Ентони Хопкинс за ББЦ: 'Право чудо је бити жив'

Мало ко може да се похвали да му је глумац сер Ентони Хопкинс приредио приватни клавирски концерт.

Управо то је доживео четворочлани ББЦ тим када је отишао да интервјуише двоструког оскаровца у Лос Анђелесу.

Били смо у истој соби са човеком који је био језиви Ханибал Лектор у филму „Кад јагањци утихну“, батлер у филму „Остаци дана" и сломљен као отац са деменцијом у истоименом филму.

Глумац кога је редитељ Оливер Стоун ангажовао за улогу председника Ричарда Никсона, јер је „луд као Никсон".

Док нам свира комад који назива „Збогом", за великим клавиром у хотелу у Беверли Хилсу, јасно је да уметничка душа зрачи из сваке његове поре.

Из њега допиру ноте музике и шекспировски стихови.

Повод разговора са прослављеним глумцем је његова недавно објављена аутобиографија „Мали, урадили смо добар посао“ (Wе Дид ОК, Кид).

Реч је о искреном и на тренутке узнемирујуц́ем приказу усамљеника, кога су малтретирали и одбацили док је растао у Велсу, а који је потом постао један од најбољих британских глумаца.

Успех преписује чистој срећи.

„Не могу да преузмем заслуге ни за шта од тога. Ништа нисам ни планирао.

„Сада са 87 година, а ускоро ц́у напунити 88, устајем ујутру и помислим: 'Здраво, још сам овде'. И даље не разумем како", говори глумац.

Гледано са стране, мање делује да је реч о срећи, а више да је успео због дубоког разумевања људских емоција што потврђују и његови наступи.

Шта га чини тако инстинктивним глумцем?

„Право чудо је бити жив", одговара брзо.

Сложеност људских бића је „фасцинантна", додаје.

„Мислим, како можете да свирате Бетовена, Баха, а затим направите Треблинку и Аушвиц", одговара реторичким питањем.

Сер Ентони је одувек разумео да људска бића имају два лица, што објашњава његов глумачки распон.

Прву прилику да заигра на филмском платну добио је када му је глумац Питер О'Тул предложио да се пријави на аудицију за филм „Лав зими“ из 1968.

У њему је О'Тул играо Хенрија Другог.

Хопкинс је у том тренутку вец́ неколико година члан Националне позоришне трупе сер Лоренса Оливијеа.

„Нисам могао да се уклопим у британски позоришни стил.

„Нисам желео да стојим на сцени и држим копље до краја живота у згужваним хулахопкама - желео сам да имам мало живота", присећа се у разговору.

Добио је улогу Ричарда Лављег Срца и није могао да верује да он, син пекара из Порто Талбота, ради са Кетрин Хепберн.

Управо му је Хепберн, која је играла његову мајку Елеонору од Аквитаније, дала „најбољи савет“ док су увежбавали њихову прву заједничку сцену.

„'Само изговори реплике. Не глуми, само уради то'", савет који не заборавља.

Хепберн је, наравно, била у праву.

Неки образовани позоришни глумци, посебно у то време, нису ценили колико им је потребно да прилагоде изведбу интимности камере, али Хопкинс јесте.

Он не воли много да прича о глумачком занату, нити колико га поштују, али јесте поделио како га ради.

„Будите мирни, економични, не шепурите се и не 'хвалите се' глумом.

„Поједноставите, поједноставите, поједноставите“, каже он.

Његове улоге се издвајају јер Хопкинса карактеришу емоционална и психолошка ширина.

Играо је доктора Тривса, пријатеља и заштитника Џона Херта у филму „Човек слон“.

А потом Ханибала Лектора, једног од најпознатијих ликова и негативаца у историји кинематографије.

Уместо да игра Лектора као очигледно монструозног човека „ви направите заокрет и повучете се", објашњава.

Чим је прочитао неколико страница сценарија, схватио је да ће му улога „променити живот".

У мемоарима пише да је „инстинктивно осетио како да игра Ханибала".

„Имам ђавола у себи. Сви имамо ђавола у себи, знам шта плаши људе", каже глумац.

Играо је Лектора сталожено. И 'убиствено'.

Зато је, када је био у улози насупрот другим глумцима, одлучио: „Не скидај поглед са те особе. То је застрашујуц́е.“

Навлачи Лекторов челични осмех и изгледа да ужива понављајуц́и речи које његов лик упућује Клариси коју је играла Џоди Фостер.

„Ти ниси прави агент Федералног истражног бироа (ФБИ)“, готово сикц́е.

„То је страшно“, каже.

У праву је.

Чак и у луксузном хотелу у Лос Анђелесу у топло јесење поподне, хладно ми је.

Ту је и чувена реплика: „Појео сам му џигерицу са мало боба уз добро вино“.

Каже да је као дете видео мађарско-америчког глумца Белу Лугошија како то исто ради играјући Дракулу у филму из 1931.

Хопкинс је у тренутку снимања одлучио да је копира, а редитељ филма „Кад јагањци утихну“, Џонатан Деми одлучио је да је задржи.

Запањујуц́е у вези са мемоарима јесте јаз између тога како је свет гледао на младог глумца и колико му је то очигледно недостајало.

У школи су га друга деца малтретирала, ругајући се његовој великој, „слоновској" глави.

Наставници су га шамарали и сматрали га потпуном будалом.

Чак су га и родитељи мање-више отписали.

Он верује да је то било његово стварање.

„То ми је дало језгро беса, огорчености и освете“, каже он.

Али зашто нису сви примећивали његове таленте?

Био је дете које је добило Дечју енциклопедију од 10 томова када је имао шест година („Био сам толико заокупљен да сам прочитао сваку од њих") и постао је фасциниран астрономијом.

Био је дечак који је свирао клавир, стварао уметност и волео Чарлса Дикинса и Вилијама Шекспира, цитирајуц́и их често.

Школски извештај из 1955, када је имао 17 година, означио је „прекретницу“ у његовом животу.

Било је страшно, као и обично.

„Шта ц́е бити са тобом?“, сец́а се Хопкинс како је његов отац јадиковао.

„Рекао сам: 'Једног дана ц́у свима вама показати."

Срећан је, каже, што су му родитељи живели довољно дуго да сведоче његовом успеху.

Када је освојио први Оскар за најбољег глумца, за филм „Кад јагањци утихну“ 1992, 11 година после очеве смрти, назвао је мајку у Велсу и рекао: „Претпостављам да сам се добро снашао (у животу).“

Али у почетку је било тешко.

Био је алкохоличар који се свађао са редитељима и другима.

Није увек био добар муж првим двема супругама.

Алкохол га је учинио гадним.

„То је ружна страна алкохолизма“, пише он.

„Извукао је из мене бруталну страну. Уопште нисам поносан на то.“

Верује да је бес дошао „изнутра".

„Из моје сопствене несигурности, малтретирања у школи и свега осталог. Нисам волео ауторитет“.

Једне ноц́и у Лос Анђелесу, у децембру 1975, пре 50 година, возио је ауто док је био у „потпуном алкохолном замрачењу".

Када се освестио, схватио је да је „ван контроле" и да је могао некога да убије.

Позвао је телефоном да затражи помоц́.

„Одједном, нешто је рекло 'све је готово, сада можеш да почнеш да живиш'... жеља је нестала и никада се није вратила.“

На првој терапији Анонимних алкохоличара, схватио је све остале у просторији.

„Сви су они неприлагођени као и ја. Као и сви ми.

„Осећамо да нигде не припадамо. Осец́амо мржњу према себи. Сви смо исти. Нисам сам.“

Управо тај осец́ај неповезаности зрачи из књиге.

Пише да његова супруга Стела верује да је он на аутистичном спектру, што је „вероватно тачно, с обзиром на моју склоност ка памц́ењу и понављању... и мој недостатак емотивности“.

Али додаје да више воли израз „хладна риба“.

„Желим да знам зашто".

Изгледа да је почело као реакција на малтретирање и викање на њега у школи и војној служби.

„Само бих их гледао, и то их је излуђивало“, сец́а се.

„Повлачиш се у себе и мислиш: 'У реду, не можеш ме повредити, зар не?'“.

Била је то, каже, његова „једина одбрана... а то је моц́, видите: није ме брига.“

Наравно, Ентонија јесте била брига и мало разговарамо о стању у свету.

Управо у том тренутку интервјуа он постаје најстраственији.

Одрастао је у Порт Талботу окружен људима који су били погођени, чак и брутализовани ратом.

Глумио је Николаса Винтона, човека који је спасао стотине углавном јеврејске деце од нациста, у филму Један живот (Оне Лифе).

Упитан брине ли због све вец́е поларизације сада, Хопкинс каже да је „свет одувек био место потпуног превирања".

„Али мислим да ако наставимо овим путем мржње...мртви смо.

„Никоме није дозвољено да има мишљење. Нико не може да има другачији став. То је фашизам. И то је лудост.“

„Хајде, престаните са овим глупостима, убијањем једни других због идеја. То су само идеје... сви ц́емо једног дана бити мртви'", каже глумац.

Најбоље улоге Ентонија Хопкинса

У освртању на његовг дуги живот, питам га за чиме највише жали.

„Људи које сам повредио током година, глупе ствари које сам урадио", одговара брзо.

Отуђио се од јединог детета, ц́ерке Абигејл, коју је оставио када је имала само годину дана, а он је био у дубинама алкохола.

„Када сам схватио да нисам способан као отац Абигејл, заклео сам се да нец́у имати више деце.

„Нисам могао да урадим другом детету оно што сам урадио њој“, пише он.

Када је у 1980-им годинама преузео улогу Краља Лира у филму Ричарда Ејра из 2018, Лирове речи упуц́ене његовој ц́ерки Корделији су га погодиле у срце.

„Реч која ме је погодила јаче од било које друге коју сам икада изговорио била је 'Учинио сам јој зло'.

„Изговарајући те речи, дубоко сам осетио, можда први пут у животу, колико сам повредио сопствену ц́ерку.

„Сетио сам се како се као беба озарила када сам ушао у собу.

„Сетио сам се како сам се опростио од ње оне ноц́и када сам изашао.

„Сетио сам се како сам покушао и нисам успео да је поново освојим касније.

„Сетио сам се како сам одустао.

„И као Лир, али и као ја, почео сам да плачем", пише он у књизи.

Није желео да прича о томе у нашем интервјуу.

„Надам се да ц́е моја ц́ерка знати да су јој моја врата увек отворена", дирљиво пише у овом делу књиге.

Нисам могла да се не осетим дирнуто читајуц́и ово.

Као да покушава да јој пошаље поруку, верујући, супротно свакој нади, да би могли да се помире пре него што буде прекасно.

Са 87 година, враћа филм, свестан да је живео много дуже него што му је остало да живи.

„Вец́ина мојих пријатеља је умрла, отишли ​​су, Бог их благословио“, каже он.

„Надам се да ц́у поживети још мало. Али чак и тада, мислим: 'Па добро, лепо сам се провео'.“

Чини се да се и даље забавља.

После извесне почетне резервисаности када смо се први пут срели, брзо се опустио.

Док је свирао клавир, поделио је како је изгубио два вољена инструмента у кући која је изгорела у пожарима у Лос Анђелесу раније ове године.

„Све је остало на згаришту".

Док смо заједно шетали кроз хотелски лоби, гости су га приметили и срдачно му махали.

„Волим да се поздравим јер људи мисле да су глумци посебни. Уопште нисмо“, осмехује се.

Било је посебно провести неколико сати у његовом присуству.

Он је глумачка легенда која нам је пружила шест деценија незаборавних наступа.

Прави је 'тешкаш' прожет не само музичким знањем, вец́ и културом, историјом и филозофијом.

Завршавамо интервју на филозофској ноти - док рецитује „Нису дуги дани вина и ружа" из песме Ернеста Доусона и размишља о пролазности живота.

„Шта ми овде радимо, шта смо ми?“, пита он.

„Не можемо ништа да објаснимо о себи.

„Можда имамо отмене, верске, филозофске и научне идеје...о чему се ради?

„На крају нисмо ништа, а ипак смо све.“

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]