Зашто Србија повлачи злато из иностранства и шта то значи за вас

После деценија чувања у западним банкама, Србија је последњих година решила да повуче тоне и тоне злата из иностранства назад у властите трезоре.

Међутим, поставља се питање, зашто Народна банка Србије (НБС), централна финансијска институција у земљи, то чини и због чега је то важно?

„Као и многе друге централне банке, враћањем злата у земљу Народна банка Србије је настојала да повећа расположивост и доступност властитих златних резерви у периодима различитих глобалних криза и неизвесности које су присутне последњих година“, наводе из ове државне институције за ББЦ на српском.

Повратак златних резерви јача економски суверенитет, отпорност финансијског система и повећава психолошко поверење како инвеститора тако и грађана, додају из НБС.

Србија је у јулу имала скоро 50,8 тона, вредних више од 4,7 милијарди евра, што чини 16,6 одсто бруто девизних резерви.

Девизне резерве, између осталих, чине и страни новац и хартије од вредности, а служе измирењу обавеза према иностраним повериоцима, одржавању стабилности курса динара и банкарског система, заштити од неповољних утицаја међународних финансијских криза и друго.

Осим да се „сачува од других земаља“, враћање злата из иностранства - нема сврхе, сматра француски економиста Ерик Моне.

„Нико неће имати користи од тога, осим ако се не прода, а приходи се уложе у домаћу економију“, говори професор на Париској школи економије и Школи за напредне студије друштвених наука, за ББЦ на српском.

Земље попут Србије, додаје, повлаче злато из иностранства када се уплаше да би те стране земље „могле да им заплене злато, кршећи међународно право“.

Стога би се овакав потез могао правдати тиме што Србија „више не верује“ земљама где се традиционално држе златне полуге, попут Сједињених Америчких Држава (САД) или Велике Британије.

„Или/и зато што је Србија спремна да се удружи са њима непријатељским земљама, попут Русије“, сматра Моне.

Не постоје прецизни подаци о томе да ли је још нека држава у потпуности вратила све златне резерве из иностранства, те се не може тврдити да би Србија била први такав пример у свету, уколико се намере до краја реализују.

Према подацима Светског савета за злато Канада, Норвешка и Јерменија, немају ни грам злата у њиховим девизним резервама.

Хрватска је пар деценија такође била без златних полуга у њиховим трезорима, да би крајем 2022. њихова централна банка купила 1,75 тона.

Како су златне резерве стигле у Србију?

У амбијенту „појачане глобалне неизвесности“, као и у складу са праксом више европских централних банака, Народна банка Србије је средином 2021. године „увезла и вратила“ 13 тона злата из иностранства.

Од тога је 12 тона, купљених 2019. и 2020. године, донето из Швајцарске, док је једна, остала из сукцесије - заоставштина из периода Југославије, враћена из Велике Британије.

Последњих пет тона злата, купљених јула прошле године, НБС чува на посебном рачуну у швајцарској престоници Берну.

Њихов повратак се такође планира.

Према речима гувернерке Јоргованке Табаковић, куповина и враћање злата у Србију, обављена је на сугестију председника Србије Александра Вучића пре неколико година – потез који су поједини стручњаци окарактерисали као кршење Устава.

„Ја јесам гувернер, али одлука о таквој врсти улагања није моја, колико год ја имала (тај) положај у Уставу. Такве одлуке се доносе у сарадњи и уз подршку председника државе и у договору са Владом Србије“, казала је Табаковић.

Оваква одлука НБС је неоправдана, сматра економиста и бивши гувернер Дејан Шошкић, те би, по њему, имала смисла уколико „Србија очекује санкције колективног запада, за шта нема основа“.

„Многе земље могу да функционишу потпуно без златних резеви јер се данас међународна плаћања не обављају тако што донесете неком полугу на поклон, него се новац пребаци са једног рачуна на други“, говори професор Економског факултета у Београду за ББЦ на српском.

Злато се сматра средством заштите у случају да „свет крене да се урушава, ако национална валута изгуби вредност или не буде прихваћена за размену у односу на друге валуте“, објашњава Моне.

„А и ако друге кључне валуте, попут долара или евра, такође изгубе вредност.“

Стога је држање злата питање престижа и, пре свега, заштита од огромног геополитичког ризика, попут колапса тренутног међународног монетарног система, додаје.

„Злато нема монетарну вредност, односно, не може се користити као новац у формалним економским трансакцијама и више није неопходно за подршку кредибилитету националне валуте“, каже професор.

Рекордне вредности злата

Цена злата је у порасту, док током кризних времена, углавном не губи вредност и може да штити од инфлације.

У последњој години вредност му је порасла за више од 40 одсто, док је у априлу оборен рекорд - 3.500 долара за једну тројску унцу (мера за племените метале), што је нешто више од 31,1 грама злата.

Као главни разлог тог пораста, економисти наводе „непредвидиве промене у трговинској политици САД, које је увела администрација председника Доналда Трампа, чији су ефекти потресли тржишта.“

Вредност злата је и претходних година бележила раст у кризама изазваним пандемијом корона вируса и ратом у Украјини.

Златне полуге, домаћа привреда и обичан човек

Повратак златних резерви не утиче на домаћу привреду ни на који начин, каже Ерик Моне.

„Али је слање злата назад у земљу веома скупо, па се сматра губљењем времена и новца“, оцењује француски економиста.

Сагласан је и Шошкић, указујући да би „евентуално трошкови чувања били нижи“ јер се сада налази у Србији.

Такође, злато у иностранству је осигурано и чувано у институцијама које се тиме баве деценијама и вековима уназад, док се овде поставља питање квалитета локације, услова и безбедности, каже бивши гувернер.

„Када се чува у иностраству у потенцијалној је функцији међународних плаћања, а када га пренесете, само је чувар вредности“, додаје Шошкић.

Из Народне банке Србије кажу да повратак златних резерви јача економски суверенитет, отпорност финансијског система и повећава психолошко поверење како инвеститора тако и грађана.

„Како се ради о стратешком потезу, а не мери која одмах мења свакодневни живот, привреда и грађани ефекте осећају углавном посредно - кроз већу стабилност система, јачање поверења у валуту и државу - а не кроз тренутне материјалне користи“, објашњавају.

Када се злато враћа у земљу?

Повлачење златних резерви из иностранства дешава се, између осталог, када државе претпоставе да ће им „имовина бити заплењена или замрзнута“ због санкција, као у случају Русије пре почетка инвазије на Украјину, фебруара 2022, објашњава Шошкић.

Током 1990-их, ни Савезна Република Југославија, државна заједница Србије и Црне Горе, због санкција „није могла управљати златним резервама у иностранству и другом заплењеном имовином“.

Златним резервама Краљевине Југославије, није могла да располаже после Другог светског рата ни новоформирана истоимена социјалистичка република, тврди професор.

„Америка их је једно време држала замрзнутим док није направљен споразум са владом о томе да ће се потраживања САД према тадашњој Југославији обештетити из ратних репарација које се очекују од Немачке и других окупационих сила“, објашњава Шошкић.

Злато се враћа у земљу и када се деценијама не користи за међународна плаћања, због непотребних трошкова чувања, као и да би се „смањила изложеност према долару“.

„То није случај са Србијом која највећи део девизних резерви држи у еврима и то у обвезницама“, додаје српски економиста.

Већина централних банака злато држе управо у земљама попут Сједињених Држава и Велике Британије.

„Ове две земље су кроз историју изградиле инфраструктуру како би обезбедиле потпуну заштиту сопствених залиха злата и велике су војне силе без ризика од инвазије.

„Такође, када централне банке купују злато, обично то чине од других централних банака које и саме имају рачуне у централним банкама САД или Велике Британије“, објашњава Моне.

Златни стандард

Злато вековима представља симбол моћи, богатства и престижа, као и средство штедње.

Овај племенити метал је кумовао називу монетарног система у којем вредност националне валуте има покриће у злату, у пар наврата широко примењиваном од 1870-их.

Током такозваног златног стандарда, централне банке су биле у обавези да држе златне резерве, обично у пропорцији 1:3 у односу на новчанице које су издале, објашњава Моне.

„Те златне резерве биле су неопходне за одржавање поверења грађана у новчанице издате у националној валути“, додаје.

Последњи златни стандард уведен је уочи краја Другог светског рата, после међународног споразума у америчком граду Бретон Вудсу 1944.

По њему су многе земље „везивале националне валуте за долар, док је долар по фиксном курсу био везан за злато“, објашњава Шошкић.

Златни стандард је престао да важи августа 1971. одлуком о укидању „конверзије долара у злато“, администрације америчког председника Ричарда Никсона.

После тога се „цео свет окренуо“ такозваном декретном новцу, законском средству плаћања чију вредност гарантује институција која га издаје, каже Моне.

Међутим, централне банке и даље држе злато као „ствар престижа“.

„Донедавно, ово није била добра инвестиција, али је у последњој деценији цена злата стално расла.

„Но, централна банка ретко акумулира злато да би остварила профит продајом“, закључује Моне.

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]