Хоће ли Америка напасти Иран и колико би се овај сукоб разликовао од претходних

Долазак ударне групе бродова око носача авиона 'Абрахам' Линколн у области одговорности америчке Централне команде, близу иранских територијалних вода, појачао је осећај да се назире шира конфронтација на хоризонту.

Долазећи усред најраспрострањенијег и најнасилнијег гушења протеста у Ирану у скоријој историји, ово истиче колико би у овом тренутку Вашингтон и Техеран могли бити директном обрачуну, ближе него у било којој тачки последњих година.

Иранске вође су се нашле између две ватре протестног покрета, који све више тражи смену самог режима, и америчког председника, који намерно властите намере представља двосмисленим, потпирујући забринутост не само у Техерану, већ и у читавом нестабилном региону.

Техеран је претходно пажљиво избегавао ескалацију

Иранска реакција на потенцијални амерички војни напад можда неће следити познати, пажљиво калибрирани образац виђен у ранијим конфронтацијама са Вашингтоном.

Недавне претње америчког председника Доналда Трампа, изречене у контексту иранског насилног сузбијања унутрашњих нереда, долазе у тренутку изузетног унутрашњег притиска на Исламску Републику.

Као последица тога, сваки амерички напад сада носи значајно виши ризик од рапидне ескалације, и регионално и унутар Ирана.

Последњих година, Техеран је показао да више воли одложену и сведену одмазду.

После америчких напада на иранска нуклеарна постројења 21. и 22 јуна 2025. године, Иран је наредног дана одговорио ракетним нападом на базу Ал Удеид којом управљају Американци у Катару.

Према речима Трампа, Иран је унапред упозорио да ће напасти, омогућивши противваздушној одбрани да пресретне већину пројектила.

Нису биле пријављене жртве.

Размена је нашироко протумачена као намеран покушај Ирана да сигнализира одлучност док истовремено избегава шири рат.

Сличан образац јавио се и у јануару 2020. године, током Трамповог првог мандата.

После америчког атентата на команданта елитних снага Кудс Касема Сулејманија близу багдадског аеродрома 3. јануара, Иран је одговорио пет дана касније испаливши ракете на америчку ваздухопловну базу Аин ал-Асад у Ираку.

Поново је било издато упозорење унапред.

Иако ниједан Американац није страдао, десетине су касније пријавиле трауматске повреде мозга.

Ова епизода је учврстила утисак да Техеран жели да заузда ескалацију уместо да је изазове.

Садашњи тренутак је, међутим, изричито другачији.

Иран излази из једног од најозбиљнијих таласа унутрашњих немира још од оснивања Исламске Републике 1979. године.

На антивладине протесте, инициране економском кризом, који су избили крајем децембра и почетком јануара, власт је одговорила суровим гушењем.

Организације за заштиту људских права и медицински радници у земљи јављају да је погинуло више хиљада људи, а да их је још много више рањено или приведено.

Тачан број не може да се потврди због немогућности приступа и гашења интернета које траје већ више од две недеље.

Иранске власти нису преузеле одговорност за смрти, уместо тога кривећи, како кажу, „терористичке групе“ и оптуживши Израел за распиривање нереда.

Тај наратив је поновљен на највишим нивоима државе.

Ирански секретар Врховног националног савета за безбедност недавно је изјавио да протесте треба доживети као наставак 12-дневног рата од прошлог лета, што је наратив који нуди увид у реакцију власти са безбедношћу на првом месту и то би могло бити искоришћено као изговор за оправдавање размера и интензитета гушења.

Иако су размере уличних протеста у међувремену опале, они се нису окончали.

Незадовољство остаје неразрешено, а раскол између великих делова друштва и система владавине ретко је деловао оволико широко.

Осмог и деветог јануара, снаге безбедности наводно су изгубиле контролу над деловима неколико места и четвртима великих градова пре него што су поново успоставиле владавину кроз употребу прекомерне силе.

Тај кратки губитак контроле делује као да је дубоко узнемирио власт.

Затишје које је уследило било је силом наметнуто пре него постигнуто преговорима, због чега је ситуација остала изузетно запаљива.

Је ли Техеран све бескомпромиснији?

У таквим околностима, природа сваког америчког ваздушног напада постаје критична.

Ограничени напад могао би да омогући Вашингтону да прогласи војну победу док истовремено избегава непосредни регионални рат, али би могао и да пружи иранским властима повод за још једну рунду унутрашње репресије.

Такав сценарио ризикује свежа гушења, масовна хапшења и нови талас грубих казни, међу њима и смртне казне, за демонстранте који су већ у притвору.

На другом екстремном полу, шира америчка кампања која значајно ослаби или оштети иранску државу могла би да гурне читаву земљу ка самој ивици хаоса.

Мало је вероватно да би нагли пад централне власти у земљи са више од 90 милиона становника произвео чисту или рапидну транзицију.

Уместо тога, могао би да произведе продужену нестабилност, фракцијско насиље и преливање ефекта на читав регион, са последицама којима би можда требале године да се санирају.

Ови ризици помажу да се објасни све бескомпромиснија реторика из Техерана.

Виши командири Исламске Револуционарне Гарде и редовних оружаних снага, заједно са вишим политичким званичницима, упозоравају да ће било какав амерички напад, без обзира на његове размере, бити сматран објавом рата.

Такве изјаве узнемириле су иранске суседе, поготово заливске државе у којима су стациониране америчке снаге.

Брзи одговор Ирана изложио би те земље непосредном ризику, без обзира на њихову директну уплетеност, и повећао шансе за ширење сукоба далеко изван Ирана и Сједињених Америчких Држава.

Вашингтон се такође суочава са ограничењима.

Трамп је изнова упозорио иранске власти да не користе насиље против демонстраната и, на врхунцу немира, поручио Иранцима да „помоћ стиже“.

Те опаске нашироко су циркулисале Ираном и подигле очекивања међу демонстрантима.

Обе стране су свесне шире стратешке слике.

Трамп зна да је Иран војно слабији него што је био пре 12-дневног рата лета 2025, а Техеран је свестан да има врло мало апетита за потпуни сукоб неограниченог трајања.

Та узајамна свест може да пружи некаква умирења, али би могла и да створи опасно погрешне перцепције, са сваком страном која потенцијално прецењује властите полуге или погрешно тумачи намере противника.

За Трампа, проналажење равнотеже, какве год, од кључне је важности.

Потребан му је исход који може да представи као победу, а да не гурне Иран или у обновљени круг репресије, или у хаос.

За иранске лидере, опасност се крије у тајмингу и перцепцији.

Погледајте видео: Пентагон показао снимак тестирања бомби 'разбијача бункера' коришц́ених у Ирану

Претходни ирански модел одложене, симболичне одмазде можда више није довољан ако лидери верују да је брзина кључна за поновно успостављање одвраћања према споља и контроле унутар земље, која је била уздрмана размерама скорашњих немира.

А опет рапидни одговор би значајно повећао ризик од погрешне процене, увукавши регионалне актере у сукоб који мали број њих може да приушти.

И док се обе стране налазе под жестоким притиском и имају врло мало маневарског простора, дуготрајна игра хода по жици можда се приближава властитом најопаснијем тренутку, у ком би цену погрешног успостављања равнотеже сносиле не само владе, већ и милиони обичних Иранаца и људи из ширег региона.

Погледајте видео: Зашто су Америка и Иран горки непријатељи

ББЦ на српском је од сада и на Јутјубу, пратите нас ОВДЕ.

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на bbcnasrpskom@bbc.co.uk