Спортски преглед: Чега ћемо се сећати из 2024.

Да не бисте поново читали о успесима, медаљама и бројкама које сте већ негде чули, преглед спортске 2024. биће потуно личан.

Од Четири скакаонице до Четири скакаонице свашта се издешавало - присуствовали смо уживо неким великим догађајима, док смо друге пратили залепљени за екран.

Непостојећа спортска редакција ББЦ-ја на српском изгурала је Европско првенство у фудбалу, извештавајући иż Минхена, Берлина, Аугзбурга, Гелзенкирхена, Дуизбурга и Франкфурта.

Преживели смо и Олимпијске игре, дочекали то злато Новака Ђоковића, заволели још више кошаркаше и ватерполисте таман кад смо мислили да то није могуће, навијали за стрелце, теквондисте, атлетичаре и друге спортисте.

Ово су најјачи утисци спортске 2024. новинара ББЦ-ја на српском.

Муке једног Зорана

Пише: Слободан Маричић

Протеклу годину памтићу по неколико слика, насталих, што би рекли политичари, на маргинама великих спортских догађаја.

Прва је седиште 30, ред 14 и даље углавном празног стадиона у немачком Гелзенкирхену, на које сам сео готово сат и по пред меч Србије и Енглеске на Европском првенству у фудбалу.

Јер много је ту било црвљивих мисли.

Шта ако не уђем, шта ако ми неко заузме место, шта ако моје место, иако на карти пише да постоји, заправо не постоји и само ја од 60.000 људи останем без столице, па ме избаце са стадиона.

Јер то није за мене, то је за неке друге људе.

А посебно зато што ће нешто сигурно да се искомпликује.

Међутим, све је било како треба.

За почетак, ко би рекао, али ред 14 је постојао, као и седиште 30, на које сам без проблема сео, а онда је почео први меч репрезентације на Еуру после више од две деценије и ја сам извештавао са њега.

Изгубили смо, али нема везе.

Онда су уследиле Олимпијске игре.

Да, Ђоковић је освојио олимпијско злато - можда и пресудно у дебатама ко је најбољи тенисер свих времена - за којим је толико жудео и за које је вредно тренирао деценијама.

Нимало му није било лако, али да сте тек видели колико се намучио Зоран Маричић, мој отац.

Ух, борба је била.

Испратио је сваки иоле значајан Ђоковићев меч икада, а реченицу „ја пратим Новака редовно још од када је почео каријеру" чуо сам сигурно 300 пута, тако да је борбу против Карлоса Алкараса доживљавао прилично лично (као и сваку другу, разуме се).

И када је Ђоковић освојио последњи поен, пао на париску шљаку и заплакао, а камера му зумирала онај палац који се тресе, мој отац је испустио дугачак уздах и кратко кратко: „Свака ти част, мајсторе".

Трећа слика морају бити кошаркаши Србије на тим истим Олимпијским играма.

Нешто сам баш слаб на њих - волим им породицу и пса, што би рекли на интернету.

Имали смо те моћне Американце, мало је фалило да падну те топле августовске вечери.

Изгубили су, али нема ни то везе.

Уместо прича о победи, деценијама ће се препричавати како су Богдановић, Аврамовић и остали храбро изашли против фаворизованог ривала, а после дошли до бронзе коју су и те како знали да прославе.

Са све троструким МВП-јем НБА лиге Николом Јокићем који пева „проклета је Америка и злато што сја".

На крају, опет мој ћале.

Годинама је причао да би, као вишедеценијиски Звездин навијач и редовни посетилац Маракане, страшно волео да један меч погледа из ложе, која му је увек деловала незамисливо и далеко.

Јер то није за њега, то је за неке друге људе.

Није му то баш животни сан, али није ни далеко од тога.

И 2024. је био у ложи, захваљујући мом другу С.

Као на Марсу да је био, не бисте веровали. Какав Дизниленд, какви бакрачи.

Уследило је најмање 300 пута изречено „дођем 15 минута пред меч, нема гужви, нема ништа, а они ми на улазу кажу добро вече, а и WЦ чист."

За још тих малих, а великих ствари са маргине, у 2025. години.

Тимок, Мерси, Мајна

Пише: Немања Митровић

„Фудбал - лудило у крви; фудбал - енергија излази из тебе", кажу стихови панк бенда Цепени ћунци из Ладовице, села на југу Србије, између Лесковца и Власотинца.

А вала га је било протекле године и то у огромним количинама, од првокласног, европског, до полупрофесионалног, мени и те како драгог, уз мноштво лудила и енергије, па и среће и туге.

Но, да кренемо од лепих ствари.

Фудбалски клуб из мог родног Зајечара, који пратим читавог живота, Тимок, вратио се ове сезоне у Српску лигу Исток, трећу по рангу, после годину дана проведених у нижој зони.

Полусезону су завршили седми на табели, у складу са могућностима и приликама, уз подршку Зајечараца са западне и источне трибине њиховог фудбалског дома, неколико стотина метара удаљеног од новог стадиона „Краљевица", на коме нису одиграли ниједну утакмицу.

Врхунски фудбал се лета 2024. играо у Немачкој, на Европском првенству који је непостојећа спортска редакција ББЦ-ја на српском помно пратила, а бога ми и гледала уживо, у мом случају у Франкфурту и Дуизбургу.

Сузе Кристијана Роналда после промашаја са беле тачке против Словенаца у осмини финала, Трентов гол у пенал серији са Швајцарцима за полуфинале, пијани Немци из воза ка Дортмунду, плес веселог Енглеза уз неформалну химну Еура „Мајор Том" у центру Дузибурга и ласица на крову франфуртске зграде - само су неке од успомена које ћу вечно носити са овог величанственог пословног пута.

Снажан утисак на мене су током протекле године оставили и српски Олимпијци из Париза, посебно, златни стрелаци Дамир Микец и Зорана Аруновић, сребрна теквондисткиња Александра Перишић и трећи узастопни олимпијски прваци, ватерполисти Србије.

Ту су такође златна алжирска боксерка Иман Хелиф, вишеструко нападана и оспоравана, затим петоструки олимпијски првак у рвању, Мијан Лопез са Кубе, те златни дечак и звезда у успону - Ламин Јамал, млађани шпански фудбалер, кога сам недавно гледао у Београду на утакмици Црвене звезде и Барселоне.

А било је и емотивних и тужних спортских момената.

Средином 2024, после скоро девет година проведених на клупи Ливерпула, освојене Премијер лиге, након три деценије, и подигнутог пехара Лиге шампиона, трофејни енглески клуб напустио је Јирген Клоп.

Вечно насмејани и харизматични немачки тренер опростио се како доликује од домаћих навијача победом над Вулвсима од 2:0, на крцатом Енфилду, а његово последње, традиционално „yес, yес, yес", пред чувеним Копом, слика је и прилика која неће испарити за живота.

Срећом, на његово место је дошао Холанђанин Арне Слот и, на полусезони, довео Ливерпул до челног места.

Ако тако остане биће материјала за снажан спортски утисак и у 2025.

Деки, једини српски гол и злато без финала

Пише: Грујица Андрић

Знате за оне људе чија вас смрт толико затече да се сећате где сте и са ким били у том тренутку и колико је било сати када је до вас стигла лоша вест?

Тог 17. јануара Боба (Слободан Маричић) и ја смо се враћали са службеног пута из Сарајева, ноћна, зимска вожња преко кривина Романије, слушамо омиљени подкаст о кошарци, смејемо се на духовите опаске, па бацимо и ми који коментар.

Боби стиже нотификација, гледа у телефон.

„Ау, умро Деки", чита ми вест из Солт Лејк Ситија, америчког града где је после срчаног удара преминуо Дејан Милојевић, српски тренер, бивши играч Партизана и репрезентације Југославије.

„Ма да л' је могуће?", питам га, а кроз главу ми пролази Дејанов препознатљив осмех и мисао да „такви никад не умиру", која се, нажалост, увек показала као заблуда.

Дан раније смо сазнали да је хоспитализован због инфаркта, али смо знали и да је „најјачи човек на свету", па смо храбрили један другог.

„Ма, извући ће се".

Није се извукао, а ми смо те вечери први пут опет проговорили са цариницима на граници.

„Добро вече. Изволите. Хвала. Довиђења".

Ето ме поново са цариницима, овога пута немачким, на аеродрому у Минхену, где је српска репрезентација играла две утакмице Европског првенства, на које се пласирала после више од две деценије.

Те 2000. године Драган Стојковић, Предраг Мијатовић, Саво Милошевић и саиграчи „чупали" су 13. јуна бод против Словеније, вратили се из минуса од три гола и на крају успели да прођу групну фазу, а ја се спремао да постанем ђак трећак.

Тачно 24 године и седам дана касније, стојим у 10. реду минхенске Алијанц арене, терен „да пљунеш до њега", Стојковић је сада селектор неких других момака, који су некадашње плаве заменили црвеним дресовима, стадион под конац, али на терену опет све некако траљаво.

Још када Жан Карничник, бек Словеније за којег су многи српски навијачи чули тек тог дана, бежи по десној страни док га Сергеј Милинковић Савић прати тек погледом, и постиже водећи гол, опет игра пред очима тај први ЕУРО којег се стварно сећам.

„Где нам је сад Саво?", питам се, призивајући Сава Милошевића, који је пре 24 године са два гола вратио плаве у игру, док се око мене појачава навијачки повик „Ми, Словенци", али и псовке са црвеног дела подељених трибина, какав је тог дана био цео Минхен.

Када сам већ мислио да је све изгубљено и да ће Србија са још једног великог фудбалског турнира кући без бодова, скаче Лука Јовић, главом погађа мрежу Словеније, у терен иза гола лете пластичне чаше, а по мени пиво.

Ништа ми не смета, скачем и грлим се са људима које сам упознао два сата раније и више их вероватно никада нећу видети.

„Добро је", помислих, као и хиљаде српских навијача који су се са стадиона неколико минута касније распевани сливали на станицу метроа.

„Имамо шансе, ако добијемо те Данце", и то помислих.

Али, није било добро и нисмо добили те Данце, па се испоставило да као успомену из Минхена носим једини гол Србије на Европском првенству у Немачкој и повратак пушењу после двомесечне паузе.

Дошле су и те Олимпијске игре, овога пута цариници ништа не очитавају, већ по цео дан зуримо у телевизор на којем се смењују Новак Ђоковић, кошаркаши, теквондисткиње, ватерполисти, атлетичари, стрелци.

Гледа се све, посебно спортисти са Балкана, а свако има своје жеље.

„Мора Новак да узме и то злато, стварно је ред", каже Боба.

„Ма, све бих дао за злато у кошарци и да тучемо Американце", добацујем.

Пеђа врти главом, каже ватерполисти овог пута изгледа нису онако добри како смо навикли, али хајде да им верујемо.

Новак је узео злато, ватерполисти су ипак били онолико добри како смо навикли када је било најбитније, скакачица у вис Ангелина Топић нас је одушевила и без медаље, њен отац и тренер Драгутин делио је лекције из родитељства за медаљу, а кошаркаши...

Стварно су тукли те Американце, ми им пишемо злато, мада ће то у Међународном олимпијском комитету остати заведено као бронза.

И прослава је била за златну медаљу.

„Мислиш да смо гледали финале?", као што каже бек Србије Вања Маринковић.

Вентилатор

Пише: Предраг Вујић

Зашто би се у спортском прегледу 2024. године нашао вентилатор, запитали сте се?

Полако, доћи ћемо до тога.

Уочи почетка Европског првенства у фудбалу, а чекале су нас и Олимпијске игре, био сам забринут како ће непостојећа спортска редакција ББЦ-ја на српском све постићи.

Више од 50 фудбалских утакмица, уз учешће репрезентација Србије, Хрватске и Словеније, а онда и прегршт спортова на Олимпијским играма и питање: Хоће ли Новак Ђоковић коначно освојити то злато?

Моја пословична забринутост показала се беспотребном - успели смо да урадимо и покријемо све, а посебно ми је драго што су млађе снаге Боба, Груја и Немања, први пут опипали извештавање са лица места.

Али да, требало је покрити све утакмице поподне.

Момци, ја ћу, ускакаћете кад буде потребе, ви пишите текстове, снимајте се, јављајте се, рекао сам им.

Све би то било у реду да у Београду није почела тропска врућина (по мојим стандардима).

Не знам ни како сам успео да покријем првих неколико дана Европског првенства - са чела ми лије зној, бришем наочари, па очи... екран све слабије видим.

Четвртог или петог дана устао сам рано и правац у продавницу.

„Добар дан, имате вентилаторе?"

„Да, комшија, наравно".

„Одлично, дајте ми тај."

Љубазни продавац га је одмах наместио, укључио у струју - ради!

Био је то спортски потез године. Осетио сам се као Пеле у филму Бег у победу када маказицама даје гол Немцима (морате да погледате тај филм ако нисте).

Пар дана касније, у Београду су разграбљени вентилатори.

Поред врућине и спасоносног вентилатора, највећи утисак током Европског првенства на мене је оставио шпански фудбалер Ламин Јамал, дечко који обећава.

У Паризу их је било више: од злата Новака Ђоковића, преко прославе српских кошаркаша на победничком постољу и Ангелине Топић, која је наступала са завијеном ногом и тешком повредом, до хрватске браће Синковић која су у веслању освојила златну медаљу.

Какав финиш!

ПС: Вентилатор је на зимској паузи, чека нову сезону да поново одиграмо „дупли пас".

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]