Геополитички осврт: Зашто су Европа и свет тихи по питању студентских протеста у Србији

Слика безброј блицева мобилних телефона из ноћи 15. марта са београдског трга Славија, коју су многи упоредили са призорима далеких галаксија, веома брзо обишла је свет.

Објавили су је бројни медији, извештавајући о једном од највећих протеста у модерној историји Србије, на којем се, према различитим изворима, окупило између 100.000 и 300.000 људи.

Сви они само су део незадовољних који месецима излазе на улице више од 400 градова, места и насеља широм Србије, тражећи одговорност за пад надстрешнице и смрт 15 људи у Новом Саду.

Међутим, највећа политичка криза у Србији од 2012, када су власт дошли Српска напредна странка (СНС) и председник Александар Вучић, као да у Европи и свету пролази испод радара.

О тој слици у највећој земљи прилично трусног подручја као што је Западни Балкан, и кандидаткињи за чланство у Европској унији (ЕУ), званичници највећих сила се до сада нису превише оглашавали.

„У поређењу са неким другим периодима историје Србије, дефинитивно се може рећи да Европа и Америка ћуте по питању протеста у Србији", каже Ведран Џихић, виши истраживач на Аустријском институту за међународну политику, за ББЦ на српском.

„Ако упоредимо актуелну ситуацију са протестима против Слободана Милошевића из 1990-их, када су и ЕУ и САД све отворено подржавале, разлика је упадљиво велика."

Реакције Кине и Русије нешто су другачије.

Док из Пекинга говоре о „битном напретку Србије" под вођством председника Вучића, руски званичници, попут српских колега, протесте студената називају „обојеном револуцијом".

„Чини ми се да смо препуштени сами себи", каже Јелица Курјак, некадашња амбасадорка Србије у Москви.

„Млади су узели ствари у своје руке, дешава се нешто што никада није виђено, па и да се студенти православне и исламске вере у Србији заједно моле на протестима, а Европа и свет ћуте."

Погледајте видео: Студентски протест у Београду „15. за 15" из ваздуха

О тишини, протестима и геополитици

Више је разлога те геополитичке тишине, сматра Џихић.

Први је „неупоредиво мањи значај" данашњег Западног Балкана од оног из ратних деведесетих.

„Због глобалних приоритета, попут рата у Украјини и Блиског истока, уз велике промене које је Трамп проузроковао, дешавања у Србији немају толико пажње", каже Џихић.

Европски и светски званичници зато иду на политику „wаит анд сее" - чекају да виде шта ће се десити.

Међутим, иако нешто голим оком или у медијима није видљиво, то не значи да се испод површине ништа не дешава, указује Невен Анђелић, професор међународних односа на Риџентс универзитету у Лондону.

Одређене институције у водећим европским државама сигурно прате збивања у Србији и у некој су фази припреме како да њихова земља реагује ако дође до даље ескалације.

„Оно што ме љути је дволичност тих демократија", каже Анђелић за ББЦ на српском.

„Чим нема опасности по Запад одржава се нека врста статуса кво, а за људе који се на улицама боре за демократију нико не мари."

То се, додаје, види по „великој пажњи која је на Западу посвећена прозападним демонстрацијама и изборима у Грузији, где су прозападне снаге тесно изгубиле, а врло мало изборима у Молдавији, где су прозападне снаге једва победиле."

„Тишина је једна од ретких ствари где се Британци после Брегзита понашају као земље Европске уније, иако су тамошњи медији извештавали о демонстрација у Београду 15. марта", каже Анђелић.

Погледајте видео: 'Ово је домина која ће покренути лавину' - дочек студената из разних крајева Србије у у Београду

Према последњем извештају Фридом хауса, међународне организације која се бави људским правима, Србија је забележила највећи пад у последњих десет година.

Они Србију сврставају у хибридне режиме, у којима избори „нису увек слободни и поштени, али нису ни увек апсолутно лажирани", а посебно истичу велике притиске владајуће странке на медије.

Србија је наставила и пад на листи степена корупције у јавном сектору, наводи се у извештају Транспаренсија - у Европи су лошије само Босна и Херцеговина и Белорусија, истичу.

Многи управо корупцију виде као главни узрок пада надстрешнице у Новом Саду, за коју студенти блокадама и протестима траже да се утврди одговорност, као и да прораде институције.

„Уколико неки режим, чак и ако је аутократски, не флертује са Русијом, што је данас главна конфронтација, онда ће га Запад толерисати све док не претера", сматра Анђелић.

Ипак, нешто је и до природе самих протеста, који у Србији нису забрањени, као и до студената, наводи Едвард П. Џозеф, професор међународних односа на америчком Џонс Хопкинс Универзитету.

„Постоји ризик да би превише подршке могло да дискредитује или подрије протесте - она би у очима власти ојачала тезу да све организује Запад", каже Џозеф у разговору за ББЦ на српском.

Такође, постоји и „елемент поштовања студентских жеља".

Од почетка блокада, они су се више пута ограђивали од политичких странака и опозиције у Србији, па и од „спољних фактора", додаје.

„Не постоји ни жеља са студентске стране за тиме... Не машу, на пример, заставом Европске уније", наводи Џозеф.

Курјак на крају додаје да ЕУ и Америка као велике силе гледају сопствене интересе, а то је да „остане статус кво док се не заврши рат у Украјини и на нов начин не расподели колач под именом међународна сцена".

„Прво, зато што не знају ко би нов могао да дође на власт, али се и боје таквог пелцера код њих", каже некадашња амбасадорка Србије у Русији.

„Не желе да вирус упадне и у њихове кампусе."

Рекли су о протестима

„Европска унија помно прати актуелну политичку ситуацију у Србији", наводи се у саопштењу Европске делегације у Србији од 14. марта, уочи великог протеста у Београду.

Истакли су и да је „слобода окупљања основно право које треба да се штити и остварује мирно", обезбеђујући „безбедност учесника и институција".

Од почетка протеста, огласили су се још неколико пута, махом у сличном тону, уз помињање права на слободу окупљања и позиве на дијалог.

Једном поводом протеривања хрватских држављана из Београда, затим генералног штрајка, док су у јануару били „веома забринути" због гажења студенткиње аутомобилом.

Србија је од 2012. кандидаткиња за чланство у ЕУ.

Преговори су формално почели 2014, али су годинама тапкали у месту, због чега је председник Вучић најавио офанзиву, са намером да сви задаци буду испуњени до краја 2026.

„Континуитет односа Европске уније са владом и режимом у Србији може се описати као стабилократија", сматра Џихић.

То у пракси значи „веру да Вучић код куће мора имати један наратив, у иностранству други, али да је на страни Запада и гарант сигурности у региону".

„То је индиректно јачало његову власт и омогућавало му да на домаћем фронту ради неке ствари.

„Од 2013. нисмо имали ниједан озбиљнији момент критике, осим можда после избора 2023. године", сматра Џихић.

Анђелић и то види као пример „дволичности Брисела и Запада према Србији и другим земљама, где се толеришу одређена понашања која би у тим државама била неприхватљива".

Погледајте видео: Дијана Хрка, мајка погинулог Стефана: „То су моја деца која крваре и боре се за правду"

Ипак, с времена на време су се из Европског парламента могле чуле одређене критике.

Пре свега од Тонина Пицуле, хрватског парламентарца и главног известиоца о напретку Србије ка ЕУ, чија је прва званична посета Београду изазвала доста буре.

„Пад српске владе је последица све снажнијег притиска спонтано мобилисане домаће јавности, предвођене студентима, на режим Александра Вучића, а не 'невидљиве руке' сила из иностранства како то представља премијер у оставци", рекао је Пицула 28. јануара, у дану оставке Вучевића.

На тврдње о обојеној револуцији, одговорио је да ту пре има „фарбања јавности".

Шта Немачка мисли о протестима у Србији

Александар Миладиновић, ББЦ новинар сарадник, Берлин

Баш онолико колико у Србији траје последња етапа друштвене кризе, Немачка живи политичку кризу пада владе, ванредних избора, промена устава.

Само недељу дана након пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, немачка коалициона влада распала се због свађе око трошења буџетског новца.

Заокупљена брзопотезном изборном утакмицом, сукобима у Украјини и Гази, Трамповим повратком и царинама, немачка јавност протесте у Србији није имала на радару.

Ипак, звучни инцидент и бројност београдског протеста вратили су београдске улице у новинске наслове.

До тада спорадично дивљење фотографијама и мирним окупљањима заменило је пропитивање последица употребе неидентификованог звучног уређаја за напад да демонстранте, као и стање демократије у режиму Александра Вучића.

Међутим, оштријих порука званичног Берлина нема, делом јер нема ко да их пошаље: влада Олафа Шолца обавља само техничке послове и чека нови кабинет.

У дубокој сенци остао је једини твит немачког Министарства спољних послова из децембра 2024. у коме се Србија позива да, као кандидат за чланство у ЕУ, поштује право студената и новинара који траже истрагу о несрећи у Новом Саду на слободно мишљење, без застрашивања.

У једнако дубокој сенци у Србији остала је вест да су, баш у јеку блокада у јануару, Београд и Берлин продужили уговор Јерга Хескенса, економисте који је већ деценију део саветничког тима председника Србије.

Хескенс је задужен за довођење немачких инвестиција у Србију, а плата му стиже из Немачке.

И да нема ових сенки, све је баш личило на политику Берлина према Србији у последњих неколико година - осим пар оштријих вербалних изјава Зелених, економска питања и сарадња у пројекту ископавања литијума били су снажна аргументација канцелару Шолцу да у посети Београду 2024. демократске стандарде и не помене.

Одлазак Зелених у опозицију и извесни повратак конзервативаца на кључна места у власти доносе подсећање да је странка будућег канцелара Мерца у истој европској алијанси странака са српским напредњацима.

Без јасне политичке алтернативе која би се створила из студентских протеста, извесно је ко би могао да има бољу позицију да новој немачкој влади објасни сопствено виђење Србије после блокада.

Ричард Гренел, изасланик америчког председника Доналда Трампа за специјалне мисије, поделио је 26. јануара на Иксу снимак протеста у Србији.

Уз њега је написао да је важна могућност „дизања гласа", али и да „нема подршке за оне који подривају владавину права и на силу заузимају зграде државне институције".

„Демократски процес се мора поштовати", додао је Гренел, што је била прва реакција нове америчке администрације о протестима.

Специјални изасланик за преговоре Србије и Косова из Трамповог претходног мандата притом је радо виђен гост у Београду.

Од председника Вучића добио је Орден српске заставе првог степена за „истакнуте заслуге у развијању и учвршћивању мирољубиве сарадње и пријатељских односа две земље."

Са Трамповим зетом Џаредом Кушнером води пројекат изградње хотела на месту некадашњег Генералштаба у Београду, погођеног током НАТО бомбардовања СР Југославије 1999.

„Да, тачно је да је Гренел објавио твит подршке властима, али је то било пре напада у Новом Саду када је девојка претучена, па је премијер Вучевић поднео оставку.

„Од тог тренутка он се није оглашавао, па ни када су у Народној скупштини виђене димне бомбе и сукоби, а стално нешто твитује, што није безначајно", каже Џозеф са Универзитета Џонс Хопкинс.

Међутим, истиче и да постоји „доста недоследности" када је реч о политици Трампове администрације, па и „тешко рећи шта је њихов приступ".

„Као главни циљ истичу бригу о америчким интересима, али не знамо како их процењују када су у питању Србија и Вучић - видели смо да Трамп у Украјини жели ретке метале и минерале, а познато је да Србија има залихе литијума, али није баш јасно да ли би Вучић могао да га испоручи.

„Притом, често говори о челичном пријатељству са Кином и угостио је (кинеског председника) Сија Ђинпинга... Можда се то Трамповој администрацији не свиди", наводи професор.

Непосредно пред протест 15. марта, Београд је посетио и Трампов син, Доналд Трамп Млађи, који се састао са председником Вучићем и интервјуисао га за подкаст.

Погледајте видео: Бурно у Скупштини Србије - димне бомбе, кошкања и повреде

Западне земље праве планове за дестабилизацију ситуације у Србији користећи механизме „обојених револуција" и врше притисак на легитимне власти земље, изјавила је 26. децембра Марија Захарова, портпаролка руског Министарства иностраних послова.

Месец дана касније, упозорила је да се „не сме дозволити да у Србији завлада хаос".

Почетком марта дошло је и до телефонског разговора Вучића са руским председником Владимиром Путином, који је том приликом „осудио спољно мешање у политику Србије".

„Нормално је да Русија тако реагује, она сматра Србију зоном сопствених интереса", сматра Јелица Курјак, амбасадорка у Москви од 2008. до 2012. године.

„Притом, Кремљ одавде добија врло позитивне сигнале и има много симпатизера у власти".

Од почетка рата у Украјини, званични Београд је више пута осуђивао руску инвазију, али је одбијао да се придружи санкцијама Запада Москви.

Често се могу чути и тезе о пријатељству две државе, попут речи потпредседника Владе Србије Александра Вулина да „када год је тешко Србија има Русију, да од ње очекује братску помоћ".

„То није ништа ново, симпатија према Русији има све време, па и током 2000-их, а све подгревају Српска православна црква, војска и политичке вође.

„Русију за то време занима само власт и њен утицај овде, не занима је народ, зато и није искључено да они помажу у спречавању протеста студената", сматра Курјак.

Од почетка протеста, Вучић је имао телефонски разговор и са руским министром спољних послова Сергејем Лавровим, који се у Москви видео са српским колегом Марком Ђурићем, као и са Вулином у Минску, престоници Белорусије.

„То је углавном Вулинов задатак, да иде тамо и уверава руске партнере да се овде ништа неће догодити, да су они лојални и да ће све бити како су се договорили", каже Курјак.

Три жаришта

„Вучић би међународне институције потенцијално могао да окрене против себе ако се превише упетља или на Косову, где је био до сада пажљив, или у Босни и Херцеговини, где је (председник Републике Српске) Милорад Додик у великим проблемима", сматра Анђелић.

„То су ствари које му Запад не би опростио и ту би можда могао да се окрене њихов однос према њему, самим тим и протестима у Србији."

Једна од честих тврдњи опозиције је да се на ситуацију у Србији ћути због - Косова.

Решавање вишедеценијског жаришта, кажу, очекује се током мандата председника Вучића.

„Од Вучићевог појављивања на врху српске власти сам сматрао да је он једини политичар у Србији који заиста може да заврши то питање", каже Анђелић.

„Препознат је као довољно велики националиста да знатан део националистичког бирачког тела прихвати косовску независност, а ниједна друга опција нема толику моћ и утицај".

Џихић каже да та прича постоји још од Бриселског споразума Београда и Приштине из 2013. године.

„И да, од доласка Вучића на власт се није догодило ништа осим јачања суверенитета Косова, које је данас де факто више држава него што је то раније било", наводи Џихић.

На северу Косова, где већински живи српско становништво, током 2024. затворен је низ институција у систему државе Србије, попут Поште и општинских објеката, а које званична Приштина не признаје.

Раније је укинут динар, док Србија више не издаје аутомобилске таблице за градове на Косову.

„Ипак, парадоксално, могло би се рећи да Вучић више и није тако централна фигура за решавање питања Косова, то може бити и нека нова влада у Србији, нови актери", сматра Џихић.

Западу је важна стабилност Косова и Вучић ту „више није кључни фактор као што је био", посебно „у комбинацији са (косовским премијером Аљбином) Куртијем.

„Њих двојица су као пас и мачка", каже кратко.

Вучић је претходно изјавио да „решење за косовско-метохијски проблем које би било задовољавајуће за Србе не постоји" и да „не постоји чудотворац који то може да донесе."

Често истиче и да Србија никада неће признати независност Косова.

Босна и Херцеговина је увек актуелна, истиче Џихић.

Посебно усред низа спорних закона председника Републике Српске (РС) Милорада Додика, као и нацрта новог Устава РС-а, којим се одузима низ ингеренција БиХ.

Једна од последњих најава је и увођење граничне полиције РС.

Босна и Херцеговина је Дејтонским споразумом из 1995. подељена на Републику Српску, где живи већински српско становништво, и Федерацију БиХ у којој су већином Бошњаци и Хрвати.

Додик је безброј пута најављивао отцепљење РС-а, што је увек пролазило само на речима и много напетости, али су сада ка томе начињени и институционални кораци.

„Замисао да Вучић може да мало припитоми и дисциплинује Додика до сада је играла улогу.

„Али то сада отпада, пошто се Додик одлучио на нову радикалну стратегију и само Вучића може да повуче у још веће потешкоће", сматра Џихић.

Запад је оштро реаговао на усвајање више спорних закона у скупштини Републике Српске, стајући на страну суверенитета БиХ, а посебно амерички државни секретар Марко Рубио.

„Вучићева добро уштимана геополитичка и регионална игра, где се он представља као фактор стабилности, мање-више се распада у парампарџад", каже Џихић.

На крају, ту је и рат у Украјини.

Приближавање Москве и Вашингтона око мирновног споразума, а Трамп је најављивао да ће испреговарати крај рата, могло би да утиче на Западни Балкан, сматра Џихић.

„Једна опција је да Балкан остане зона превирања и битки између Кине, Русије, Европске уније и Америке, што би ишло у прилог Вучићу.

„Друго је да Европа из свега изађе јача и карте стави на окупљање њених земаља око одређених правила - у том случају би на дневни ред могло да дође питање проширења ЕУ заснованог на вредностима и тако би Западни Балкан постао релевантан.

„Периферија те нове, јаче ЕУ, морао би бити полигон где би Европа показала да озбиљно стоји иза њених принципа и вредности, а тога се Вучић и Додик, верујем, плаше."

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]