Рат на Блиском истоку суочио Европу са још једном енергетском кризом

Домино ефекат текућих сукоба на Блиском истоку буди духове прошлих криза који су некада потресали Европску унију (ЕУ).

Седам месеци од почетка руске инвазије на Украјину, покренуте у фебруару 2022. године, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен стајала је на подијуму у Европском парламенту и оптуживала Русију за манипулацију енергетским тржиштем ЕУ.

„Драже им је да спале гас него да га испоруче“, изјавила је Фон дер Лајен, док су расле цене енергената погађале потрошаче широм континента.

„Ово тржиште више не функционише.“

„Ово је рат против наших енергената, рат против наше привреде, рат против наших вредности и рат против наше будућности“, рекла је она, инсистирајући на томе да се Европа већ удаљи од руског гаса ка поузданијим партнерима као што су САД и Норвешка.

Четири године касније поново ћете у срцу Европе наћи дубоко незадовољство у вези са енергентима.

„Заклели смо се да ћемо научити нешто.

„Обећали смо да ће се ствари променити, али ево нас опет“, рекао ми је један изузетно незадовољни европски дипломата, који је тражио да остане анониман како би могао да говори отворено.

Предмет његовог гунђања је нарастајући европски шок, покренут горућим сукобом на Блиском истоку који прети да доминира самитом европских лидера у Бриселу 19. марта.

„Уместо да се усредсредимо на преко потребне дугорочне планове - о томе како да Европа постане конкурентнија у овом све нестабилнијем свету, европски премијери и председници су сада у паници због цене енергената, забринути због бесних гласача и покушавајући да изнађу некаква краткорочна решења.

„Баш као са кризом после руске инвазије на Украјину. Нови сукоб. Исте европске поделе; исте дилеме око енергената.

„Не можемо стално да се поново вртимо у круг. Негде нешто мора да се промени“, рекао ми је тај дипломата.

Помучили бисте се да пронађете креатора политике у Европи који се не слаже са том последњом оценом.

Али може ли Европа, било да се ради о читавом континенту или само о 27 земаља чланица ЕУ, са разноврсним дијапазоном индустрија, енергетских потражњи и погледом на обновљиве изворе енергије, заиста да осигура властиту енергију?

Тешко погођене европске земље

Много тога се променило од 2022. године, кад је Европа одлучила да се постепено удаљи од зависности од руског гаса, нафте и угља и постане енергетски самостална, после распрострањеног напада Русије на Украјину.

С обзиром на репутацију ЕУ да је спора, блок се покренуо прилично брзо једном кад је одлучио да пресече везе са руским добављачима енергената.

Сада само два одсто њеног увоза нафте долази из Русије, одлазећи само у Мађарску и Словачку које су пријатељски настројене према Москви.

ЕУ планира да од наредне године оконча сав увоз руског гаса, у који спада и течни природни гас (ЛНГ).

Прилично велики обрт него пре руске инвазије на Украјину, када је Русија извозила процењених 55 одсто целокупног немачког увоза природног гаса, на пример, опскрбљујући њене индустрије гладну енергије, поготово хемијску и аутомобилску.

Кад су цене енергената скочиле 2022. године као реакција на руску инвазију и затегнуте енергетске односе иусије и Европе, многе земље, као што су Италија и Велика Британија, осетиле су потребу да помогну потрошачима и фирмама да би могле да плате рачуне.

Будући да је све то уследило брзо после економског шока од пандемија ковида-19, владе које су већ оскудевале у новцу истински су се осетиле у стисци.

„Диверсификација“ је постала ударна реч у бриселским кулоарима.

ЕУ је одлучила да више никад не дозволи себи да толико зависи од једног јединог добављача енергената.

Али, четири године касније, зависност је још присутна, иако постоји више од једног снабдевача.

Европа се на снабдевање енергентима сада умногоме ослања на Норвешку и САД.

Просто избацивање Русије из једначине није решило проблем Старог континента са енергетском сигурношћу.

Кључна улога Америке

Америка председника Доналд Трампа постала је везивно ткиво у европским следовањима енергије, заменивши у томе Русију.

Европа се брзо пребацила са руског гаса из гасовода на природни течни гас 2022. године.

Овај континент је сада највећи увозник ЛНГ-а на свету, а највећи снабдевач ЛНГ-ом (у износу од 57 одсто од укупног увоза ЛНГ у ЕУ) је Америка.

Немачка, која је иначе изузетно зависна од енергије, сада добија чак 96 одсто ЛНГ-а из САД.

Ова зависност могла би да објасни зашто је немачки канцелар Фридрих Мерц пре две недеље ћутао седећи под Трампа у Белој кући, док је амерички председник понижавао Шпанију и претио да ће јој увести трговински ембарго, зато што му није дозволила да користи војне базе на њеној територији да би покретао нападе на Иран.

Можда су на Мерцовој памети биле посустала немачка привреда и актуелна жеђ за америчким енергентима.

Можда није желео да ризикује гнев америчког председника, који има репутацију осветољубивог човека.

Али европско јединство није изгледало добро тога дана.

Откако се вратио у Белу кућу пре нешто више од годину дана, Трамп је искористио економску надмоћ и европску очајничку жељу да јој Америка помогне да нађе одрживи мир у Украјини, да притисне ЕУ да се обавеже на куповину скупљег америчког течног гаса.

У јулу је Трамп запретио европском блоку болним царинама од 30 одсто на сав извоз у САД, изузев робе као што је челик за коју су већ важили још виши намети.

Урсула фон дер Лајен је хитно одлетела у Трампово голфско одмаралиште Тернбери у Шкотској, где је амерички председник боравио на одмору, и потписала обавезу да ће потрошити 750 милијарди долара на америчку нафту, ЛНГ и нуклеарне технологије у наредне три године.

ЕУ је обећала заузврат да неће увести никакве царине на амерички увоз.

У замену за то, Трамп је „смањио“ претњу царинама са 30 одсто на 15 одсто за већину ЕУ извоза у САД.

Фон дер Лајен је представила овај споразум као стратешки реакцију за смањење зависности ЕУ од руског фосилног горива.

Али то је поставило блок у очигледно подређени положај у односу на Америку.

У међувремену, Трампова администрација је прославила закључивање највећег трговинског споразума у историји, представивши то као смањење њеног омраженог трговинског дефицита са ЕУ и осигуравши масивну количину улагања ЕУ у америчку енергију, војну машинерију и много тога још.

Рањивост Европе

Али заправо није јасно да ли уопште енергетска потражња ЕУ или амерички извоз могу да подрже размере замишљене у споразуму, о чему се тренутно расправља у европском парламенту.

А зависност Европе од ЛНГ-а чини је изузетно рањивом на нестабилност светских цена у време кризе, као што то видимо тренутно у Заливу.

Ормуски мореуз је један од најважнијих пловних путева на свету, и највиталније уско грло за транзит нафте.

Око 20 одсто светског нафтног снабдевања пролази кроз њега.

Иран је практично блокирао мореуз, сем за шачицу бродова који носе иранску нафту у Индију и Кину, откако су Израел и Америка напали Техеран 28. фебруара.

Иако Европа не купује много нафте или ЛНГ-а са Блиског истока, обе робе су саставни део светског тржишта: свака блокада Ормског мореуза - сада или у будућности - може да доведе до скока цена који ће погодити Европу, без обзира на њен ограничени физички увоз.

Изненадна оскудност залиха, плус неизвесност око тога колико ће актуелна криза дуго трајати, довела је до тога да ујутро 2. марта цена нафте скочи за око осам одсто, а цена европског гаса за око 20 одсто.

Трошкови и конкурентност

„Овај избор између руских енергената и нестабилности светског тржишта веома је лош избор за Европу“, рекао ми је Ден Маркс, специјалиста за енергетску безбедност у одбрамбеној експертској групи Краљевски институт уједињених служби.

Он каже да ће Европа ипак успети да осигура залихе енергената у актуелној кризи, упркос практично потпуном затварању Ормуског мореуза, зато што овај богати континент у кризи може да плати више од других региона.

Али проблем су трошкови и конкурентност.

На дуже стазе, каже он, Европа мора да размишља о томе како боље да изгради енергетске залихе и смањи или реорганизује трошење енергије да би стекла већу контролу над изненадним променама у снабдевању, као што то видимо сада.

Маркс такође упозорава да непрекинута европска зависност од спољних актера, као што су САД, за кључна снабдевања енергетиком, представља непредвиђене факторе у игри.

Шта ако Трамп наједном одлучи да задржи залихе енергената искључиво за потребе америчке домаће потрошње, у покушају да смањи цене горива у Америци или као начин да казни европске земље што нису одмах послале ратне бродове у Ормуски мореуз да би одржале пловни пут отвореним, као што је захтевао ове недеље.

Маркс такође потеже могућност да Америка доживи стравичне олује или пожаре у будућности, што би могло да уништи терминале за ЛНГ.

„То је гомилање разних ризика. Овде нема лаких одговора“, закључује Маркс.

Чак и повећана употреба гаса од демократског савезника Норвешке долази са властитим изазовима.

Погледајте видео: Зашто је Ормуски мореуз тако важан за светску трговину

Норвешка је сада највећи добављач гаса за ЕУ, практично заузевши место Русије, обезбеђујући трећину годишње потрошње гаса у блоку и половину за Велику Британију.

Норвешка је такође јасно ставила до знања да већ оперише близу својих максималних капацитета.

Ово представља дилему за ЕУ, зато што би повећање снабдевања захтевало нова истраживање и инвестиције.

Осло сугерише да ће ЕУ пуцати себи у ногу са плановима да оконча развој нафте и гаса на Европском Арктику у склопу иницијативе да се ублаже последице климатских промена.

Он истиче да Русија има огромне планове проширења производње течног природног гаса на Руском Арктику.

Норвешка се труди да жестоко лобира у Бриселу да промени политику.

Ово је само један од бројних начина на које су еколошке одлуке увучене у вртлог расправе о европској енергији.

Лов на краткорочна решења

Лов на краткорочне одговоре доминираће самитом ЕУ у четвртак.

Влада велика забринутост међу бројним лидерима да ће погоршање енергетске кризе и могући скок инфлације (у комбинацији са могућим приливом избеглица са Блиског истока услед све теже кризе на Блиском истоку) отуђити гласаче и ићи на руку популистичким националистичким политичарима на десном и левом европском политичком спектру.

„Кључно је да смањимо последице трошкова иранског рата“, рекла је ове недеље Урсула фон дер Лајен пред одржавање самита.

„Морамо да издејствујемо олакшање сада... Потребан нам је свеобухватни увид како да смањимо рачуне за људе.“

Лидери ЕУ разматрају ревизију пореза, увођење ограничења горње границе цена за потрошаче и друге мере као брзо решење за индустрије у проблему.

Изван блока, британска влада се такође нашла под притиском да помогне домаћинствима са нарастајућим енергетским трошковима

Прошле недеље је британска министарка финансија Рејчел Ривс рекла да званичници Министарства преиспитују припремне радове предузете током руско-украјинског енергетског шока из 2022. године.

Погледајте видео: Зашто се светске суперсиле утркују за контролу над Арктиком

Кинеска лекција

Владе ЕУ су такође затражиле од Европске комисије да убрза ширење електрификације читавог блока, док истовремено задржава трошкове под контролом.

Оне су свесне да је Кина већ одмакла далеко напред у том процесу.

Истина је да је она, као највећи светски увозник нафте, била погођена де факто затварањем Ормуског мореуза.

Али Пекинг одавно следи стратегију енергетске сигурности осмишљене управо за тренутке као што је овај.

У њеној сржи је електрификација: пребацивање више приведе са директне потрошње нафте и гаса.

Циљ је да се смањи изложеност нестабилним тржиштима нафте и гаса рањивим на геополитичка дешавања.

Више од 30 одсто коначне кинеске потрошње енергије сада потиче од електричне енергије, у поређењу са мало изнад 20 одсто у свету, и мање од четвртине у ЕУ.

Политика усмерена ка енергетској сигурности, као и циљевима смањења емисија, довела је до тога да су више од половине аутомобила који се продају у Кини електрични, уместо возила са мотором на унутрашње сагоревање.

Али за разлику од Кине, у ЕУ су поделе присутне свуда.

И присталице и противници зелене политике и снабдевања алтернативном енергијом користе рат у Ирану да илуструју властите тачке гледишта, на пример.

Белгијски премијер Барт Де Вевер недавно је шокирао је многе, међу њима и чланове властите коалиционе владе, кад је позвао ЕУ да нормализује односе са Русијом да би повратила приступ јефтиној енергији.

„То је здраворазумски“, изјавио је он.

„Приватно ми европски лидери говоре да сам у праву, али се нико не усуђује да то изговори наглас.“

Могу да се чују, повремено, дубоко незванична шапутања из делова немачке индустрије који то поткрепљују.

Ултрадесничарска АфД партија, која се налази у врху немачких анкета по популарности, позива да се моментално укину санкције Русији.

Другде у Европи, високи енергетски трошкови које су изазвали догађаји на Блиском истоку користе се као још један аргумент за попуштање две деценије старог Система трговине емисијама (ЕТС) Европске уније.

ЕТС присиљава индустрију да плаћа цену за праксу загађивања.

Он је осмишљен да одвикне компаније од коришћења фосилних горива на дуже стазе.

Један број земаља чланица ЕУ, као што су Шпанија, Шведска и Данска, јасно су ставиле до знања како мисле да ће слабљење ЕТС-а казнити компаније које су се већ модернизовале и постале зеленије, а наградити лењивце - оне индустрије које се чврсто држе дугорочне зависности од фосилног горива.

Са друге стране тог аргумента, земље из Централне Европе суштински се противе ЕТС-у, док Аустрија и Италија желе да смање утицај ЕТС-а на цену струје.

„Избијањем кризе на Блиском истоку, проблем цене енергената је очигледно постао још важнији, због чега, на европском нивоу, такође позивамо на хитну суспензију примене ЕТС-а на производњу електричне енергије“, рекла је недавно италијанска премијерка Ђорђа Мелони.

Један предлог Европске комисије, која признаје да је систему ЕТС-а потребно освежење, био би да се користе приходи од ЕТС-а да се помогне индустријама у земљама чланицама ЕУ које имају проблема са порастом трошкова.

„Налазимо се у сложеном свету компромиса“, каже Георг Захман, специјалиста за енергетску и климатску политику ЕУ из бриселске експертске групе Бројгел.

„Ако Европа жели да инвестира у нуклеарну или обновљиву енергију са циљем да постане самосталнија и енергетски сигурнија, за то ће бити потребно време.“

Он каже да је „лудило“ што сунцем окупана јужна Италија на поставља више соларних панела, на пример.

„Потребан вам је дугорочан план, али и реалистичан план. ЕУ га има, али нови циљеви за 2030. и посебно за 2040. годину су веома амбициозни.“

ЕУ је поставила веома правно обавезујуће циљеве за смањење нето емисија гасова ефекта стаклене баште за 90 одсто до 2040. године, у поређењу са нивоима из 1990. године.

„Јесу ли они заправо кредибилни?“, пита се он.

Захман каже да се владе ЕУ такође плаше трошкова.

„Европа уопштено гледано жели да избаци нафту и гас из енергетске комбинације, али креатори политике су осетљиви на импликације трошкова.“

И на реакције гласача.

Политика се такође испречила тешњој сарадњи ЕУ и Велике Британије по питању енергије, каже он.

„На нивоу сектора, и људи из ЕУ и из Велике Британије желе да сарађују више зато што то има много смисла. Из чисто економске перспективе сви би имали од тога користи.“

Али сенка брегзитовске политике надвија се над тим преговорима, каже он.

На крају се ЕУ ослања на Европски суд правде да би била сигурна да јединствено тржиште блока функционише како треба.

„А Велика Британија то не прихвата.“

Ден Маркс из Краљевског института уједињених служби каже да ЕУ мора да размишља флексибилније, а Велика Британија би имала користи од веће амбициозности кад је у питању енергетска сарадња.

„Реалност са којом се Европа сусреће ће упорно поново зближавати две стране“, каже он.

„Велика Британија има највећу морску флоту ветротурбина и највеће планове за Северно море, док британска влада жели да се осигура да у време кризе, Француска неће прекинути снабдевање енергијом за Велику Британију“, каже он.

Постоји заједнички интерес у гаранцији енергетске сигурности.

Хоће ли се, дакле, рат у Ирану показати као прекретница у европском постизању - или макар њеним крупним корацима - боље енергетске сигурности?

„Сваки пут кад дође до нафтне или гасне кризе, сви мисле да је то тачка прекретнице“, каже Маркс.

„Сетите се 1970-их и 1980-их и америчког конгреса који је покушао да смањи зависност и трошење енергије.

„Сада је 2026. година, и гле, у току је још једна енергетска криза а ми смо једнако угрожени као што смо одувек били.“

Не може се порећи да је ово значајан тренутак.

Лидери ЕУ свеснији су тога него иикада пре.

Питање је само да ли имају јединство, или храбрости, да промене много тога.

Горња слика: Блоомберг / АФП / Геттy Имагес

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk