'Обнова Генералштаба је ствар самопоштовања', архитекта Ковачевић за ББЦ

Више од пола века архитекта Бојан Ковачевић свакодневно гледа зграду Генералштаба у центру Београда кроз прозоре дневне собе.

Из његовог стана, у Улици Адмирала Гепрата, на четвртом спрату, пре пролећа 1999. године видео се складни горњи део вишеспратнице, а после НАТО бомбардовања, када је зграда погођена, до данас, на последњим спратовима зјапе црне рупе.

Два монументална војна здања, названа колоквијално Генералштаб, завршена су 1965. године, и заједно са њиховим архитектом Николом Добровићем нису само део Ковачевићеве свакодневице, већ и предмет његовог вишегодишње истраживања преточеног у студију о Генералштабу.

„Генералштаб је једра, снажна, експресивна зграда поред које су људи пролазили са извесним страхопоштовањем. Свакако, најзначајнија кућа изграђена у Београду у последњих 200 година.

„Ту кућу је зидала држава која је изашла из рата као победник, и она је требало да сведочи о уздизању народа и снази тадашње војске", говори Ковачевић, председник Академије архитектуре Србије, за ББЦ на српском.

Последњих месеци, Ковачевић је и један од најгласнијих противника најављеног рушења Генералштаба.

На месту данашњег Генералштаба планирана је изградња луксузног комплекса компаније Џареда Кушнера, зета америчког председника Доналда Трампа.

Да би омогућила изградњу новог комплекса, владајућа коалиција је, уз низ контроверзи и противљења неких стручњака, опозиционих странака и студената, по хитном поступку усвојила посебан закон.

Према уговору потписаном између Србије и Atlantic Incubation Partners LLC, који је објавио Радар, држава је дала у закуп земљиште на коме су Добровићеве зграде, без накнаде, и обавезала се да ће их претходно срушити до маја 2026.

Рушењу се противе струковна удружења, а власт тврди да су војне зграде толико руиниране после бомбардовања да не могу да буду обновљене и да постоји опасност од урушавања.

Зато би, кажу званичници, изградња новог комплекса била економски оправдана.

У међувремену је Тужилаштво за организовани криминал покренуло истрагу о случају Генералштаб.

Ово тужилаштво је 2. децембра затражило привођење министра културе Николе Селаковића, једног од осумњичених у случају, јер 28. новембра није дошао на саслушање, а није оправдао изостанак.

Селаковић је осумњичен јер је као некадашњи министар правде наводно тражио од надлежних у Заводу за заштиту споменика захтевао да достави „предлог“ за укидање заштите са Генералштаба, иако за такав документ није имао овлашћења, објавио је БИРН.

„На Генералштабу видимо крах правне државе, урбанистичку катастрофу и унижавање служби за заштиту културне баштине.

„Све изгледа као када се сиви облаци сретну, прекивајући цело небо, да ни зрак сунца не може да прође", прича Ковачевић док седимо у његовој дневној соби испуњеној књигама од врха до дна.

Ковачевићеве речи савршено се уклапају у просторију кроз чији дрвене прозоре фијуче новембарски ветар са сивим небом у позадини.

„Шта ће се десити ако машине почну да руше?

„Да ли ће моћи неко да заустави студенте, архитекте и друге који се противе?", говори.

Постоји ли довољно раширен отпор јавности да се заустави рушење Генералштаба, питам га.

Нема јасан одговор.

„Код нас постоји једна формулација коју презирем 'ваљда неће'.

„А не можемо на то да се ослањамо", каже.

'Какав је однос према наслеђу?'

Гледајући свакодневно зграде Генералштаба и пролазећи поред њих, Ковачевић је 1992. године помислио да би могао да напише есеј о овом здању.

Када је ту идеју поменуо издавачу и архитекти Слободану Данету Машићу, предложио му је да напише књигу о Николи Добровићу, архитекти чији је стваралачки врхунац био Генералштаб.

„Тешко је да у архитектури правите књигу ако кућу знате само споља", каже Ковачевић, који до тада није крочио у ове војне зграде.

Уследили су догађаји које описује као „добитак на лотоу".

Шеф Грађевинске управе у Војсци Рака Ђурић, такође Добровићев студент, дозволио му је да уђе у Генералштаб 1992, у време када су се захуктавали грађански ратови у бившој Југославији.

„Рекао ми је: 'Ових дана сви пљују војску, тако да ћу ти са задовољством дати дозволу да обиђеш'.

„Пео сам се по крововима, фотографисао из различитих углова, и стекао сам један пристојан увид.

„Била је то велика административна зграда са канцеларијама за војна лица", говори о унутрашњости.

Преломни моменат био је сусрет са Добровићевом удовицом, који открива много о односу према наслеђу.

Иванка Добровић подредила је живот каријери мужа, и она и Никола су за Генералштаб знали да кажу да је он њихово „бетонско дете", прича Ковачевић.

Она му је предала „жуту картонску фасциклу у којој су биле Добровићеве руком нацртане скице за Генералштаб - почетак свега".

„Када сам видео шта је унутра, потпуно сам се скаменио.

„Питао сам је како је могуће да то нико никад пре није видео, на шта ми је одговорила: 'Пре вас ми нико није ништа тражио.'"

То је био почетак даљег рада и Ковачевићеве одлуке да књигу заврши вођен донекле и љутњом због таквог односа.

Његову књигу „Архитектура зграде Генералштаба" штампала је Војска.

„На крају књиге, изразио сам захвалност начелнику Генералштаба Небојши Павковићу јер он био заслужан за штампање књиге."

Небојша Павковић био је генерала Војске Југославије који је после 2000-их у Хагу осуђен на 22 године затвора због ратних злочина на Косову.

Павковић је недавно преминуо у Београду.

О Бојану Ковачевићу

Бојан Ковачевић дипломирао је и магистрирао на Архитектонском факултету у Београду.

Током 1990-их био је запослен у више архитектонских бироа.

Радио је као сарадник у настави на Архитектонском факултету, и гостујући предавач на Факултету примењених уметности.

Добитник је годишњих награда Удружење ликовних уметника примењених уметности и дизајнера Србије (УЛУПУДС). Аутор је више изложби у земљи и иностранству.

Од 2002. до 2009. био је директор Музеја града Београда.

Председник је Академије архитектуре Србије од 2015. године.

Погледајте видео: Сведочење фотографа о ноћи кад је погођен Генералштаб током НАТО бомбардовања

Сутјеска и подземље

Убрзо пошто су се појавиле прве најаве о рушењу Генералштаба прошле године, организовани су протести, стручни скупови, покренуте су петиције и писана отворена писма.

„Што је веће интересовање за Генералштаб, све је више нетачних информација у јавности, па се често питам о чему људи говоре", каже Ковачевић, који је 2022. године био и један од аутора велике изложбе о делу Николе Добровића Српске академије наука и уметности.

Једна од тих тема је кањон Сутјеске.

Поједине старије архитекте, као и њихове млађе колеге, виде Генералштаб као симболички приказ Сутјеске, односно једне од најважнијих победа партизана у Другом светском рату.

Да је Генералштаб приказ Сутјеске тврдио је и Миленко Јованов, шеф посланичке групе владајућих напредњака, говорећи да ће подржати „рушење комунистичке представе битке на Сутјесци".

„Каскаде су виђене у Добровићевој архитектури и пре комунистичких времена, и то нема везе ни са каквим офанзивама нити са кањоном Сутјеске.

„У текстуалном образложењу које је Добровић приложио на конкурсу за зграде Генералштаба нигде се не помиње Сутјеска", каже Ковачевић.

Много пажње, али више на нивоу занимљивости које распаљују машту, привлаче нагађања шта се налази испод овог војног седишта.

Према уговору који су објавили медији, Србија је обавезна да поред зграда уклони и „подземне структуре".

„Ово сугерише да се испод земље налазе војне инсталације, што би било и очекивано", каже Ковачевић.

Он није имао увид у евентуалне планове подземља.

„На цртежима које сам имао, види се тунел испод Немањине улице (где је и седиште Владе Србије) који повезује две Добровићеве зграде, и то је једино за шта са сигурношћу могу да кажем да на њима постоји", каже.

Јасно је међутим да је безбедносна димензија играла улогу у пројектовању зграда.

„Обе зграде имају моћне улазне павиљоне.

„Добровић је повукао зграде од улице, добио предпростор и тиме смањио утисак висине.

„Истовремено, учинио је да у зграде не може једноставно да се уђе, јер оне и не треба да буду попут грађевина које позивају широм отворених врата да се у њих крочи", говори.

Погледајте видео о студентском протесту 'За Генералштаб'

'Реконструкција је могућа'

Када говори о значају очувања Генералштаба, Ковачевић не оставља простора за било какве дилеме.

„У Београду имате три модерна здања у смислу историјског периода која су за нас архитекте закон - једна је Дечија клиника Милана Злоковића, друга БИГЗ Драгише Брашована и трећа Добровићев Генералштаб.

„О томе нема расправе", каже одлучно.

Овај комплекс није само архитектонско дело већ је и „урбанистички захват", јер је, сматра, Добровић имао „изузетан инстинкт да осети вредност простора".

„Раскрсница Кнеза Милоша и Немањине је једина раскрсница великих улица под правим углом, која се се запатила као државни центар од 1830-их, тако да је доле цивилна власт са зградом владе, а горе војна, са Генералштабом.

„Продати тај простор за хотеле или станове је скрнављење", категоричан је Ковачевић.

Зграде Генералштаба два пута су гађане током НАТО бомбардовања 1999. године СР Југославије (тада државне заједнице Србије и Црне Горе).

Ковачевић каже да је уништено „пет одсто грађевине".

Иако не може са сигурношћу да оцени колики део је још оштећен, он одбацује тврдње власти.

Зграда није „руина" и може и мора да буде реконструисана, каже Ковачевић.

Овај простор проглашен је за културно добро 2005. године, решењем које као потпредседник тадашње владе потписао економиста Мирољуб Лабус.

Двадесет година касније, рушење Генералштаба садашња власт правда и економским разлозима.

„Од 2005. до данас није направљено ниједно идејно решење реконструкције, стално су постојале неке опције продаје или трампе.

„У два наврата је Министарство привреде тражило од Министарства културе да се укине статус културног добра пре 2009. године", подсећа он.

У оба случаја је речено да нема никаквих промена у односу на време када је Генералштаб проглашен за културно добро, те да нема ни разлога да се тај статус укида, додаје.

„Био је то одговор завода за заштиту споменика културе", говори Ковачевић, који је био директор Музеја града Београда.

Намери власти да се Генералштабу укине статус културног добра, што би омогућило да се сруши, данас се супротстављају запослени у Републичком заводу за заштиту споменика културе, кључне институције за спровођење једног таквог потеза.

Директор овог завода, Горан Васић, осумњичен је међутим да је фалсификовао Предлог укидање статуса културног добра за Генералштаб.

„Ове две зграде су симбол државе, оне су грађене као симбол и треба их као такве обновити ако желимо елементарно самопоштовање", закључује Ковачевић.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]