Може ли се без „магарца“ и „слона“ на америчким изборима: Прича Роса Пероа

На интернету га називају различитим именима.

Пре свега милијардер и бизнисмен, па политичар, у појединим текстовима се провуче и филантроп, али и популиста, шоумен, човек из народа, па и „Трамп пре Трампа“.

Име му је Рос Перо и на америчким председничким изборима 1992. освојио је 20 одсто гласова, што је други најбољи резултат у историји неког независног кандидата.

И то у земљи двопартијског система, у којој су сви председници од формирања Демократске (1828) и Републиканске странке (1854), дошли из њихових редова.

Председник је те 1992. постао демократа Бил Клинтон, победивши Џорџа Буша Старијег, али су обојица била и те како забринута због човека који се до тог тренутка није озбиљно бавио политиком.

„Био је неконвенционалан, један од пионира рушења стандардних начина понашања политичара у изборној кампањи“, каже Алан Литман, историчар Америчког универзитета у Вашингтону, који се посебно бави америчким председницима и изборима, за ББЦ на српском.

Уз Камалу Харис и Доналда Трампа, кандидата „магарца“ и „слона“, симбола Републиканске и Демократске странке, за изборе 5. новембра кандидовало се више од 15 такмаца.

Има их најразличитијих - од Оливера Чејса из Либертаријанске партије, преко Џил Стајн из Зелене, до Вермина Суприма, уметника познатог што чизму носи као капу.

„Ти трећи, или независни кандидати, често се и колоквијално зову и кваритељи избора“, каже Марко Дашић из Центра за америчке студије Факултета политичких наука у Београду, за ББЦ.

„Односе мали број гласова, али ипак уносе извесну девијацију у двопартијски систем, па их кандидати, понекад и неоправдано, криве за евентуални неуспех.

„Перо је остао аналитичка егзотика, као неко ко је остварио несразмено велики успех.“

Прича Роса Пероа

Рођен је 1930. године у Тексасу, где је и одрастао, што се могло чути из његовог јаког јужњачког нагласка - многи би рекли, и шарма.

У младости је радио као продавац у ИБМ-у, једној од највећих технолошких компанија света, а потом оснива Електроник дејта системс (ЕДС).

Већ коју годину касније постаје прво милионер, па милијардер.

Из тог доба познат је и случај двојице запослених у његовом ЕДС-у који су остали заробљени у Ирану после Исламске револуције 1979. године.

Перо је наводно организовао и финансирао њихово спашавање, што му је донело репутацију човека који „завршава ствари“.

Чувени писац Кен Фолет је, инспирисан акцијом, написао трилер „На крилима орлова“, по ком је касније снимљен и филм.

Бизнисмен је нешто касније тврдио да је велики број заробљених Американаца по завршетку Вијетнамског рата остао у југоисточној Азији, због чега је био у сукобу са администрацијом председника Роналда Регана, касније и са његовим наследником Џорџом Бушом.

Почетком 1990-их се пуном снагом укључује у политику, а намеру да се 1992. кандидује на изборима објавио је у емисији Лерија Кинга, познатог телевизијског и радијског водитеља.

Интензивна и необична кампања углавном се вртела око запошљавања, буџета, трговинских споразума и, пре свега, државног дефицита.

Тврдио је да, као успешан бизнисмен, те проблеме лако може да реши.

„Ја сам једини који прича о бројевима, сви то избегавају... Као луду тетку која живи у подруму и за коју сви знају, а о којој нико не прича“, изјавио је током кампање.

Спорост и нефункционалност Вашингтона је оштро критиковао: „Ако видите змију, само је убијете -не морате да правите комитет о змијама“.

Зато је говорио и о увођењу „директне демократије“ кроз „електронске скупштине“, због веће повезаности грађана и власти, која је тада, како је тврдио, била далеко од народа.

Као решење то проблема представљао је могућност директног, компјутеризованог гласања око свих важних питања, не само током избора - и то од куће.

„Представљао се као народски човек, потпуни контраст конвенционалним политичарима попут Буша и Клинтона, у том тренутку, већ ветеранима политике“, каже Литман.

„Истицао је проблеме због којих су људи заиста били забринути и на њих ударао јако, ефикасно играјући на велико незадовољство просечног бирача.“

Посебно се памте и његови телевизијски наступи.

„Уместо стандардних реклама од 30 секунди, закупљивао је читаве блокове од пола сата и причао о дефициту, али на народски начин, користећи табеле које као да је цртао основац“, каже Литман.

Милиони су их гледали, што је Пероу донело и надимак „телепопулиста“, али рекламе јесу имале ефекта.

Према истраживању из јуна 1992, имао је највећу подршку од сва три кандидата.

Међутим, бројке убрзо падају и Перо у јулу доноси неочекивану одлуку - повлачи се из трке.

Није желео да, како каже, упропасти изборе тиме што неће бити очигледног победника, али је причао и о „намерама републиканаца да униште венчање његове ћерке“.

А онда се у октобру вратио у изборни процес.

На крају је прикупио око 20 одсто гласова, Буш 37, а Клинтон 43 одсто.

„Никада заиста нисмо видели да неко напушта кампању и онда јој се враћа“, истиче Литман.

„Остварио би можда још бољи резултат да је све време био на истом курсу и бирачима слао исту поруку.“

Могу ли независни некад до победе?

„Бенџамин Дизраели, чувени британски премијер, једном је рекао да коначност није нешто што политичари воле да користе“, каже Литман.

„Због тога не волим да кажем да се то 'никада неће десити', али је заиста веома, веома тешко.“

Зашто?

„Кандидати који немају партијску инфрастуктуру, логистику, или оно што у Америци зову национални профил, буду невидљиви просечном америчком грађанину, што води до лошег резултата“, објашњава Дашић.

Ипак, амерички бирачи трку Трампа и Харис дочекују са великим неповерењем у институције и партије, показују истраживања.

Тек две петине Американаца верује да председник Џозеф Бајден добро обавља посао, једна петина је задовољна радом Конгреса, а само четвртина верује да се држава креће у добром смеру.

Такође, готово половина Американаца се 2023. изјаснила да не припада ниједној од две највеће партије, већ се сврстава у табор независних - највише у последње две деценије.

„Истина је да се велики део јавности формално идентификује као независно, али већина има јаке предиспозиције у корист једне или друге странке“, каже Волтер Џ. Стоун, професор политичких наука на Универтитету Калифорнија, за ББЦ на српском.

„Посебно пошто су две странке данас толико поларизоване“, додаје Стоун, коаутор књиге „Троје је сувише: Динамика трећих партија и Рос Перо (Тхрее'с а Цроwд: Тхе Дyнамиц оф Тхирд Партиес анд Росс Перот).

Већина америчких савезних држава су познате као историјски црвене или плаве - наклоњене кандидату демократа или републиканаца.

Изборна трка углавном се одлучује у неколико колебљивих држава, које су гласале за кандидате обе партије.

Али традиција није све.

Независним кандидатима и странкама углавном фали и новца за кампању, данас вредну више милиона долара, а тешко је доћи и до медија, додаје Литман.

Перо тај проблем није имао - потрошио је 63 милиона долара током кампање.

„Независни кандидати суочавају се и са огромним институционалним препрекама“, указује Стоун, наглашавајући посебно „електорски колеџ“.

Америчког председника на изборима не бирају директно грађани, већ електори, представници сваке савезне државе, који гласају за оног ко у њој освоји већину.

Иако је освојио скоро 20 одсто гласова на националном нивоу, Перо није дошао ни до једног електорског гласа, јер није победио ни у једној од 50 држава.

Ипак, три деценије касније још трају дебате коме је бизнисмен из Тексаса узео више гласова - Клинтону или Бушу - то јест, коме је донео победу.

„С обзиром на крајњи резултат избора, верује се, узео је гласове од републиканаца“, каже Дашић.

Имајући у виду да је у Белој кући демократа заменио републиканца, а да је Америка најмоћнија земља планете, то значи и да је утицао на изглед читавог света.

Има ли Пероа у Трампу?

На изборима 1996. године, када је Клинтон поново победио, Перо је опет био кандидат.

Међутим, са знатно слабијим резултатом.

Као кандидат Реформске странке, коју је и основао, освојио је осам одсто гласова.

„Његов покрет после тога није донео сталну, независну партију или организацију. Све је током година избледело, па нестало“, каже Литман.

На изборима 2000. године подржао је Џорџа Буша Млађег, а 2008. и 2012. Мита Ромнија, кандидате Републиканске странке.

Новац је и даље зарађивао.

После ЕДС-а, који је Џенерал моторс купио за 2,4 милијарде долара, оснива Перо системс, који је компанија Дел купила за 3,9 милијарди.

Према подацима Форбса, 2016. је био 167. најбогатији Американац.

Тада су га већ увелико поредили са Доналдом Трампом, још једним бизнисменом који је завршио у свету политике, познатом по директном обраћању бирачима.

Додуше, овог пута не преко телевизије, као Перо, већ друштвених мрежа.

'Геолошка промена'

Чарлс Кротухамер, Тајм, 13. јула 1992. године

Феномен Перо означава нешто веће, дубље.

Геолошку промену у америчкој политици, кроз растућу застарелост институција - партија, медија, Конгреса - које су традиционално биле између власти и оних којима се влада.

Традиционални начин да се дође до моћи у Америци значио је укротити, шармирати или заробити ове институције.

Перо је схватио да први пут у историји, технологија омогућава да се они заобиђу.

Победио или изгубио, знајући то или не, претеча је нове ере директне демократије.

Схватио је начин да се директно дође до америчког народа.

*

Пероове поруке из 1992. биле „линеарни преци оних које су касније одјекивале у таборима обе странке“, и „2016. довеле Трампа у Белу кућу“, пише Политико.

„Трамп је сигурно извукао нешто из Пероа“, сматра Литман, али оцењује да је њихова повезаност често „пренаглашена.“

Стоун наводи да ипак „доста сличности“.

„Обојица су веома, веома богати бизнисмени са сличним вештинама обраћања незадовољним гласачима, иако је Трамп и вештији и екстремнији са реториком“, каже Стоун.

„Обојица су познати по кршењу стандардних политичких норми.“

Перо је „изгубио изборе, али је и променио свет“, речи су коментатора америчке мреже ЦНН после његове смрти 2019. године.

„Тренутно живимо у свету којем је Перо помогао да буде створен“, закључили су.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]