По правду у Стразбур, али није баш све тако једноставно

„После 21 године Новопазарац добио спор против Србије“, „Жена добила пресуду да јој је изградњом суседне вишеспратнице нарушено право на живот и имовину“, „Детаљи пресуде Европског суда због рушења у Савамали", студенти се обратили Европском суду за људска права „због помиловања осумњичених за насиље над студентима у Новом Саду“.

Ови наслови протеклих недеља показују колико често се људи из Србије обраћају суду у Стразбуру.

Ипак, да би ова институција донела неку врсту правде за оштећене, потребно је најчешће неколико година и значајно правничко умеће, али, изненађујуће, не и велика количина новца.

Суд у Стразбуру специфичан је по много чему и „ниједан домаћи судски поступак не може да се поистовети са њим“, каже адвокат Владимир Бељански за ББЦ на српском.

Процес је „компликован и за адвокате, а камоли за грађане који не знају како суд функционише“, објашњава.

Бељански се овом суду обраћао неколико пута током 2025, а последњи пут у име студената нападнутих у Новом Саду.

Најчешћа грешка у разумевању је, каже, уверење да је Европски суд за људска права нека врста „треће инстанце“ где ће грађани, ако не успеју у Србији, сигурно победити у Стразбуру.

„Када поступак започиње у Србији, не треба рачунати да ће 'на крају' све решити Стразбур, то је погрешно. Тај суд не преиспитује чињенице, већ само да ли је у домаћим поступцима дошло до повреде права гарантованих Европском конвенцијом“, објашњава Бељански.

У Србији је током 2024. године Европском суду за људска права поднето 1.965 пријава, али је огромна већина одбачена - донето је само 12 пресуда.

Европски суд за људска права не припада институцијама Европске уније (ЕУ), већ ради при Савету Европе, чија је Србија чланица.

Основан је 1959. и седиште му је на североистоку Француске, у Стразбуру, где је и Европски парламент.

Студенти из Србије, који су преводили антивладине протесте, у априлу су бициклима прешли више од 1.300 километара до овог града, тражећи подршку европских инстутуција.

Улога Суда је да надзире спровођење Европске конвенције о људским правима, међународног уговора који гарантује основна права и слободе свим грађанима сваке од земаља-чланица.

Ипак, његова улога није потпуно стандардна.

Нема надлежност да одлучује о кривици оптужених у појединачним, националним поступцима.

Суд не може да делује као жалбени суд у односу на домаће судове, не спроводи поновно суђење у предметима, не може да поништи, измени или ревидира одлуке домаћих судова, пише у брошури.

Али, може да проверава да ли су у оквиру тих поступака поштована права гарантована Конвенцијом.

То су првенствено право на слободу, правично суђење, право на достојанство и забрана нехуманог поступања.

Погледајте видео дочека студената у Стразбуру

Ко може да се обрати Европском суду за људска права и како?

Европском суду за људска права може да се обрати било који појединац, организације, групе, покрети.

Али постоји услов - ако су претходно исцрпљена сва домаћа правна средства.

У пракси то значи пролазак кроз све нивое домаћих судова, до крајње инстанце - Уставног суда.

Представка Суду у Стразбуру се подноси у року од шест месеци од последње одлуке у земљи из које је појединац или група.

Сваке године, Суд у Стразбуру прими десетине хиљада представки, али само мали део уопште дође до фазе разматрања.

Већина се одбацује јер нису испуњени ови услови - или нису исцрпљени сви нивои домаћег правосуђа, или подносиоци нису доказали да су „жртве“ у њиховом случају.

Случај Богдана Јовичића

О суду се говорило и због случаја студента Богдана Јовичића, осумњиченог за „насилно понашање на јавном скупу“ током августовских протеста у Новом Саду.

Када је после продужења притвора штрајковао глађу, његови адвокати су се обратили Европском суду за људска права.

Његов тадашњи адвокат, Срђан Ковачевић тражио је такозвану привремену меру.

Привремене мере су најбржи, али и најстрожи ограничени инструмент заштите који Суд има.

Оне се одобравају само у изузетним околностима - када Суд процени да постоји ризик од озбиљне и непоправљиве повреде права загарантованих Конвенцијом.

То су најчешће случајеви у којима је особа у опасности од мучења, смрти или депортације у некој установи или земљи.

У случају Богдана Јовичића, тај захтев је био поднет док је он штрајковао глађу, али је већ и био у затворској болници.

Његови заступници тражили су да буде премештен у одговарајућу медицинску установу или да му се одреди кућни притвор уз електронски надзор.

Осам дана касније, Суд у Стразбуру је одбио захтев јер није утврђено да постоји непосредни ризик од непоправљиве штете.

Његову садашњу адвокаткињу Љиљану Боровић Марјановић ова одлука није изненадила.

„Очекивала сам је, јер се привремена мера није односила на притвор као такав, него на лечење, а Богдан је већ био у болници“, објашњава она.

„Једноставно, било је то 'куцање на отворена врата', и наше колеге из Европе које раде на Богдановом случају такође су ми рекле да није било написано тако да доведе до усвајања привремених мера“, додаје правна заступница Јовичића.

Његов боравак у болници - било којој - за Суд у Стразбуру може да буде довољно да оцени да он није у ризику од „озбиљне и непоправљиве повреде“.

Погледајте како су изгледали протести у Београду и Новом Саду средином августа

Да ли је 'случај Јовичић' сад затворен за Европски суд за људска права?

Не мора да значи.

Суд у Стразбуру је донео одлуку у вези са хитношћу поступка, али не и за случај у целини.

„Они нису рекли да нема повреда - само да привремена мера није потребна“, каже адвокаткиња Богдана Јовичића.

Постоје неколико повреда због којих верују да случај може да буде разрешен у Јовичићеву корист, додаје.

„Повреде права су и начин на који је сазнао за смрт оца, ускраћивање достојанства приликом одласка на сахрану, медијско таргетирање, као и услове у притвору - све ће то бити размотрено у редовном поступку“, каже она.

Студенти новосадског Правног факултета објавили су 16. септембра Јовичићеву фотографију са очеве сахране на коју је дошао у пратњи три полицајца, и са лисицама на ногама.

Фотографија је подстакла нове скупове подршке.

Управа за извршење кривичних санкција тврди, међутим, да се према Јовичићу поступало по прописима.

„Имајући разумевање за губитак најближег члана породице нису, како налаже процедура, употребљене лисице за руке, већ само за ноге како би му омогућили да прими изразе саучешћа", написали су у саопштењу.

Истакли су и да службеници морају да поштују безбедносне процедуре када се неко изводи из притвора, а то подразумева лисице како би се спречило бекство.

У супротном би службеници „сносили дисциплинску одговорност" и добили отказе, додали су.

Ипак, у Правилнику о мерама за одржавање реда и безбедности у заводима за извршење кривичних санкција пише да се ноге везују само када је то изричито наведено у налогу за спровођење.

Колико кошта да се стигне до Стразбура?

Обраћање Европском суду за људска права заправо не представља велики финансијски подухват, јер се предмет решава бесплатно.

Бељански тврди да се највише новца заправо утроши док се не „исцрпе“ сви домаћи нивои правосуђа, те да је Суд у Стразбуру једна од повољнијих тачака на овом путу.

„Процедура пред Европским судом не кошта, нема судских такси, ни трошкова поступка. Нема ни суђења у смислу да се одлази у Стразбур.

„Једини трошак су адвокатске услуге, које су по адвокатској тарифи 75.000 динара за подношење представке, ако је реч о стандардном предмету“, објашњава адвокат.

Истиче да ова цена, иако јесте најчешћа, није фиксна.

„Наравно, адвокат може да ради бесплатно или да смањи тарифу, док у сложенијим случајевима она може да буде већа“, каже он.

На крају, ако Европски суд утврди повреду права, он досуђује и трошкове поступка, што значи да подносилац представке може да поврати оно што је платио адвокату, као и евентуалну новчану накнаду за претрпљену штету, додаје.

Колико дуго може да се чека пресуда?

Процеси Европског суда за људска права најчешће трају годинама, и то у повољнијем случају.

Поступци су сложени.

Спровођење пресуда надзире Комитет министара Савета Европе, што значи да пресуде, такве какве јесу, јесу обавезујуће, чак иако Суд нема ингеренције да изистински „поништи“ домаће пресуде или да до краја, „ослободи“ појединце.

Какав је утицај Стразбура на случајеве у Србији?

У Србији је до сада, само у 2025, донето 22 пресуде Европског суда за људска права када је утврђено да је држава прекршила права гарантована Конвенцијом.

Ово је значајан скок у односу на прошлу годину.

Један од последњих случајева је из октобра када је Суд објавио одлуку да је Влада Србије признала да су очевима гардиста који су страдали у касарни на Топчидеру 2004. године повређена права током истраге.

Међу најважнијим случајевима којима се Европски суд за људска права тренутно бави у вези са Србијом јесте случај Ђуровић и други против Србије, колоквијално, случај „звучни топ“, односно случај „сонично оружје“.

У последњој деценији због овога промењени правилници о надзору и заштити у казненим установама, промењене су и ингеренције Повереника за информације од јавног значаја и бројне друге појединости у законима.

Бељански објашњава да промена закона „није увек загарантована“ и да такве одлуке зависе од „природе случаја - да ли се ради о системском проблему или о појединачном пропусту“.

„Рецимо, после случаја несталих беба донет је посебан закон и уведена могућност да се у домаћим судовима тражи накнада штете.

„У другим ситуацијама, када није реч о лошем закону него о погрешној примени постојећег, судови једноставно нису правилно применили право“, наглашава адвокат.

Додаје да су овакви случајеви чешћи, „у којима се говори о тортури, повреди права на приватност, попут прислушкивања и слично“.

„Ако се ради о кривичним поступцима, могуће је и поновно суђење у Србији, што понекад доводи до другачијег исхода“, каже Бељански.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]