„Још имам 25 шрапнела у себи": Бивши иранска деца војници откривају доживотне трауме

Упозорење: У овом тексту је узнемирујући садржај, између осталог и експлицитни описи рата, рањавања и смрти.

„Видео сам чизму", присетио се Масуд Хашеми.

„Пола ноге је још било у њој. Било је страшно."

Он је за ББЦ испричао да је имао 14 година кад је отишао на прву линију фронта у иранско-ирачком рату, и ускоро је видео, први пут, посмртне остатке саборца.

Педесетшестогодишњи Масуд је био један од многих младих Иранаца који су провели неке од тинејџерских година борећи се у осмогодишњем сукобу.

Ирански званичници кажу да је било ангажовано пола милиона деце школског узраста.

Реза Шокролахи је рекао да је имао само 11 година кад је отишао у рат у ком ће му остати 25 гелера у телу.

И Мехди Талати, послат у рат са 15 година, присећа се како је сахранио многе пријатеље властитим рукама док је служио у сукобу.

Четири деценије касније, њих тројица говорили су за документарац ББЦ-ја на персијском о последицама њихових искустава.

У септембру 1980. године, снаге тадашњег ирачког председника Садама Хусеина извршиле су инвазију на Иран, у нападу који су изазвали политички и територијални спорови.

Ирачки вођа је обећао брзу победу, али је наишао отпор иранских снага, од којих су многе биле мотивисане снажним верским осећањима према њиховом новом револуционарном вођи ајатолаху Рухолаху Хомеинију.

У интервјуима 2023. године, тројица бивших војника описали су како су били увучени у културу идеализованог херојства и величања мучеништва.

На почетку рата ајатолах Хомеини хвалио је једног младог дечака, 13-годишњег Хусеина Фахмидеха, зато што се, према званичној верзији, бацио са гранатом под ирачки тенк.

Реза је испричао да су он и његови вршњаци били „изузетно инспирисани" плакатима и слоганима који су славили Фахмидехова дела.

Рекао је и да је гледао телевизијске репортаже о деци на фронту и постао „врло жељан" да иде у рат.

Он се присећа да је његов отац одлучио да њих двојица пођу на фронт заједно, и сећа се како су људи тражили да се сликају с њим и његовим калашњиковим који је био велик скоро као и он.

У оно време се осећао „сјајно... као да сам херој", рекао је, али сада то сматра „катастрофом".

Пре револуције из 1979. године, Иран је потписао протокол Женевске конвенције који позива земље да се уздрже од регрутовања деце млађе од 15 година у оружане снаге.

Али сва тројица тврде да старосно ограничење није било активно примењивано.

Иран још није ратификовао тај протокол.

До сада невиђен архивски материјал у ББЦ-јевом документарцу приказује интервјуе са дечацима који имају 12, 13 и 14 година, и кажу да су се борили на првој линији фронта.

Масуд, који сада води ресторан у Немачкој, рекао је да је изменио крштеницу да би могао да се укључи у борбе.

Саобраћајац га је скинуо са аутобуса који је ишао на фронт, објаснио је он, али се он сакрио испод седишта другог аутобуса две недеље касније.

Радио је у јединици која је чистила минска поља.

Он каже да је имао 15 година кад је први пут ушао на минско поље и верује да су 60 одсто његове јединице били тинејџери.

„Имали су 16, 15, 14, 13 година…", рекао је он, додавши да су млади људи конкретно били бирани зато што су били окретни и лагани.

„Посао је био изузетно опасан… млађа деца нису много размишљала о њему."

Његов млађи брат погинуо је борећи се у рату са 15 година.

Годину дана касније, њихов отац је умро од срчаног удара.

„Није могао да поднесе бол", испричао је Масуд.

Мехди, који је касније постао академски истраживач Блиског истока, био је регрутован са 15 година, прикључивши се Басиџу – добровољачкој милицији посвећеној очувању тековина исламске револуције.

„Било је још седам или осам других дечака из мог одељења на фронту - само се један од њих вратио кући жив", рекао је Мехди.

Многи од оних који су отишли имали су „поглед на рат инспирисан Холивудом", рекао је он.

Али већ после прве операције „сва наша очекивања била су распршена", додао је он.

Први пут кад је видео експлозију гранате, његов саборац је погинуо на његове очи: „Шрапнел га је погодио у главу. Погинуо је на лицу места."

Реза, који данас има 52 године, рекао је да се у рату борило „много деце" његовог годишта.

„Прешли смо црту коју нисмо смели да пређемо, али једном кад смо то учинили, више нисмо били деца", рекао је он.

Он каже да је његов блиски школски пријатељ, чија се породица противила рату, једном инсистирао да пође са њим у борбе.

Реза се присећа: „Рекао сам му да мора да оде у ту и ту канцеларију. Он је рекао: 'Али биће им потребна препорука.' Рекао сам: 'Ако ти је буду тражили, само им реци моје име'."

„Једне ноћи је отишао на прву линију фронта и више се није вратио – био је погођен директним хицем", каже Реза.

Суздржавајући сузе, он је испричао како је покушао да оде на његову сахрану: „Његова породица је запомагала и псовала ме. Избацили су ме са церемоније."

Његово лице има ожиљак од повреде од шрапнела, док је једном другом приликом експлозија поред њега оставила ране на његовом лицу, рукама, глави, грудима и ногама – гелери су му још увек свуда у телу.

Ајатолах Хомеини је 1988. био приморан да прихвати примирје уз посредовање УН-а, завршивши боравак младих бораца на фронту.

Према званичној иранској статистици, погинуло је око 200.000 Иранаца, а само су мали проценат њих били цивили.

Не постоји комплетан пресек погинулих у рату по годиштима, али на основу званичне статистике, процењује се да су око четвртине били деца и тинејџери школског узраста.

Према званичним подацима, више од 8.000 деце старости између 11 и 15 година класификовани су као „мученици" од 1979. године.

Већина њих највероватније је погинула у иранско-ирачком рату.

Иранска влада инсистира да њена политика није била да шаље малолетну децу у борбе, већ каже да су она ишла добровољно да бране властиту земљу и веру.

Ирак је такође претрпео велике губитке у рату, мада процене броја погинулих умногоме варирају на обе стране.

Постоје докази да је и Ирак користио неку децу као војнике, али су бројке за сада непознате.

Повратак војника у цивилни живот донео је нове изазове.

Реза је затекао неке од старих школских другова како се припремају за пријемни испит на факултету, желећи да постану лекари или инжењери.

„За њих се живот настављао, а за нас је стао", рекао је Реза.

Он је сада новинар и живи у Прагу са супругом и сином, али каже да је провео живот у „немиру", селећи се од места од места.

„Прошло је тридесет осам година... али ја и даље живим сваки тренутак који сам провео у рату", додаје он.

„Многи од нас нису могли да се привикну на послератни период", каже Мехди, који је постао академски истраживач Блиског истока.

Он каже да су неки од оних који су се борили умрли у „самоћи и изолацији", док су други одузели себи живот или доживели да им се распадне породица.

У прошлости је Мехди говорио позитивно о рату, једном описавши заједничку решеност војника очи у очи са смрћу „прелепом".

Али он каже да не може да спава више од два до три сата ноћу.

„Увек видим пријатеље из рата у сновима."

Масуд каже да је био изложен нападу хемијским оружјем и сада пати од проблема са дисањем, а има и шрапнел заглављен у мозгу.

„После 38 година, још увек сањам те стравичне сцене. Пробудим се нагло вриштећи и онда почињем да кашљем", каже он.

Реза каже да је после неких „веома мрачних" терапијских сесија почео да прихвата прошлост.

„Било да су ме одвели, натерали ме да идем или ме нису спречили да одем, свакако сам отишао у тај рат."

„Прихватити то значи признати да нисам имао нормалан живот, да га и даље немам и да га никад нећу имати."

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]