Сва лица Светог Николе: Између историје и веровања

Турски град Демре и италијански Бари раздваја више од две хиљаде километара, али их осим медитеранске климе, спаја и једна личност.

Свети Никола, заштитник деце, морепловаца и сиромашних, како га описују у списима, живео је у Демреу, тадашњој Мири.

У међувремену је постао покровитељ тог места, после смрти су га прогласили светитељем, а по њему је створен и лик Деда Мраза.

Кости овог свеца, којег обележавају и православни и католички хришћани, вековима касније пренете су у Бари, на југу Италије.

О њему постоји сијасет легенди и митова, које су се преносиле с колена на колено, што је допринело његовој популарности.

Међу њима је и чињеница да је Свети Никола био „обичан" и да се његова дела нису везивала за чуда, објашњава Адам Инглиш, амерички професор хришћанске теологије и филозофије, за ББЦ на српском.

„У њима није било божанског, већ је радио све што свако може да чини и са чиме су људи могли да се повежу - био је један од нас.

„Свети Никола је зато најпопуларнији хришћански светитељ, иако га нема у Библији и не помиње се ни у једној другој религији", додаје Инглиш, аутор књиге „Светац који је хтео да буде Деда Мраз: Прави живот и искушења Светог Николе из Мире".

У Србији је једна од најзаступљених слава и његов дан је 19. децембар, док је код католика због разлике у календарима 6. децембра, што је датум када је преминуо.

Од затвореника до пастора

Рођен је око 260. године нове ере, у граду Патара, данашњој Турској, а некада у склопу Римског царства.

Одрастао је у религиозној породици и сам је био наклоњен вери, али је хришћанство тада било незаконито, објашњава Инглиш.

Антички народи су били многобошци, а хришћанство је представљало веровање у једног бога, због чега су римске власти хришћане третирали као противнике државе.

Декрети цара Диоклецијана, тадашњег владара, додатно су поспешивали нетрпељивост према хришћанима и њихов прогон.

Међу затвореницима је наводно био и Никола, који је пуштен на слободу за време цара Константина Великог, пише енциклопедија Британика.

Константин је донео Милански едикт, којим је успостављена верска толеранција хришћана у Римском царству, како би се решила верска неслагања.

Организован је и сабор у граду Никеји (данашња Турска), 325. године, што је била прекретница и у римској и у хришћанској историји.

Првом Никејском сабору је, према писању Британике, врло могуће, присуствовао и Никола.

Он ће, у међувремену постати и архиепископ града Мире (недалеко од родне Патаре), где је до смрти 343. године и живео.

„Углавном су га описивали речју пастор.

„Прозвали су га свецем после смрти, таква је била традиција, али он никада званично није проглашен светитељем", објашњава професор Инглиш.

Спас од буре и немирног океана

Град Мира се налазио уз важне трговачке и бродске путеве и представљао је значајну тачку у Римском царству.

„Тако су и настале приче о Светом Николи као заштитнику морепловаца који им помаже током олује и невремена на океану.

„Зато су, верује се, и носили његову слику (икону) током пловидбе, као вид амајлије", прича Инглиш.

Ти бродови су пристизали до разних крајева света, а са њима се преносила и прича о свецу који штити од буре, што је допринело његовој популарности, указује професор.

„У античком периоду нисте имали мобилне телефоне и интернет, већ су се вести преносиле усмено.

„Морнари и трговци су највише путовали и тако су ширили информације - од места до места", додаје професор.

Даривање

Осим што је, према веровању, помагао путницима да преброде бурне таласе, верује се да је штитио и суграђане малог античког места.

Током велике суше и немаштине која је погодила ту област, наводно је преговарао баш са трговцима који би пристизали у луку како би обезбедио храну за мештане.

„Он је бринуо о људима и залагао се за добробит заједнице, зато га људи и данас воле", верује амерички професор.

Када су му преминули родитељи, Никола је одлучио да наслеђени новац раздели сиромашнима.

У Мири је, према предању, тада живео отац са три ћерке на рубу егзистенције.

Свети Никола је одлучио да им помогне и кроз прозор им је убацио врећу новца, да га нико не види.

Човек је суму искористио за мираз како би удао једну од ћерки.

„Верује се да им је још неколико пута помогао, а по једној верзији им је убацио џак кроз димњак који је упао у ципелу.

„Тако је и настала традиција да се поклони стављају у чарапу уочи празника, а да нико не види", каже Инглиш.

'Деда Мразе, не скрећи са стазе, не оклевај, не дремај'

На крилима тих прича настала је и прича о Деда Мразу који са ирвасима помоћницима дарује добру децу и оставља поклоне у глуво доба ноћи, док сви спавају.

Главна инспирација за лик старијег човека са белом дугом брадом, који носи џак поклона у црвеном оделу био је управо Свети Никола.

То веровање се брзо проширило Европом и задржало до данас.

Легенда о љубазном старцу била је слична и старим нордијским народним причама о мађионичару који је кажњавао несташну децу, а добру награђивао поклонима.

Лик Светог Николе се после Реформације цркве изгубио у протестантским земљама Европе осим у Холандији, где је легенда опстала као Синтерклас (на холандском Свети Никола).

Холанђани су ову традицију понели у Нови Амстердам (данашњи Њујорк) током периода колонизације у 17. веку.

Слика Деда Мраза каквог данас познајемо, у Сједињеним Америчким Државама уобличила се у 19. веку, указује Адам Инглиш.

„Американци су желели да направе сопствену традицију, Свети Никола им је у томе помогао.

„Почели су да га промовишу у виду фигура, како лети на санкама, има помоћнике, што су трговачке радње искористиле за комерцијалне сврхе.

„Деда Мраз је тај амерички капиталистички лик, али га деца воле, јер доноси поклоне, породице се окупљају и све је празнично уочи Божића", додаје.

Када се уклоне ти слојеви фикције и слике брадатог, пуначког декице, који оставља поклоне у новогодишњој чарапи, сазнајемо да је Свети Никола имао сломљен нос, тамносмеђе очи и препланули тен.

На основу доступних остатака, тим научника са Универзитета Џон Муре у британском граду Ливерпулу је направио реконструкцију његовог лика.

Сматра се „најреалистичнијим“ портретом овог свеца.

Погледајте видео о посту и како он утиче на здравље

Највећа слава у Србији

Код православних хришћана, а посебно у Србији, Свети Никола се сматра највећом славом.

Пада у време поста, када се не једу месо и млечни производи, већ риба.

Никола Мирликијски Чудотворац, односно Свети Никола, „симбол је дарежљивости и тајног милосрђа" и заштитник правде међу људима, кажу из СПЦ-а.

Овај светац прославља се и 22. маја (летњи Никољдан) у знак сећања када су његове мошти 1096. године пренете у тада италијански православни Бари.

Три године касније становници Барија су у његову част подигли цркву, која је данас једно од посећенијих места у овом приобалном граду.

Погледајте видео о славском колачу

У Барију је изграђен и фудбалски стадион Свети Никола на којем је 1991. београдска Црвена звезда победила Олимпик из Марсеја и постала првак Европе.

Он је и један од најпоштованијих светаца у Руској православној цркви, где се верује да је Свети Никола много пута спашавао државу од катастрофе.

Једно од његових ребара накратко је 2017, први пут после хиљаду година било изложено у Москви, а међу онима који су дошли да му се поклоне био је и Владимир Путин, руски председник.

„Он је заштитник многих држава и градова у Европи, родитељи децу називају по њему.

„Али је посебно у Србији популаран где су многе цркве назване управо по њему и нико му не може прићи у тој популарности", закључује професор Инглиш.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу,Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]