тога чини анксиознијим", објашњава Тановић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]