Живот бившег осуђеника: „Фолирам се да сам уклопљен”

Пет година на слободи теже му је него три године робије.

Са Марком* сам разговарала 2019. кад је тек изашао са одслужења казне у Цезару - Централном затвору и у Сремској Митровици.

Тада се осећао као да „има жиг на челу” и полицајци су га често легитимисали.

У међувремену је прошла пандемија, разбуктали су се ратови у Украјини и Гази, скочиле цене, а он и даље покушава да се снађе „у нормалном” свету.

„У затвору ти је ускраћено све живо, посебно у згради где сам ја био, али сам се тамо снашао много лакше него напољу.

„Можда сам себи правим притисак, али дефинитивно не могу с овим људима где свако гледа како ће да те за*ебе“, започиње данас причу 50-годишњи Београђанин.

Ђуле око ноге или савест

Док мази белу аргентинску догу која му већ два месеца уноси огромну радост у живот, присећа се шта је све радио у прошлости - продавао дрогу, био макро - и уверен је да и даље носи „лошу карму“.

„Осећам неки багаж, као ђуле око ноге које ми не да да живим опуштено, можда је то моја савест.

„Ко зна колико сам живота упропастио и колико се људи развело зато што им је дете наркоман“, преиспитује се наглас.

Марко понекад оде до оближње цркве у којој је крштен, иако није религиозан, јер верује у животну равнотежу.

Последњих пет година обављао је различите, углавном слабо плаћене, послове - развозио робу, чистио базене, радио као обезбеђење.

„Фактички, радим као портир“, описује ми.

Нигде није био пријављен, има здравствену књижицу као незапослен.

Научио је да живи скромно, по изласку је „годину дана јео само пиринач”, те се не жали на плату од око 500 евра месечно.

Покушавао је и да покрене малу фирму, али га је партнер у послу преварио прошле године и то му је урушило крхко стечено поверење у људски род.

Издају човека који му је био и приватно близак, не може себи да опрости.

„Мислим да сам од тада у депресији, нисам прежалио што ме је намагарчио“.

Иако је често од тада безвољан и тужан, менталним здрављем се тек понекад позабави, у спорадичним разговорима са бившим терапеутом.

Тешко до посла

Мисли окупира обавезама, а сваки од послова добио је на препоруку и „ћутање“ о прошлом животу.

„Чак и да хоћу у Градској чистоћи да радим, прво питају за потврду да ли сам осуђиван.

„Разумео бих ту политику да сам ја пљачкао банку, наравно да не могу да се запослим у банци или пошти или да сам силоватељ, не могу да радим у вртићу, али ја имам неко друго дело“, додаје.

Осуђен је због неовлашћеног држања и стављања у промет опојних средстава, што је друго кривично дело по учесталости међу 10.000 осуђеника у Србији.

„Ја сам чувао образ и нисам био цинкарош.

„Тамо имаш поштенијих и исправнијих људи него напољу“, каже ми, лако се пребацујући на приче о затвору.

Иако има пасош и радио је кратко сезонски посао у Грчкој, затворена су му многа врата и за рад у иностранству.

Све то га лако може вратити „у комбинације“ и криминал, па назад у затвор, што је чест случај у Србији, где је проценат поврата осуђеника високих 60-70 одсто, показао је научни пројекат Присон Лифе (Живот у затвору).

Ако би био поново ухапшен, добио би вишегодишњу робију, не само што је повратник, већ и због тога што се у међувремену изменио закон и казне су повећане.

„То (криминал) је реална опција, али у иностранству, овде бих издржао максимум шест месеци“, каже палећи замотану цигарету са стола.

Пуши пет цигарета дневно, али искључиво јаки албански дуван од ког „уши отпадају“.

Филтере - флопове, прави од гомиле сачуваних кутија од лекова за смирење и притисак, која стоји одмах до телевизора који не ради.

Са њим разговарам у његовом породичном стану, одакле је отишао у „мардељ“, како жаргонски назива затвор.

Ту се доселио тек недавно, ствари му још нису распаковане, али за разлику од прошлог разговора, сад бар има фотографије себе и пријатеља у телефону.

Прошли пут је успомене чувао само кроз тетоваже - шаре.

На левом рамену му је мали паук - знак да је био у затвору, на бицепсу змај у сунцу - симбол да је пуцао у човека.

„Јесам пуцао, али нисам убио. Такве су биле деведесете и то је био део посла", рекао је тада, некадашњи пливач и спортиста који је две деценије живео с друге стране закона.

Кад је ухапшен, прогутао је две кесице са 2,5 грама чистог хероина.

Пошто је тада као тежак зависник био у кризи, током притвора је данима покушавао да на силу „гурајући прсте” и пијући воду поврати прогутано како би се домогао дроге.

Није му успело.

Убрзо је почео са одвикавањем, уз шест бенседина и два бруфена, колико су му дали у затвору.

Поносан је што се „скинуо на суво”, али су му опијати и даље у подсвести.

Два пута је сањао исти сан - да је поново узео дрогу.

„Будим се, мајица мокра и мислим се ’па зар си, после осам година, направио рецидив, будало, кретену’“, каже Марко.

Данас су му једини порок цигарете.

Не излази, пије нес кафу без млека и шећера и воду.

‘Кратак фитиљ није проблем, фитиљ немам’

Срдачнији је у разговору, мање се мршти него 2019, иако му и даље грубе црте лица наглашава фризура - ошишан је на кеца.

„Фолирам се да сам уклопљенији“, каже уз осмех, али додаје да су и његови малобројни пријатељи приметили да се постепено враћа у друштво.

У ходнику зграде му се тек неколико комшија љубазно јавља, остали или окрећу главу или кажу „добар дан“ из страха, додаје.

У међувремену је благо оседео и урадио зубе, али му спортска одећа и затегнути мишићи помажу да изгледа млађе.

Осим великог пса, усрећује га и тренинг.

Сваког дана трчи, ради вежбе, удара џак, плива.

„Оно што ми је некад био хероин, то ми је сад тренинг. Било да је киша, снег, свеједно, облачим се, нашминкам и идем напоље“, каже уз осмех.

Криво му је што није више читао књиге, јер му је сад с годинама мозак „постао каша”.

Нема концентрације ни за цртање које му је и у затвору било хоби и због чега је имао надимак Уметник.

Понекад слуша музику и погледа неки филм.

На питање да ли и даље има проблема са „кратким фитиљем”, има спреман одговор.

„Не, јер немам фитиљ уопште више“, засмеје се.

Раније је желео да нађе девојку, у међувремену је, стичем утисак, одустао од љубави.

Необавезне везе има, али то је све.

„Сам себе некад не могу да поднесем, срећа да сам сам“.

Има неколико блиских пријатеља и сестру која живи у Америци.

Важна му је породица, али децу, каже, треба да праве из љубави они који су способни да од њих „направе људе, а не дилеје“.

Одрастао је „на улици”, у центру Београда, био је средњошколац у време ратова и санкција 1990-их.

Данас, шали се у његовој улици „има више робије, него радног стажа“.

„Кад сам први пакет продао, знао сам где то води и да ће једном мој број бити извучен”, каже.

Пошто има свега 9,5 година стажа који је сам себи уплаћивао, дигао је руке од пензије.

Момку одраслом на асфалту, највећа жеља сада је да оде на село, купи плац, сагради приземну кућу са тремом, засади две алеје лука и кромпира и „запати две-три кокице“.

Има „неописиву жељу” да побегне од људи, иако су му се најближи нашли кад је требало и помагали, што им не заборавља.

„За пет година видим себе на тој ливади, ако да Бог и уопште будем жив.

„Можда сам и сиду имао, а она умрла у мени с обзиром на то шта сам све трпао у себе - није, шалим се, проверио сам чим сам изашао”, каже откривајући колико је озбиљан.

*Име је измењено

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]