Проблеми који су мучили Картера, прогонили су и Бајдена

Прошло је 44 године од када је Џими Картер престао да буде председник до дана када је преминуо.

Четири деценије делује као много времена, рекорд међу бившим америчким председницима, али многи изазови са којима се суочава Америка 2024. године не разликују се превише од оних са којима са крајем 1970-их суочавао Картер, повремено им подлегавши.

САД су се током Картерових година суочавале са кризом поверења.

Американци су се борили са економским превирањима код куће и низом изазова у иностранству.

Ако скочимо унапред четири деценије, и играчи и проблеми су упечатљиво познати - привреда, животна средина, Русија, Авганистан и Блиски исток.

Прошле су године и године, разни лидери су се смењивали, али су исти проблеми остали.

Картер је славио моћ америчке дипломатије посредујући у мировном споразуму у Кампу Дејвид између Египта и Израела 1978. године, али сјај тог успеха није дуго потрајао.

Колико је америчка моћ ограничена постало је болно очигледно током иранске талачке кризе годину дана касније, пошто је заробљено особље америчке амбасаде у Техерану.

Требало је више од 12 месеци интензивних напора, дипломатских и војних, да они буду ослобођени.

Осећај америчке немоћи допринео је Картеровом убедљивом изборном поразу од Роналда Регана 1980. године, а коначно ослобађање заробљеника уследило је свега неколико сати пошто је Картер званично напустио дужност.

Неспособност да се утиче на светске догађаје чак и из канцеларије најмоћније силе на свету наставља да прогања америчке лидере.

Актуелни председник Џозеф Бајден суочио се са првом дозом ове сурове стварности после хаотичног повлачења америчке војске из Авганистана 2021. године, што је означило спуштање завесе на две деценије узалудних америчких покушаја у „грађењу нације" и довело до талибанског метеорског успона на власт.

У скорије време, Бајден и његов дипломатски тим нису били у стању да спрече да се напад Хамаса на Израел 7. октобра 2023. претвори у регионални пожар и катастрофалну хуманитарну кризу у Гази.

И Картер и Бајден, понижени од наизглед слабијих регионалних снага у Ирану и Авганистану, такође су се суочили са територијалним амбицијама светских сила.

Картер је био критикован због неадекватног одговора на совјетску инвазију на Авганистан, а потом нашироко осуђиван због потеза који јесте начинио - наложивши америчким спортистима да бојкотују Олимпијске игре у Москви 1980. године.

Бајден је на почетку био успешан у одбијању инвазије на Украјину, ујединивши савезнике у подршци и снабдевању кијевских снага да пруже отпор руском продору.

Али док се рат отеже у недоглед, америчка решеност је стављена на пробу.

Крвави сукоб, који није престајао, претворио је Авганистан у узаврели казан нестабилности који је на крају изродио Ал Каиду и светски џихад.

Трајни утицај рата у Украјини могао би да има властите неочекиване, смртоносне последице - од којих би за све могло да се пише на адресу овог председника.

На Блиском истоку, показало се да је Картеров тријумф у Кампу Дејвид био непотпун, обезбедивши мир између Израела и Египта, али не успевши да реши палестинско питање, које је, заједно са ратом у Гази, још једном постало горући светски проблем.

Више од годину дана рат је био сталан подсетник колико је ограничена америчка, и Бајденова, моћ.

САД нису успеле да спрече да се сукоб прошири на Либан и да обухвати, први пут у историји, директан сукоб између Ирана и Израела.

Овај потоњи, најближи амерички савезник у региону, изнова и изнова се наизглед оглушавао о Бајденове савете и утирао себи много агресивнији пут.

Бајден је такође морао да решава напете односе са Кином у успону, за чије тренутно место на свету немалу заслугу носи Картерова одлука да нормализује америчке односе са овом земљом 1979. године.

Ова прекретница зацртала је пут земљи која ће постати велика економска и војна сила – на крају створивши геополитичко ривалство са САД-ом, са којим је морао да се носи Бајден.

Кризе које се дешавају вани обично се одразе и на домаћу политику, а пре четири деценије Картер се суочио са еколошким и енергетским проблемима делимично покренутим превирањима у иностранству.

Иако је актуелна претња глобалних климатских промена другачија од блискоистичног нафтног ембарга са којим је морао да се носи Картер, многи од његових политичких приступа - конзервација, транзиција на обновљиву енергију и улагања владе - послужили су као окосница еколошког програма који је Бајден помогао да се усвоји у Конгресу 2022. године.

Дух отргнуте инфлације, са којом се САД недавно суочила, такође призива Картерове године.

Двоцифрени скокови у потрошачким ценама у последње две године Бајденовог председничког мандата, распламсани шоковима глобалне пандемије ковида и рата у Украјини, послужили су као подсетник на најмрачније дане с краја 1970-их.

Кључна разлика била је да је, за разлику од Картеровог времена, запосленост наставила да расте, као и америчка привреда, са изузетком једног квартала.

Та чињеница би, међутим, могла да буде слаба утеха за Бајдена, чија се популарност још није опоравила од беса јавности узрокованог инфлацијом.

Картер је такође био један од првих савремених америчких председника који се ухватио у коштац са проблемом који је постао непорецива политичка реалност његових наследника - често штетно неповерење америчке јавности у америчку владу и институције.

Картер је, у говору из јула 1979. године, то назвао „кризом поверења".

„Наши људи губе ту веру, не само у владу, већ и у способност да они као грађани могу да служе као ултимативни владари и управљачи нашом демократијом", рекао је он.

Поверење јавности у његову владу да ће урадити исправну ствар макар „већи део времена" било је 34 одсто на почетку његовог мандата, а пало је на 27 одсто у марту 1980. године, према Истраживачком центру Пју.

Та бројка попела се изнад 50 одсто само једном после Картера - у месец дана после напада 11. септембра 2001. године.

Једно време је изгледало као да је слабо поверење јавности у Картеровим годинама било непосредна последица скандала Вотергејт Ричарда Никсона, кад је подршка први пут отишла пала тако ниско.

Реалност је, међутим, да је неповерење у владу сада саставни део америчке политике.

Током председничког мандата Доналда Трампа, проценат јавности који је веровао да ће влада урадити исправну ствар редовно је био висок.

Бајден током властитог мандата није успео да обрне овај тренд - што је чињеница коју је Трамп успео да преокрене против човека који га је поразио у његовом непоколебљивом маршу за повратак у Белу кућу.

Тешко је избећи поређења између Картера и најскоријег „председника једног мандата" Бајдена.

То је нешто на шта се често позива двоструки победник на изборима Трамп.

Његови политички ставови су се искристалисали 1970-их и 1980-их, а он понекад Картера помиње као начин да подбоде демократе.

„Видим да сви пореде Џоа Бајдена и Џимија Картера", написао је Трамп у једном од саопштења налик твиту из 2021. године.

„Мени се чини да је то веома нефер према Џимију Картеру. Џими је лоше решавао кризу за кризом, док је Бајден стварао кризу за кризом."

Сам Катер није оћутао властито мишљење о 45. председнику, рекавши за Вашингтон пост да је Трамп катастрофа „за људска права, бригу о људима и третирање људи равноправним".

У најмању руку, њих двојица могу да послуже као занимљив контраст.

Обојица су били политички почетници који су победили на председничким изборима противно свим очекивањима.

Обојица су се борили са инсајдерском вашингтонском политиком.

Картер је желео да служи у Белој кући скрушено.

Носио је џемпере на закопчавање, уносио властити пртљаг у председнички авион и забранио да се председничка химна „Hail to the Chief" свира кад год улази у просторију.

Трамп је деловао као да ужива у церемонијама и повластицама моћи, од раскошних прослава Дана независности до коришћења председничког авиона као позадине за његове митинге за реизбор.

А затим је ту период после председничког мандата - или, у Трамповом случају, председничка међувладавина.

После пораза на реизборима, Картер се вратио у сопствену трособну кући у Плејнсу, у Џорџији.

Повукао се из домаће политике и радио за добротворне установе као што је Станиште за хуманост.

Основао је Картеров центар, задужен за борбу против болести, промовисање људских права и независни надзор демократских избора.

Добио је Нобелову награду за мир 2002. године.

Трамп је провео непосредни период после председничког мандата опседнут оспоравањем његовог изборног пораза из 2020. године и припремањем терена за председничку кампању 2024. године.

Његова изборна победа и скори повратак у Белу кућу био је обрт у причи који Картер никад јавно није разматрао, пошто је одлучно затворио врата за собом по напуштању дужности.

Картер је имао само 56 година кад је напустио Белу кућу, а његове посмртнице одражавају подједнако његова достигнућа после његове службе, као и током ње.

И оне су исто тако одраз колико се Америка променила за четири деценије - и колико није.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]