Живот у ИЦЕ притвору: Сведочење српског камионџије из Америке

Када је тог септембарског дана, под врелим тексашким сунцем, Милан* утоварио робу у камион и кренуо уз обалу Мексичког залива ка унутрашњости Сједињених Држава, није могао да претпостави да ће се његов пут окончати пре времена и то у притворском центру Службе за имиграцију и царину (ИЦЕ).

Овај возач камиона пореклом из Србије, постао је један у низу људи, које је служба ИЦЕ привела у оквиру примене ригорозне антиимиграционе политике председничке администрације Доналда Трампа.

У притвору је провео око шест недеља, пуштен је уз кауцију и обавезу да носи наногвицу, а за ББЦ на српском каже да је добио дозволу да поново ради и да му је следеће рочиште заказано за март 2027.

Истиче да је у Америку ушао легално са визом пре три године, да је потом 2023. затражио азил и да чека решење тог захтева.

„Смирио сам се сада.

„Кад те приведу, најгоре је што не знаш шта се дешава, где те воде, колико ћеш да будеш затворен, хоће ли те послати кући“, каже Милан за ББЦ док чека на утовар робе у Филаделфији, граду у савезној држави Пенсилванији.

Више од 65.000 људи је у притворским центрима ИЦЕ службе, према подацима ТРАЦ истраживачког центра универзитета Сиркјуз из средине новембра.

ББЦ се обратио ИЦЕ служби и америчком Министарству за националну безбедност тражећи тачан број података о броју притворених и њиховим држављанствима.

ИЦЕ служба је по америчким прописима имала легалну основу да приведе недржављане који су у процесу за азил, што је чест случај претходних месеци откако је администрација пооштрила миграциону политику, каже Мирољуб Ђукић, имиграциони адвокат из Чикага, за ББЦ на српском.

„Имали су законско право да га приведу, јер постоји разлика између легалног присуства и легалног статуса.

„Он нема легалан статус јер му захтев за азил још није решен, али има легално присуство и на основу тога поседује радну дозволу", говори адвокат.

Ниједна претходна председничка администрација није овако ригорозно примењивала закон, додаје.

'Раздвајају мушкарце на једну, жене на другу страну'

Пунктови патрола граничне полиције нису ретка појава у државама на југу САД, а Милан их је до тренутка привођења пролазио без потешкоћа.

Али тог кобног дана, видео је знакове поред пута И-69.

„Био сам на вези са колегама, видим дугачка колона, споро се креће и видим да овде нешто није у реду јер то иначе иде доста брже“, прича Милан.

До тада су га пуштали када им је говорио да није држављанин, али да има важећу радну дозволу.

„Овај пут се полицајцу променио израз лица када са му рекао за моје документе и статус и само ме је послао да паркирам камион са стране“, додаје.

У тим моментима и даље га је држао оптимизам, јер је веровао да ће га пустити после провере, каже.

Али нада је почела да се гаси када су га увели у просторију где је најпре дао отиске прстију, а онда се видео десетине људи који чекају даље кораке.

„Видео сам жену са две ћерке, њих су оставили у колима, мајку привели... Тражила је само да се поздрави са ћеркама, доводе их полицајци унутра, плачу сви.

„Приметио сам и брачни пар са ћерком, чини ми се седам, осам година да има.

„Раздвојили су их, мушкарци у једну просторију, жена и дете у другу“, описује Милан.

Пре него што су му одузели телефон, успео је да се кратко јави власнику фирме из Чикага за коју ради, објасни шта се десило и да му тражи да ангажује адвоката.

'Спавали као сардине'

Неколико сати пошто је приведен, Милан је комбијем са још 11 људи, пребачен у објекат граничне полиције у граду Мекален на југоистоку Тексаса.

Нису им полицајци рекли где иду, али истиче да је препознао пут којим је много пута до тада возио властити камион.

„Био је то објекат са четири собе 10 са 10 метара, крцате су биле, по 50 људи у свакој.

„Нема прозора, некаква вентилација на плафону, а у средини стражар на постољу и надзире све четири собе“, описује Милан са мешавином љутње и неверице и гласу.

Откако је кренула строжија примена антиимиграционе политике у САД, Министарство унутрашње безбедности (ДХС) нашло се на мети оптужби за лоше хигијенске и здравствене услове у притворским центрима.

ББЦ на српском је писао ИЦЕ служби и Пограничној полицији, али до тренутка објаве текста није добио одговоре какви су хигијенски стандарди у њиховим објектима.

„Имали смо два тоалета и један умиваоник у соби, али спавали на струњачама, као сардине.

„Давали су нам три оброка дневно - сендвич, евентуално јабука и неки кекс или чипс.

„Нико ти ништа не говори, изведу нас напоље једном дневно, да очисте собу“, присећа са Милан.

После два дана у Мекалену, са још неколицином притвореника, пребачен је у 82 километра источно, у ИЦЕ објекат у Порт Изабелу на самој обали Мексичког залива.

То је сазнао тек када је дошао тамо.

Униформе, таблети и бар-кодови

Служба ИЦЕ у Тексасу има најмање 11 центара где притвара људе за које тврди да немају регулисан статус у Сједињеним Државама, према подацима са сајта ДХС.

ИЦЕ је надлежан за управљање тим центрима, али често склапа уговоре са приватним компанијама које преузимају тај задатак.

„Није то изгледало као класичан затвор, више је деловало као касарна - четири велике собе, у средини надзорна просторија са камерама и стражаром

„У соби је било по 75 људи, кревети на спрат, ту су тоалет и туш, ту се и једе“, каже Милан.

Са осмехом се присећа како је, као у америчким филмовима, добио затворску гардеробу.

„Узели су све моје, дали ми три мајице, троје гаћа, две блузе и двоје панталоне, плаве боје“, описује.

Притворенички јеловник описује као незачињен и безукусан, уз 'лажне' - вегетаријанске - хамбургере, „помфрит стар седам дана“ и кесице кечапа и сенфа.

Технолошки напредак, међутим, није мимоишао затворе, па су тако добили наруквице и картице са бар кодовима, које су стражари очитавали када су делили храну и пребројавали присутне.

Хигијенски услови, ипак, не напредују тако брзо као технологија.

„У соби смо имали четири туша и умиваоника, као и пет ве-це шоља. Сами смо се организовали, па су три шоље биле за велику, а две за малу нужду“, додаје.

Већину притвореника у том објекту чинили су људи из Јужне Америке, а било је и људи из Судана, Авганистана.

Са Балкана нико осим Милана.

„Поделили су нас у четири сектора - Алфа, Бета, Чарли и Делта.

„Ја сам био у сектору Делта, углавном су били радници и нико од нас није правио проблеме“, каже.

Време су продовили играјући шах, домине и монопол, а повремено су им доносили Сони плејстејшн конзолу.

У двориште су извођени скоро сваког дана, на по пола сата или 45 минута.

„Имали смо таблете и зидне телефоне за комуникацију са спољашњим светом.

„На таблету си у њиховој онлајн продавници могао да наручиш грицкалице, слаткише и нудле.

„И тад сам схватио да и на овај начин зарађују на теби“, истиче он.

Борба за кауцију

Врло брзо пошто је приведен, компанија за коју је Милан радио пронашла му је адвоката и почела је правна битка за излазак на слободу.

Тактика његово браниоца била је да се тражи ослобађање уз кауцију.

„Током једног од првих разговора, газда фирме ми је рекао да ће бити премија ако изађем за две недеље“.

Тако је и било.

Морао је да прође два саслушања, пошто је судија тражио да жена која му је била гарант, достави суду додатне документе о властитим пореским обавезама.

„Било ми је тешко када су ме после првог саслушања вратили у притворни центар и рекли да је за две недеље ново саслушање - а ја са већ 'наместио' главу да излазим“, признаје Милан.

На другом саслушању, судија је прихватио да га пусти уз кауцију од 15.000 долара.

Али спорост бирократије није одлика само неких земаља у Европи, показало се одмах по одлуци судије.

„Чекали смо 24 сата да ИЦЕ одобри, па смо, рецимо, у петак платили, онда се чекао цео викенд да прође уплата.

„У понедељак поподне добили су зелено светло да ме пусте, али пошто је било касно, пустили ме следећег јутра“, сумира возач камиона из Србије.

Букагије, пица и свештеник

После готово месец дана у притвору, куцнуо је час да Милан изађе на слободу.

Али тај чин није прошао без филмског детаља.

„Ставили нам 'букагије' на ноге - питао сам чувара: 'Зашто нас тако тако изводите на слободу, па нисмо никога убили'.

„Одговор је био да је то по протоколу, због наше безбедности“, каже он.

Коначно, као слободан човек изашао је после 45 минута вожње комбијем - на аутобуској станици у граду Браунсвилу, још једном месту близу границе са Мексиком.

„На станици су нас дочекали волонтери, да нам напуне телефоне, помогну да се организујемо око летова.

„Чак је био и један свештеник који нам је донео пицу“, говори Милан.

Чекајући да напуни телефон и поједе нешто, упознао је момка из афричке земље Нигера, такође возача камиона који је завршио у притвору.

Он је дошао пре 10 година у САД и затражио азил.

„Заједно смо отишли за Далас, а оданде он за Северну Каролину, ја за Илиној“.

Током притвора, Милан каже да му је најтеже пало „када је размишљао о породици“ која је у Србији.

„Знам да сам им потребан, често се чујемо и сада тога више нема и овај моменат ми је био прилично тежак.

„А онда ме пресече друга мисао - нећу да лежим без правог повода у затвору. Ма, пошаљите ме кући...“.

Шта каже конзулат Србије?

Почетком октобра, током акције против илегалних имиграната у САД, у рацијама на путевима широм САД ухапшено је 37 возача камиона који су држављани Србије.

Већина њих ухапшена је на путевима у Небраски, Индијани, Илиноју, Тексасу и Мичигену.

Према проценама конзулата Србија у Чикагу, у савезним државама Илиној, Индијана и Мичиген живи „између 200 и 300 хиљада хиљада људи српског порекла“, каже конзул Марко Николић за ББЦ на српском.

„До краја октобра, конзулату у Чикагу обратило се 10 српских држављана.

„Двоје су депортовани, четворо чекају на депортацију, а троје су у кривичном поступку“, објашњава он.

Конзулат је у сталној комуникацији са регионалним канцеларијама ИЦЕ службе и распитује се о условима и стању притворених.

Међутим, у складу са међународним конвенцијама, нема право утицаја на ток и одлуке америчких органа.

„Тренутна ситуација није пријатна за српску заједницу у Чикагу и околини, поготово за младе, породичне људе који су у Америку дошли трбухом за крухом“, истиче Николић.

Конзулат у Чикагу покрива 28 савезних држава - од Средњег запада, до Пацифика.

Наногвица и повратак у камион

Следећи излазак пред судију Милану је заказан за - 24. март 2027.

По повратку у Чикаго, морао је да се јави у локалну канцеларију ИЦЕ службе, где му је стављена наногвица (уређај за праћење на чланку ноге) и речено му је да може опет да вози камион, али само у три савезне државе - Илиноју, Индијани и Висконсину.

„Прилично љутито сам питао службеницу ИЦЕ-а како да радим и плаћам стан и шаљем новац породици ако ме ограничавају где могу да возим.

„Тек када сам донео уговор из фирме и пропратно писмо, написали су у мом досијеу да смем да возим у свим државама“, прича он.

Док завршавамо разговор, у позадини се чују мотори камиона и пиштање аларма који упозоравају возаче на препреке приликом паркирања.

Роба је спремна - Милан може да крене у нову туру вожње.

Али не без дозе стрепње.

„Откако сам опет почео да возим, нико ме није ни заустављао, а надам си ни да неће.

„Ипак, ништа не може да ме изненади“, закључује.

*Име саговорника је промењено на његов захтев

Пратите нас на Фејсбуку, Твитеру, Instagramу, Јутјубу и Вајберу. Ако имате предлог теме за нас, јавите се на [email protected]