Референдум на Косову: Година када је мржња продубљена

У септембру 1991. године највећи број шавова на плаво-бело-црвеној застави са петокраком не само да је попустио, већ је по платну почео да се шири пламен - и то на више места.

Распад Југославије је увелико био у току и многи су доливали уље на ватру, а редован призор на Косову биле су демонстрације, сузавци, хапшења и масовни штрајкови.

„Атмосфера је била напета и сви су били узнемирени - и Срби и Албанци", присећа се Миливоје Михајловић, новинар рођен у Приштини.

„Та напетост се продубљивала из минута у минут, из дана у дан", додаје.

У таквој атмосфери, косовски Албанци изашли су на референдум о независности Косова од Социјалистичке Федеративне Републике Југославије (СФРЈ) и Србије, који је одржан пре више од 30 година.

„Идеја је била да, уколико опстане Југославија, Косово жели да буде равноправна федерална јединица са осталима, а ако не, онда да иде путем независности", наводи Азем Власи, политичар са Косова и дугогодишњи функционер у СФРЈ.

Излазност је била 87 одсто, резултат готово стопроцентно за независност, али референдум у том тренутку није много донео - признала га је само Албанија.

Међутим, питање статуса Косова ће тек бити актуелно у наредним годинама, па многи управо то гласање из 1991. виде као темељ стицања независности 2008.

„Држава тада једноставно није имала одговор за питање Косова", каже Момчило Трајковић, потпредседник Владе Србије са почетка деведесетих.

Зашто је организован референдум на Косову?

Један од кључних тренутака догодио се 1974. године, када је донет нови Устав СФРЈ.

Тада су, између осталог, две аутономне покрајине у оквиру Србије - Војводина и Косово - добиле далеко шира овлашћења и могућност самосталног одлучивања.

До првих тензија долази већ 1981. године, када студентски протест на Косову прераста у нешто више.

„Косово - република", скандирали су тада демонстранти, тражећи да њихова покрајина добије исти статус као Хрватска, Србија или друге републике у Југославији.

„Ми смо те догађаје назвали Косовско пролеће, а и догађаји су никли на исти начин - ниједан цвет сам не доноси пролеће, већ пролеће доноси време", изјавио је раније за ББЦ Хидајет Хисени, један од говорника на кулминирајућем протесту.

Протест је заустављен хапшењима, увођењем ванредног стања и полицијског часа.

До нове буре долази крајем осамдесетих, током јавне расправе о уставним променама у Југославији.

„То се пре свега односило на промене у делу који регулише економске односе, са циљем да се отвори пут привредним реформама", каже Власи.

„Међутим, Србија је ту прилику искористила да врати покрајине под своју надлежност и укине одредбе из 1974. године."

То се и догодило, па на Косову поново долази до протеста, од којих је најпознатији штрајк рудара Старог трга код Косовске Митровице, што је подржао и словеначки државни врх.

„Ја сам тада рекао да рудари у Старом тргу бране Југославију - позивали су се да треба поштовати аутономију Косова гарантовану државним и републичким уставима, а спремало се укидање те аутономије", изјавио је раније за ББЦ Милан Кучан, први председник Словеније.

Власи наводи да су се Албанци тада последњи пут обратили Југославији да их заштити.

„Није се тражила ни самосталност, ни република, већ заштита од насилних промена којима је тежила Србија", каже Власи.

„Међутим, сви су гледали своја посла и Албанци су остављени на цедилу", додаје.

Председништво СФРЈ због тих протеста поново уводи ванредно стање и смењује косовско руководство.

„Онда је кренула сила и репресија", каже кратко Власи, који је тада такође ухапшен.

„Српске власти су тада преузеле све институције на Косову, због чега су Албанци морали да делују изван система".

До марта 1991. године део те власти био је Момчило Трајковић и то као потпредседник Владе Србије који је, како каже, „водио политику Србије на Косову".

„Суштина је била да се докаже да косовским Албанцима нису угрожена људска права, већ да се ради о територијалним претензијама албанског сепаратистичког покрета", каже Трајковић.

Међутим, како каже, иако је Београд имао одговор на политичке декларације у Приштини, одговор на практично спровођење тих декларација није имао.

Косовски Албанци прво 1990. доносе Декларацију о независности, а потом на скупу у месту Качаник, на самом југу Косова, и Качанички устав.

„Европска заједница 1991, видевши да Југославија не може опстати, формира Бадинтерову комисију", наводи Власи.

Како је пропао покушај британског лорда да спречи рат у Југославији

Њен задатак био је да установи критеријуме могу ли од распада Југославије, са становишта међународног права, настати нове државе.

„Међутим, они су кренули од стања затеченог 1991. године, када је двема покрајинама већ поништен уставни положај", каже Власи.

„У таквој ситуацији Албанци на Косову, који су тада углавном били окупљени око Демократског савеза Косова, на челу са Ибрахимом Руговом, почињу да размишљају шта и како у будућности када Југославије више не буде", додаје.

Тада је, како наводи, речено да ће и Косово, као и друге федералне јединице, тражити да буде независна држава.

„И на том импровизованом референдуму огромна већина се изјаснила за независност Косова ако више не буде Југославије", каже Власи.

„Наравно, власти Србије то нису признале и сваку делатност Албанаца су посматрале као илегалну", додаје.

Како је изгледао референдум?

Незванични референдум на Косову трајао је од 26. до 30. септембра.

Миливоје Михајловић је тих дана радио као новинар и често је пратио конференције за медије Ибрахима Ругове.

Како наводи, на конференцији током референдума било је много и домаћих и страних новинара, а посебно се сећа једне анегдоте.

„Ругова је медије обавестио да се широм Косова одржава референдум, да људи излазе на биралишта и сличне ствари.

„Међутим, одједном му прилази један од његових људи и пружа му цедуљу.

„Он је то прочитао, рекао да је српска полиција упала на бирачко место у насељу Врањевац у Приштини, као и да позива све новинаре да оду и виде о чему се ради", присећа Михајловић.

Сви су, каже, већ почели да се пакују, а он је поставио питање шта се десило са бирачким листићима и председником бирачког одбора.

„'Однели су и њега и листиће', одговорио је човек који је донео цедуљу, на шта су се сви насмејали, па и Ругова", наводи Михајловић, који је о догађајима са Косова извештавао за бројне медије, био уредник Радио Приштине, а касније и директор Радио Београда.

Међутим, Трајковић истиче да Србија није имала „активну улогу у забрани референдума".

„Толерисан је зато што се мислило да је референдум потврда тезе о територијалним претензијама", наводи.

Резултати референдума објављени су после неколико дана, а 99,98 одсто људи је гласало за независност.

У октобру 1991, Албанија је признала Косово као независну државу, али осим званичне Тиране, нико други то није урадио.

Међутим, Михајловић наводи да многи на Косову данас управо тај референдум видео као „основ за дистанцирање Албанаца од Београда".

„Та 1991. година је била прекретница у подели", каже.

„Мржња је почела да се продубљује, а поделе су после тога постале чак и институционалне - албанска деца су ишла у школе у једној смени, српска у другој.

„То је значило да су анимозитети из дана у дан све већи и да не слути на добро".

Ко је био Ибрахим Ругова?

Косово после референдума

Међутим, после референдума није се много тога у пракси променило.

„Свет се тада још бавио Југославијом, а не сегментом тог проблема - ситуацијом на Косову", каже Власи.

Исто сматра и Михајловић, истичући да је референдум „остао у сенци ратног вихора који је беснео у Хрватској".

„Тада ми се чинило и да је то био политички акт који је учврстио Демократски савез Косова, на челу са Руговом, као политичку снагу косовских Албанаца", наводи.

Албанци су убрзо, додаје Михајловић, на Руговин позив почели масовно да напуштају послове у државним фирмама.

„Ругова је сматрао да ће изазивањем социјалне кризе сести за преговарачки сто са Београдом, а желео је и да се наметне као вођа косовских Албанаца.

„Међутим, та одлука изазвала је доста тензија, постало је опасно радити у српској фирми уколико сте Албанац и то је заправо био један од кључних потеза у подели и дистанцирању Албанаца и Срба на Косову", додаје Михајловић.

Средином 1991. Србија добија нову владу у којој није било Момчила Трајковића.

„Тада је дошло до разлаза и неки други су све преузели", каже он кратко.

„Разишао сам се Милошевићем зато што Србија није имала никакву стратегију према Косову, али и због питања злоупотребе Косова за освајање и очување власти", истиче.

Убрзо су се, додаје, распламсали сукоби на простору бивше Југославије, због чега је Милошевић „питање Косова оставио по страни".

„Имате мој интервју у НИН-у 1992. године са насловом 'Не скрећите поглед са нас'.

„Међутим, питање Косова је маргинализовано и ја сам све напустио - да сам остао, био бих један од кључних људи у Хагу", каже.

Пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију у Хагу судило се починиоцима ратних злочина током ратова деведесетих.

Ситуација на Косову није се мењала све до 1998. и 1999. године, када долази до рата између Ослободилачке војске Косова и Војске Југославије.

Сукоб је окончан 9. јуна 1999. споразумом у Куманову - којем је претходило НАТО бомбардовање Југославије - када су се српске снаге повукле са Косова.

Убрзо је донета Резолуција 1244 Савета безбедности, којом је на Косову успостављена привремена администрација Уједињених нација.

Велики број државних званичника Србије после тога је завршио на оптуженичкој клупи Хашког трибунала, а ускоро почиње суђење и лидерима косовских Албанаца пред Специјалним судом за Косово.

Слободан Милошевић, тадашњи председник Југославије умро је 2006. у Хагу, током суђења за злочине почињене, између осталог, и на Косову.

За злочине на Косову у Хагу су осуђени и Никола Шаиновић, Небојша Павковић, Сретен Лукић, Драгољуб Ојданић и Владимир Лазаревић.

Шаиновић је био потпредседник Владе СРЈ, Ојданић начелник Генералштаба, Лазаревић командант Приштинског корпуса, Небојша Павковић генерал Треће армије СРЈ, а Лукић начелник МУП-а за Косово и Метохију.

Влајко Стојиљковић, тадашњи министар полиције, убио се 2002. године пошто је Србија усвојила закон о сарадњи са Хашким трибуналом.

Појединим припадницима ОВК суђено је такође у Хагу, а од 2019. више оптужница подигнуто је и пред Специјалном судом за Косово.

Специјални суд за Косово има задатак да пред правду изведе одговорне за ратне злочине и друга кривична дела која су започета или извршена на Косову између 1998. и 2000. године.

Међу оптуженима су се, између осталог, нашли најистакнутији косовски званичници - бивши премијер Рамуш Харадинај, бивши председник Хашим Тачи и бивши председник Скупштине Косова Кадри Весељи.

Косово данас

Током година је било доста различитих планова како решити питање Косова, али ниједан није прихваћен.

Далеко најпознатији 'међународни план за Косово' је предлог финског дипломате и специјалног изасланика УН-а Мартија Ахтисарија из 2007. године.

„Ахтисари је дошао до закључка да су створени услови да престане привремена администрација Уједињених нација", каже Власи.

„Један од критеријума које је узео било је и то да је Косово по последњем легалном Уставу СФРЈ било конститутивни елемент федерације.

„Дакле, пошто Југославије више нема, Србија би насилно погазила уставни статус Косова."

Ахтисаријевим планом је предвиђена широка аутономија за српске општине уз пуну власт Приштине, али Савет безбедности УН-а одбацио је његов план након притисака из Русије и претње ветом.

Ипак, управо овај план је био основ за једнострано проглашење независности Косова 17. фебруара 2008.

Те 1991. године независно Косово признала је само Албанија, а три деценије касније независно Косово признаје око 100 земаља.

Откуд толика разлика?

Михајловић каже да је референдум из 1991. био „пројекат Албаније и косовских Албанаца", а да је питање Косова касније „интернационализовано".

„Онда се укључио читав Запад, Албанци су добили озбиљну подршку пре свега из Вашингтона и Лондона, као центара политичке моћи и дошло је до проглашења независности", наводи.

Седамнаест година после проглашења независности, Косово је признало око 100 земаља. Ипак, тачан број није познат.

Приштина наводи бројку од 117 земаља, а у Београду кажу да их је далеко мање.

Међу земљама Европске уније које нису признале Косово су Шпанија, Словачка, Кипар, Грчка и Румунија, а када је реч о светским силама, то су Русија, Кина, Бразил и Индија.

Косово је од 2008. године постало члан неколико међународних организација, као што су ММФ, Светска банка и ФИФА, али не и Уједињених нација.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]