Да ли би Трамп стварно могао да депортује милионе

Нора (47) је провела нервозну изборну ноћ док је победа Доналда Трампа постајала све очигледнија.

Упркос томе што живи у САД већ 24 године и има две ћерке које су америчке држављанке – Кристел (30) и Леу (19) – она је и даље недокументована након доласка из Никарагве после разорног урагана.

„Потпуно сам неиспавана, нисам могла да спавам. Страх се поново вратио“, рекла је за ББЦ, тражећи да остане анонимна због њеног имигрантског статуса.

Сад кад се Доналд Трамп враћа у Белу кућу, Нора страхује да ће он испунити обећање из предизборне кампање да ће депортовати милионе имиграната који живе у САД без дозволе.

„Имаћемо највећу депортацију у историји наше земље“, најавио је Трамп на скорашној конференцији за штампу.

Његов изабрани потпредседник Џеј Ди Венс додао је неке детаље у недавном интервјуу за АБЦ њуз: „Почнимо са једним милионом… а онда можемо да пођемо даље одатле.“

Међутим, експерти упозоравају да би се таква масивна операција суочила са значајним бројем судских и логистичких препрека.

Колико је недокументованих имиграната у САД?

Најновији подаци Министарства за домовинску безбедност и Истраживачког центра Пу показују да је закључно са 2022. годином било око 11 милиона недокументованих имиграната у САД – што је око 3,3 одсто популације.

Та бројка је остајала релативно стабилна од 2005. године, иако Пју упозорава да се одређени фактори можда не очитавају у подацима, као што су 500.000 миграната који су добили хуманитарне дозволе са Кубе, из Венецуеле, са Хаитија и из Никарагве.

Већина недокументованих миграната су дугорочни становници – скоро 80 одсто њих су у земљи више од деценије – а скоро половина је из Мексика, док следе Гватемала, Ел Салвадор и Хондурас.

Они су сконцентрисани у шест држава: Калифорнија, Тексас, Флорида, Њујорк, Њу Џерси и Илиноис.

Судски изазови

Недокументовани имигранти имају право на правну процедуру, у коју спада и рочиште на суду пре њиховог уклањања.

Драстично повећање депортација би захтевало крупно ширење већ ионако затрпаног имиграционог судског система.

Већина имиграната улази у систем депортације не преко директног сусрета са агентима Службе за имиграцију и царину (ИЦЕ), већ преко локалне службе за спровођење реда и закона.

Међутим, многи од највећих америчких градова и округа имају законе који ограничавају сарадњу локалне полиције са ИЦЕ-ом.

Трамп је у предизборној кампањи обећао да ће предузети кораке против ових „градова уточишта“, али сложена мрежа локалних, државних и федералних закона у земљи компликују ту ситуацију.

Кетлин Буш-Џозеф, аналитичарка политике у експертској групи Институт за мигрантску политику (МПИ), истиче да би сарадња између ИЦЕ-а и локалних власти била „критична“ за било какав план масовне депортације.

„Много је лакше за ИЦЕ да покупи некога из затвора ако локална служба за спровођења реда и закон сарађује с њим, уместо да мора да иде сам да их тражи“, каже она.

Али Буш-Џозеф каже да многи не би сарађивали са Трамповим планом за масовну депортацију, позвавши се на објаву шерифских канцеларија из округа Броуард и Палм Бич на Флориди да неће слати шерифске помоћнике да помажу у тој акцији.

Сваки план за масовну депортацију би се највероватније суочио са моменталним оспоравањем на суду од адвоката за имиграцију и људска права.

Пресуда Врховног суда из 2022. године, међутим, дозвољава даље спровођење имиграционих закона чак и док судови разматрају оспоравања на судовима.

Логистички изазови

Чак и ако би америчка администрација могла законски да спроведе ове планове у дело, власти би и даље морале да се носе са огромним логистичким изазовима, и на граници и у унутрашњости САД.

Под Бајденовом администрацијом, депортације су биле усредсређене на мигранте који су недавно приведени на граници, док су депортације из унутрашњости САД остале испод 100.000 годишње у последњој деценији, након скока преко 230.000 рано у Обаминој администрацији.

„Повећати то на милион у једној години би захтевало масиван прилив ресурса који највероватније не постоје“, каже Арон Рајхлин-Мелник, директор политике при Америчком имиграционом савету, про-имигрантској заступничкој групи.

Експерти сумњају да актуелних 20.000 агената и чланова особља могу да испрате чак и делић бројки које замишља Трампова кампања.

Рајхлин-Мелник је додао да је процес депортације дуг и компликован, и да започиње тек са идентификацијом и хапшењем недокументованог мигранта.

Након тога, приведени морају бити смештени у програм „алтернативе притвору“ пре него што се доведу пред имиграционог судију, у систему затрпаном вишегодишњим заостатком необрађених случајева.

Тек тада се приведени удаљују из САД, што је процес који захтева дипломатску сарадњу са земљом која их прима.

„У свим тим областима, ИЦЕ просто нема капацитет да обради милионе људи“, каже Рајхлин-Мелник.

Трамп је сугерисао да ће у депортације укључити Националну гарду и друге војне снаге.

Али историјски гледано, улога америчке војске у имиграционим питањима била је сведена на америчко-мексичку границу, а Трамп је открио врло мало детаља како би тај план могао да се изврши.

У интервјуу за часопис Тајм почетком године, Трамп јесте наговестио градњу нових притворских установа за мигранате и нуђење полицијског имунитета од кривичног гоњења и чак подстицаја на сарадњу.

Ерик Руарк, директор истраживања НамберсУСА која се залаже за строжу контролу имиграције, истакао је важност јачег спровођења закона на граници.

„То мора да буде приоритет. Остварићете врло мало напретка у унутрашњости ако то не буде био случај“, рекао је он.

„Због тога се људи упорно појављују на граници.“

Али он је такође истакао потребу за строжим корацима против компанија које запошљавају недокументоване раднике.

„Они долазе због послова“, рекао је он.

„А они добијају те послове зато што је унутрашње спровођење закона практично размонтирано.“

Финансијска и политичка цена

Експерти процењују да би трошкови депортације милион или више појединаца могли да износе десетине или чак стотине милијарди долара.

Буџет ИЦЕ-а за транспорт и депортацију је 2023. године износио 420 милиона долара.

Те године је агенција депортовала мало више од 140.000 људи.

Изградња притворских центара и проширење летова за уклањање захтевали би значајне инвестиције – десетине или стотине милиона долара, према речима Рајхлин-Мелник.

Трампова друга обећања за спровођење закона на граници – довршавање изградње зида на јужној граници, поморска блокада да би за зауставио фентанил и ангажовање хиљаде трупа – такође би захтевала ресурсе.

Адам Ајзаксон, експерт за миграцију и границу из Вашингтонске канцеларије за Латинску Америку, рекао је да би „кошмарни призори“ масовних депортације могли да нашкоде Трамповој администрацији са становишта односа са јавношћу.

„Свака заједница у САД би видела људе које познаје и воли како их гурају у аутобусе“, упозорио је он.

„Имали бисте неке веома болне слике на телевизији деце и породица како плачу. Све је то веома лоше за имиџ. То је раздвајање породица, само на стероидима.“

Да ли је било масовних депортација и раније?

Током четири године првог Трамповог мандата, депортовано је око 1,5 милиона људи, а Бајденова администрација је не добром путу да достигне те бројке.

Током два Обамина мандата, депортовано је више од три милиона људи, због чега је стекао надимак „врховног депотера“ међу неким заговорницима реформе имиграције.

Али можда најближи историјски пример масовне депортације десио се 1954. године, кад је до 1,3 милиона људи депортовано у Операцији Ветбек („Знојава леђа“), названој по погрдној увреди која се тада нашироко користила за Мексиканце.

Овај програм је наишао на противљење јавности – делом зато што су такође депортовани и неки амерички грађани – и због проблема са финансирањем.

Углавном је био окончан до 1955. године.

Међутим, експерти за имиграцију кажу да ова операција није директно упоредива са модерним напорима за депортацију, јер није био поштован правни процес и углавном је на мету узимао мушкарце самце из Мексика, уместо породице из удаљенијих земаља.

Тешка одлука

За Нору, повратак у њену родну Никарагву је застрашујућа могућност.

„За ове 24 године колико сам провела у САД, радећи и плаћајући порез, за мене није постојао други начин да променим властити статус“, рекла је Нора.

„Тешко је и помислити на повратак у Никарагву.“

Њене ћерке, које су први пут гласале на америчким председничким изборима, кажу да ће поћи са њом ако буде било потребно.

„Урадићемо све што треба за моју маму“, рекла је Леа.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]