Zavist: Emocija koju često prikrivamo

Sigurna sam da ne postoji osećaj od kog mi je više neprijatno.

Kad vidim ljude čiji životi izgledaju sređeno, disciplinovane devojke u teretani i kada čujem koliko lako drugi organizuju vreme.

Tada osetim mešavinu besa, tuge i stida.

I zavist koju prati pitanje - zašto ne ja?

Uglavnom na prvu ne priznam sebi.

Reći da zavidiš nekome, jednako je loše kao glasno reći da nisi dobar.

Zavist određujemo kao osećanje neprijatnosti koje se javlja kada spoznamo da drugi poseduju nešto što je predmet naše želje, bilo da je reč o ličnom kvalitetu ili nekoj vrsti socijalnog ili materijalnog dobra, objašnjava Ivana Jakšić, psihološkinja i docentkinja na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Ova emocija „može da se javi u bezmalo svakoj društvenoj situaciji i ne postoje pojedinci koji su na nju imuni", kaže ona za BBC na srpskom.

„Ljudi često kažu da nisu zavidni.

„To je zato što smo programirani da ovo osećanje krijemo od sebe", rekla je Joči Koen Čeriš, profesorka na Gradskom univerzitetu Njujorka u Americi, ranije za BBC.

Ali zašto zavidimo?

I kako dopuštamo da 'malo zeleno čudovište', kako je Viljem Šekspir nazivao srodno osećanje ljubomore, uništi naše odnose sa bliskim ljudima?

Jedino je razlika što je za ljubomoru potrebno troje, posebno u partnerskom ili prijateljskom odnosu, za koji se plašimo da ćemo izgubiti, a za zavist samo ja i neko sa kim se poredim.

Osećanje od koga nas je sramota

Kod 23-godišnje Tamare Vukčević zavist se često pojavi kada gleda tuđe fotografije na društvenim mrežama.

Tada shvati da se poredi sa drugima.

„Osetim nemir i odmah krenem da umanjujem nečiji uspeh ili pozitivne postupke.

„Ako nekom zavidim na lepoti, pomislim kako nije dovoljno obrazovan, ako vidim da je neko uspešan, odmah kažem kako sigurno nema vremena da izlazi i slično", opisuje smeđokosa devojka za BBC na srpskom.

Dok smo se u evolutivnoj prošlosti poredili sa vrlo ograničenim brojem pripadnika naše grupe, savremena društva omogućavaju poređenje sa nebrojeno većim skupom ljudi.

Društvene mreže pojačavaju glad zavisti, povezujući nas sa ogromnim brojem ljudi kojima im možemo zavideti na ogromnom skupu osobina ili drugih dobara, ukazuje Jakšić.

Tamari se nekad desi da zavidi ljudima u njenoj okolini.

„Pošto me od tog osećaja bude sramota, potrudim se da pohvalim tog nekog na koga sam ljubomorna i tako sputavam negativno osećanje", kaže Tamara.

Uporna zavist može negativno da utiče na psihološko funkcionisanje.

„Ova emocija crpi emocionalnu snagu i narušava sliku o sebi kroz preterano koncentrisanje na lične nedostatke", kaže psihološkinja Jakšić.

Mogu stradati i socijalne veze sa ljudima kojima zavidimo, dodaje ona.

„Najbolje bi bilo zavist pretvoriti u ugledanje", ukazuje Jakšić.

Kako je zavist povezana sa našim željama?

I Mina Petrović ponekad poželi da „ima osobine koje viđa kod drugih".

„Nekad mi se čini da su stvari koje imaju drugi mnogo bolje od nečeg što imam ja.

„I onda mi se desi da preuzimam tuđe želje", objašnjava ona.

Želje koje oblikuju drugi oko nas nazivaju se mimetičke.

To mogu da budu poznate ličnosti, porodica, vršnjaci.

„Za razliku od potreba ili apetita, koje su telesne i neposredne, želja nastaje posredno", kaže Aleksandar Prica, doktorand filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

On veruje da nam filozofija može pomoći da razumemo u kojoj su vezi zavist i ljudske želje.

„Mi želimo ono što vidimo da drugi žele, u tom smislu, želja je uvek imitativna.

„Kada dvoje ljudi žele istu stvar, obe je ne mogu zadobiti. Tu se rađa koren zavisti", objašnjava on za BBC na srpskom.

Ideja imitacije želje postaje naročito značajna u filozofiji 20. veka, pre svega kod filozofa Renea Žerara.

Sličan pogled imao je i Žak Lakan, francuski psihoanalitičar i psiholog.

„On pravi jasnu razliku između potrebe i želje, potreba je telesna i neposredna, dok je želja uvek socijalno konstituisana.

„To znači da uvek postoji neko ili nešto izvan nas što pokreće ono što želimo, dok istovremeno, mi želimo i da nas drugi žele", kaže Prica.

'Zavidim ljudima i to mi pomaže'

Mina Petrović veruje da zavist ima dobre strane.

„Pošto sam neko ko voli pomalo da se takmiči sa drugima, često mi se dešava da zavideći drugima i poredeći se uspem da uradim neke dobre stvari.

„To me je, na primer, ubrzalo da završim fakultet ili da treniram više", kaže ona za BBC na srpskom.

Znači li to da zavist može biti dobra?

„Može biti poput ogledala", ukazuje profesorka Koen Čeriš.

„Pomaže nam da priznamo sebi da zavidimo i na čemu zavidimo i šta sa svim tim možemo da uradimo", rekla je ona.

Zavist bi mogla imati veze i sa željom da se uklopimo.

„Za ljude kao vrstu je korisno da želimo sve što poboljšava šanse za preživljavanje i reprodukciju, a najčešće su to sredstva kojim uvećavamo materijalne resurse, poboljašvamo socijalni status ili dolazimo do atraktivnijeg partnera ili partnerke", dodaje Jakišić.

Ali problem nastaje kada je sistem podešen „tako da želja nikada ne presušuje i da njeno ispunjenje ne donosi onoliko zadovoljstva i sreće koliko smo predviđali."

„Kao pojedince, ovaj mehanizam nas gura u trku koja neće nužno uvećati našu ličnu sreću, ali na nivou vrste osigurava da iznova pronalazimo načine da opstanemo.

„Ukoliko bismo zauvek bili zadovoljni povoljnim okolnostima u kojima se nalazimo, propustili bismo priliku da pokušamo da dosegnemo još povoljnije", dodaje psihološkinja.

Čuveni filozof Fridrih Niče razlikovao je 'dobru i lošu' zavist.

Loša zavist bi bila kada dvoje ljudi žele istu stvar, ali pošto jedna od njih nije u stanju da tu stvar zadobije, on želi da uništi onoga ko ga poseduje, objašnjava Aleksandar Prica.

Upravo to je ona „otrovna" zavist o kojoj govorimo u svakodnevnom jeziku, dodaje.

„Dobra zavist ne želi uništenje drugog, već ga, na izvestan način, priznaje i poštuje.

„Ona nije otvoreno zla, već suptilna i produktivna, može da nas motiviše", objašnjava on.

Kako kontrolisati zavist?

Tamara Vukčević je često umanjivala sopstvene uspehe, osećala frustraciju, jer su drugi delovali da sve rade lako.

„Šta god da uradim izgleda kao da je nebitno.

„Nekad mi se činilo da sve što imam ili postignem nije dovoljno, jer stalno upoređujem sebe sa drugima", priznaje.

A može li se zavist zaustaviti?

Ne, ali se može zauzdati, tvrdi psihološkinja Jakšić.

„Važno je osvestiti vrednosti koje su nam važne i isključiti šum pritisaka koji proističu iz društvenog poređenja".

Tada će „neki objekti želje proći kroz ovaj vrednosni filter."

„Bitno je osvestiti osećanje zavisti, čuti ka kom objektu nas usmerava, a zatim mentalne kapacitete usmeriti na planiranje kako doći do toga, uz očuvanje pozitivne slike o sebi i odnosa sa ljudima kojim zavidimo", zaključuje ona.

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk