Колико су изборне листе заиста важне гласачима у Србији: Шта значе студентима, а шта властима

„Баш сам данас размишљала о томе“, готово изненађено ми каже 37-годишња Ана Драгић из Београда, шетајући пса у центру Београда.

„И помислила сам да немам јасно формиран став да ли ми је важно ко ће бити на студентској листи или ми је важније да се она деси на било који начин“, додала је.

Око ње људи су се полако окупљали код шатора у којем је Дијана Хрка, мајка Стефана Хрке, страдалог у паду надстрешнице, штрајковала глађу, али и на другој страни ограде, у шаторском насељу присталица владајуће Српске напредне странке (СНС).

Слика политичке кризе која већ годину и кусур дана тресе Србију - у малом.

„Не знам, с једне стране не желим кандидате који се не слажу са мојим вредностима и идеологијом, али поштујем и идеју да се деси уједињујућа листа“, наставила је Драгић, готово размишљајући наглас.

На локалним изборима у Мионици, месту близу Ваљева, студенска листа је први пут одмерила снаге са СНС.

Освојила је 16 од 39 мандата.

СНС је убедљиво славио - 52 одсто гласова, али је то за чак 20 одсто слабији резултат него на прошлим изборима.

Иако парламентарних још нема - студенти их траже, власт одговара да ће бити крајем 2026. или почетком 2027. године - то не значи да се о њима не прича.

Заправо, највише се прича о изборним листама.

И то једној, оној студентској, која и даље званично не постоји, али се увелико спекулише, дебатује и анализира како ће изгледати, која ће се имена наћи и колику подршку има.

Када је Време објавило поједина имена са те листе, они су се брзо огласили, уз напомену да ће све званично све рећи када за то дође време.

Али да ли су изборне листе - па и та студентска - уопште битне у Србији, помислио сам?

Гледају ли бирачи уопште у њиховом правцу када одлучују за кога ће да гласају?

Одлучио сам да то сазнам.

О листама

„Знате шта, донекле су важне“, каже 56-годишња Јелена Гледић, прва која је са те стране Скупштине Србије код Хркиног шатора, хтела да прича са мном.

„Важно је да на листи за коју гласам буду људи чије ставове подржавам“, додала је и на трен застала.

„Ранијих година је то шта мисле људи које заокружујем имало смисла, у овим ванредним околностима ми је то мање битно", каже.

Гласаће, како каже, за најјачу опозициону опцију, што у овом тренутку делује да ће бити студентска.

Бројке варирају, али истраживање Центра за истраживање, транспарентност и одговорност (ЦРТА) из септембра, на 2020 испитаника, каже да студентска листа - иако непостојећа - има подршку 44 одсто људи, у односу на 32 одсто представника власти.

Притом, две трећине анкетираних изборе види као начин за излазак из највеће кризе откако су СНС и председник Александар Вучић 2012. дошли на власт.

Међу њима је готово сваки трећи бирач власти.

„Само је важно да се деси некаква промена, па ћемо вероватно после на следећим изборима гледати те детаље (ко је за шта)“, каже Гледић.

Недалеко од ње у ћаскању прекидам старији пар који није желео да се представи јер „имена нису битна“, што се из студентског табора често може чути.

„Њу потпишите као најлепшу студенткињу Грађевинског факултета“, рекао је мушкарац уз осмех.

Жена се насмејала.

„Студенткиња са златним индексом од ове године“, додала је, алудирајући на награду коју бивши студенти добију за пет деценија од уписа.

Она каже да је „листа не занима“, гласаће сигурно за студенте.

„Да ли ће један човек бити овако или онако, није битно“, каже.

„Код мене није тако“, узвраћа он.

Пре свега ће, каже, као и увек, гледати програм листе за коју буде гласао.

Исто ми је неколико дана касније рекао и 79-годишњи, опозицији наклоњени, Драго Јурић из Земуна.

„На тој студентској листи су све неки непознати људи, не знаш им ни програм, ништа.

„Још немају мој сигуран глас“, истиче.

О опозицији

Изборне програме странака помиње и Ерик Горди, професор на Универзитетском колеџу у Лондону - али не по добром.

Мало има програмских разлика, па бирачи у Србији махом гледају у њихове лидере када одлучују за кога ће да гласају, сматра, што је показало и неколико истраживања.

Када је реч о изборним листама, евентуално погледају ко је на првим местима, додаје Горди.

„Ако гледамо анкете, студентска листа има доста подршке, иако је нико није видео и не зна се ко су њени кандидати, што значи да су многи изразили вољу да гласају за нешто што им је непознато“, каже Горди за ББЦ на српском.

„Али то се не може рачунати на тај начин, сигурно ће бити промена када се види ко су кандидати“, додаје.

Разна имена се помињу у јавности.

Међу њима су Дејан Шошкић, некадашњи гувернер Народне банке Србије, професор Филозофског факултета у Београду Јово Бакић - познат по левичарским ставовима - професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар - познат по десничарским ставовима - али и Немања Видић, бивши фудбалер Црвене звезде и Манчестер јунајтеда.

Да ли је неко име могло да мотивише или демотивише бираче да гласају за студенте?

У једном делу би могли, сматра Горди.

„Мислим да доста људи који се сада изјашњавају за студентску листу не би гласали за њу ако тамо буду доминирали људи са деснице“, каже.

Поједине опозиционе странке неће ићи самостално на изборе, као што је то најављено из Демократске странке, него ће место уступити студентској листи.

Студентске захтеве су подржали и Зелено-леви фронт, Народни покрет Србије, Покрет слободних грађана, покрет Крени-промени и Странка слободе и правде, али није познато на који ће начин они изаћи на евентуалне изборе.

Међутим, опозицију ретко ко помиње од људи са којима сам разговарао.

Тренутно „нисам наклоњен никоме", каже ми 41-годишњи Игор Симић из Београда, дугогодишњи - и разочарани, истиче - гласач Демократске странке Србије (ДСС).

Изборна листа му је „јако важна“, да би „видео ко ће бити на власти и парламенту“.

„Кад је студенти буду објавили немам ништа против, ако буду нормални људи, да добију моју наклоност", истиче.

На локалним изборима у Неготину на којима студенти нису имали званичну листу, опозиција је освојила 27 одсто гласова, наспрам 69 одсто СНС-а, који је и тамо забележио пад.

О властима

Из дела где су шатори Дијане Хрке, одлазим на другу страну републичке скупштине, ка Тргу Николе Пашића, где је улаз у неформално шаторско насеље присталица СНС-а.

Скоро је пет поподне и око 45 минута гледам како се људи унутра смењују.

Под надзором двојице великих момака у црном, који имају улогу чувара или стражара, једни долазе, а други одлазе.

И нико не жели да прича са мном.

Неколико дана касније, околним путевима, стижем до 63-годишњег Зорана Ћосића из села Лопатањ, у ваљевском крају, дугогодишњег бирача СНС-а.

„Гледамо листе са доста пажње, али и ко је лидер - 90 одсто се опредељујемо за њега", истиче Ћосић.

Свима који „имају ишта у глави" је јасно да је Србија „више није оно што је била у свету", да је јача и Србе зато „уважавају и на Западу, а пре смо били нико и ништа".

„Откако имамо ову странку и председника, 99 одсто је кренуло на боље", уверен је.

Председник је значи кључни фактор, питам га?

„Па јесте, он је главни разлог зашто бирамо СНС - да није било његових дела, не би било ни њега, ни СНС-а".

И Ћосић, попут председника, студенте назива „шљамом" и „олошима".

Изборне листе немају толико утицаја код бирача странака на власти, указује Горди.

„Нема те особе која би могле да знатно ослаби или ојача подршку Српској напредној странци“, каже.

„Делује и да је сам Вучић изгубио поверење у СНС, па је покренуо причу о Покрету за народ и државу, али до њега није дошло, па делује да је од те идеје одустао - за сада“.

У последњих пет година, у Србији се гласало три пута - 2020, 2022. и 2023. године.

СНС је сва три пута на челу листе имао друго име, иако је она сваки пут била названа по истом човеку - Александру Вучићу.

Бранислав Недимовић, градоначелник Сремске Митровице, био је први на листи 2020. године, док је 2022. то била докторка Даница Грујичић, касније министарка здравља.

Грујичић данас подржава студентску листу и позива поједине напредњаке у скупштини да формирају засебну посланичку групу и омогуће да се криза заврши изборима.

На изборима 2023. први на листи је био Милош Вучевић, на папиру лидер странке.

„Карта на коју ће играти странке власти, пошто ће ићи у коалицији око СНС, јесте да креирају доста фантомских странака и листа, пре свега студентских“, сматра Горди.

„Биће листа студенти који желе да уче, студенти који желе да иду на кафу или нешто слично, само како би ублажили подршку правој студентској листи“.

На локалним изборима у Сечњу и Неготину било је листа које је опозиција оптуживала да су „фантомске", што су они негирали.

У редовима Социјалистичке партије Србије (СПС), дугогодишњег коалиционог партнера напредњака, ситуација се на претходним изборима није много мењала.

Први на листи је сваки пут био њен лидер, Ивица Дачић.

„Имају и изборне листе утицаја, посебно ако се неко кога поштујем на њој нађе, али не колико програм и лидер“, каже ми 61-годишњи Горан Дакић.

Себе описује као „левичара“, а СПС као наставак некадашњег Савеза комуниста из доба Југославије, тако да већ деценијама - „традиционално“ - гласа за њих.

„Од смрти Слободана Милошевића сам за Дачића, он је озбиљан политичар и не бих баш било кога прихватио као лидера СПС-а.

„У овом тренутку они су увек на власти, а и генерално су то били, тако да се погодило да увек гласам за власт, али бих гласао за њих и кад би били у опозицији“.

О изборима

После мало размишљања и разговора, помало се назире и став 37-годишње Ане Драгић.

Каже да раније није претерано обраћала пажњу ко је на листи коју подржава.

„Није то небитно, али имам мало наде да ће уједињујући потенцијал студентске листе бити важнији, иако бих волела да све буде очишћено од идеја које ми се не свиђају“, каже.

Према сазнањима ББЦ-ја на српском, студентска листа настаје тако што сваки факултет предложи одређени број кандидата, у зависности од његове величине.

Међутим, то није крај, пошто сваки факултет има право вета на имена са листе.

„Све зависи од шире слике, ако је на листи једно спорно име у маси добрих, можда бих и могла да гласам", каже Драгић.

„Мислим да ћу свакако гласати за студентску листу, само из подршке студентима, зато што је они састављају и због свега што су до сада урадили“.

Ако и остали тако ураде, онда ће бити као 2000, када су многи гласали за Демократску опозицију Србије (ДОС), иако можда нису волели лидере те коалиције Зорана Ђинђића и Војислава Коштуницу, сматра Горди.

Циљ им је био да мењају власт, до чега је на крају и дошло.

„То захтева широку и стабилну коалицију, јасне захтеве и поверење“, истиче Горди.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]