Трамп је растурио светски поредак и оставио европске земље да се брзо снађу како знају и умеју

У 9 часова једног јутра у фебруару 1947. године, британски амбасадор у Вашингтону Арчибалд Кларк Кер отишао је у Стејт департмент да америчком државном секретару Џорџу Маршалу преда две дипломатске поруке, одштампане на плавом папиру ради наглашавања њихове важности - једну о Грчкој, а другу о Турској.

Британија, исцрпљена, осиромашена и тешко задужена код Сједињених Држава, обавестила је Вашингтон да више не може да пружа подршку снагама грчке владе које су се бориле против наоружане комунистичке побуне.

Британија је већ била најавила планове за повлачење из Палестине и Индије, као и смањење присуства у Египту.

САД су одмах увиделе да постоји озбиљна опасност да Грчка падне под утицај комуниста, а самим тим и под контролу Совјетског Савеза.

А ако се то догоди Грчкој, САД су се бојале да би следећа могла да буде Турска, што би омогућило Москви да завлада источним Медитераном, а могуће и Суецким каналом, кључним трговинским путем у свету.

Готово преко ноћи, САД су попуниле вакуум, настао повлачењем Британаца.

„Политика Сједњених Држава мора да подржи слободне народе који пружају отпор покушајима наоружаних мањина или страних притиска да их потчине", објавио је председник Хари Труман.

Био је то почетак онога што ће касније постати познато као Труманова доктрина.

Суштина ове доктрине била је идеја да је одбрана демократије у иностранству кључна за националне интересе САД-а.

Убрзо су уследиле две велике америчке иницијативе: Маршалов план - огроман пакет помоћи за обнову разорене европске привреде, и оснивање НАТО-а 1949. године ради заштите демократија од Совјетског Савеза, који је проширио контролу на земље источне Европе.

То је био тренутак када су Сједињене Државе од Британије преузеле вођство западног света.

Тачније, био је то тренутак који је открио да се то већ догодило.

САД, које су традиционално следиле политику изолационизма и које штите два огромна океана, из Другог светског рата су изашле као лидер слободног света.

Како је Америка намеравала да прошири њену моћ свуда у свету, деценијама после рата је обликовала велики део света по сопственом моделу.

Бејби-бум генерација (или бумери - мушкарци и жене рођени у периоду од две деценије после завршетка Другог светског рата) одрасла је у свету који је више него икада пре изгледао, звучао и понашао се попут Сједињених Држава.

Америка је успоставила културну, економску и војну хегемонију у западном свету.

Међутим, чини се да се главни постулати на којима су САД заснивале њихове геостратешке амбиције сада мењају.

Доналд Трамп је први амерички председник од завршетка Другог светског рата који преиспитује улогу коју је његова земља себи одредила пре много деценија.

А то чини на начин да многима изгледа да је стари светски поредак завршен, а да нови још није попримио јасан облик.

Питање је - које земље ће иступити у први план?

И с обзиром да је безбедност Европе под притиском који готово нико не памти, могу ли европске вође, који тренутно ужурбано траже неко решење, да пронађу одговарајући одговор на овакву ситуацију?

Изазов Трумановом наслеђу

Трамп већ деценијама критикује међународни поредак успостављен после 1945. године.

Пре скоро 40 година, он је на целој страни у три америчка листа објавио критике посвећеност САД одбрани демократија широм света.

„Деценијама Јапан и друге земље искоришћавају Сједињене Државе", написао је 1987. године.

„Зашто ове земље не плаћају Америци за људске животе и милијарде долара које губимо ради заштите њихових интереса?

„Свет се смеје америчким политичарима док штитимо бродове који нису наши, који превозе нафту која нама није потребна, а која је намењена савезницима који неће да помажу".

Ово је став који понавља од када је преузео други председнчки мандат.

А бес који неки људи у његовој администрацији осећају због онога што сматрају европском зависношћу од САД-а, јасно је исказан у процурелој преписци о ваздушним нападима на Хуте у Јемену која је објављена ове недеље.

У тој преписци, на налогу под именом потпредседник Џеј Ди Венс, написано је да би европске земље могле да имају користи од тих напада.

Порука је гласила: „Баш мрзим што поново спасавамо Европу".

Три минута касније стигао је одговор са налога за који се верује да припада министру одбране Питу Хегсету: „Потпуно делим твоје гађење према европском паразитском понашању... То је ПАТЕТИЧНО".

Чини се да је Трампов став много снажнији од само критиковања оних које оптужује да искоришћавају великодушност Сједињених Држава.

На почетку његовог другог председничког мандата, деловало је да прихвата руског председника Владимира Путина, рекавши Русији да Украјина неће бити примљена у НАТО и да не треба да очекује да ће јој бити враћене територије које је заузела Русија.

Многи су ово видели као два велика уступка у преговорима пре него што су они уопште и почели.

А чини се да Трамп није од Русије тражио ништа заузврат.

С друге стране, неке Трампове присталице виде Путина као снажног вођу који је отелотворење многих конзервативних вредности које и сами заступају.

Неки виде Путина и као савезника у „рату против воук (wоке)" покрета.

Спољна политика Америке сада је, бар делимично, вођена императивима њихове културне борбе.

Питање безбедности Европе се уплело у битку између два поларизована и међусобно антагонистичка виђења онога што представљају САД.

Неки сматрају да је подела дубља од Трампових специфичних ставова и да Европа не може само да седи и чека да му се заврши мандат.

„САД се удаљавају од европских вредности", тврди Ед Арнолд, виши истраживач аналитичког центра за одбрану и безбедност у Лондону Тхе Роyал Унитед Сервицес Институте (РУСИ).

„То је [Европљанима] тешко да сваре јер значи да је то структурно, културно и могуће дугорочно".

„Мислим да ће тренутни курс САД надживети Трампа, да ће трампизам надживети његов председнички мандат".

Члан 5. НАТО споразума 'је на апаратима'

Бела кућа је недавно саопштила да више неће бити главни гарант безбедности Европе, да би европске земље требало да преузму одговорност за њихову одбрану и да је саме плаћају.

„Ако [НАТО чланице] не плате, нећу их бранити", рекао је Трамп почетком марта.

Скоро 80 година, камен темељац европске безбедности је Члан 5. Северноатлантског споразума, у којем се наводи да је напад на једну чланицу савеза напад на све.

Непосредно пре посете Белој кући, британски премијер сер Кир Стармер ми је током интервјуа у његовој канцеларији и резиденцији у Даунинг стриту прошлог месеца рекао да је задовољан што Сједињене Државе остају водећа чланица НАТО-а и да је Трамп лично посвећен Члану 5.

Међутим, други нису у то толико сигурни.

Бен Волис, који је био министар одбране у последњој влади Велике Британије, рекао ми је почетком марта: „Мислим да је Члан 5. на апаратима.

„Ако Европа, као и Уједињено Краљевство, не преузме иницијативу, не уложи много у одбрану и не схвати то озбиљно, то би потенцијално могао да буде крај НАТО-а каквог познајемо и крај Члана 5.

„Тренутно, не бих се кладио у моју кућу да би Члан 5. био активиран у случају руског напада... Сигурно не бих узео здраво за готово да би САД притекле у помоћ".

Према анкетама француске истраживачке фирме Елабе, скоро три четвртине становника Француске сада сматра да Сједињене Државе нису савезник Француске.

Већина становника Британије и огромна већина у Данској, обе историјски проамеричке земље, такође сада нема позитиван став према Америци.

„Штета коју је Трамп нанео НАТО-у је вероватно непоправљива", тврди Роберт Кејган, конзервативни коментатор, аутор и виши истраживач у аналитичком центру Броокингс Институте у Вашингтону, који је дугогодишњи критичар Трампа.

„Савез се ослањао на америчку гаранцију која сада више није, благо речено, поуздана".

Али Трамп свакако није први амерички председник који је Европи рекао да мора да се постара за издатке за војску.

Барак Обама је 2016. позвао савезнике у НАТО-у да повећају издвајања, рекавши: „Европа је понекад опуштена у погледу сопствене одбране".

Да ли је почело „распарчавање Запада?"

Све ово је сјајна вест за Путина.

„Цео систем евроатлантске безбедности се распада пред нашим очима", рекао је прошле године.

„Европа је маргинализована у светском економском развоју, затрпана бројним изазовима попут миграција, губи утицај у међународним организацијама и културни идентитет".

Почетком марта, три дана после катастрофалног састанка Владимира Зеленског са Трампом и Џеј Ди Венсом у Белој кући, портпарол Кремља је изјавио да је „почело распарчавање Запада".

„Погледајте циљеве Русије у Европи", каже Армида ван Риџ, шефица програма за Европу у Краљевском институту за међународне послове, познатом као Цхатхам Хоусе.

„Њени циљеви су дестабилизација Европе, а то значи да се ослаби НАТО и да се натерају Американци да повуку трупе из Европе.

„Тренутно сат откуцава, јер се дестабилизује Европу и слаби НАТО.

„Још није отишло толико далеко да САД повлаче трупе из Европе, али ко зна где ћемо бити за неколико месеци?"

„Заборавили смо лекције из наше историје"

Један од посебно великих изазова са којима се Европа суочава је како да се адекватно наоружа.

Због ослањања на моћ Сједињених Држава у протеклих скоро 80 година, данас су многе европске демократије незаштићене.

На пример, Британија је смањила издвајања за скоро 70 одсто од врхунца Хладног рата.

На крају Хладног рата, почетком 1990-их, Европа је себи дозволила да смањи издвајања за одбрану у корист привреде и наставила је да смањује ту потрошњу у наредним деценијама.

„Имали смо велики буџет [током Хладног рата], а прихватили смо да смањимо потрошњу на одбрану у корист привреде", каже Волис.

„Сада можемо да расправљамо да ли је то било оправдано.

„Проблем је у томе што се са смањења издвајања за одбрану прешло на куповину великих удела власништва у корпорацијама да би њима могло да се управља .

„[Одбрана] је постала само сектор за узимање новца. Управо ту смо заборавили лекције из наше историје".

Британски премијер је прошлог месеца рекао у парламенту да ће земља повећати издвајања за одбрану са 2,3 одсто бруто домаћег производа (БДП) на 2,5 одсто до 2027. године.

Али, да ли је то довољно?

„Довољно је ако не желимо ништа да радимо", тврди Волис.

„Али, то није довољно ако желимо да предузмемо мере које ће нам обезбедити да будемо способнији за распоређивање и да попунимо празнине ако Американци оду".

Затим, постоји и питање регрутације у војску.

„Регрутација је у суноврату на целом Западу, не само у Британији", тврди Волис.

„Тренутно, млади људи не иду у војску. И то је проблем".

Међутим, будући немачки канцелар Фридрих Мерц је изјавио да Европа мора да постане независна од Сједињених Држава.

А „европеизација" НАТО-а захтева изградњу домаћег европског војно-индустријског комплекса који би морао да обезбеди способности које тренутно имају само Сједињене Државе.

Други сматрају да Европа мора да постане војно самосталнија, али неки страхују да са тим нису сагласне све земље Европе.

„Тренутна ситуација је да су источни Европљани углавном схватили поруку", каже Ијан Бонд, заменик директора Центра за европске реформе у Лондону.

„Што се више иде ка западу све је проблематичније, све до Шпаније и Италије".

Арнолд је сагласан.

„Садашњи став у Европи је да ово више није ствар о којој се расправља, сада је то расправа о томе како то да урадимо и можда колико брзо то да урадимо, али морамо то да урадимо одмах", каже.

Стварање новог светског поретка

Списак „врло важних ствари" које тренутно пружају само Сједињене Државе је кратак, сматра историчар Тимоти Гартон Еш.

„То су такозвани стратешке способности, капацитети и средства", каже он.

„Сателити, обавештајни подаци, противваздушни ракетни систем Патриот, једини који може да обори руске балистичке ракете.

„Ми [земље без САД-а] треба да се потрудимо да имамо сопствену верзију тог система у наредних три до пет година.

„И у овом процесу преласка са НАТО-а који води Америка, [идеја је] да се направи НАТО који ће бити толико европски да ће његове снаге, заједно са националним снагама и капацитетима Европске уније бити способне да бране Европу, чак и ако амерички председник каже 'не увлачите нас у то'".

Питање је како то постићи.

Ван Риџ сматра да Европа мора да изгради европску одбрамбену индустријску базу која ће бити њено власништво, али предвиђа да ће бити потешкоћа.

„Оно што представља проблем су поделе унутар Европе око тога како то треба да се уради и да ли уопште треба да се уради".

Европска комисија и стручњаци покушавају да схвате како би ова одбрана могла да функционише за неколико деценија.

„То је традиционално врло тешко због сопствених националних интереса... Дакле, ово неће бити лако".

У међувремену, Трамп је изгледа спреман да се одрекне правила међународног поретка који је успостављен после Хладног рата, према којима су суверене државе слободне да бирају сопствене судбине и савезе.

Оно што делује да му је заједничко са Путином јесте жеља да се створи свет у ком би велике силе, без обавезе поштовања међународно договорених закона, биле слободне да наметну своју вољу мањим, слабијим земљама.

Као што је Русија чинила и током периода царске и совјетске империје.

То би значило повратак на поредак „сфера интереса" који је владао 40 година након Другог светског рата.

Не знамо тачно шта би Доналд Трамп урадио у случају напада на неку НАТО чланицу, али суштина је да америчка помоћ више не може да се узима здраво за готово.

То значи да Европа мора да реагује.

И изазови пред Европом су да мора да остане уједињена, да коначно почне да издваја довољно за сопствену одбрану, и да избегне да буде увучена у „сферу утицаја" било које велике силе.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]