Rasizam i Amerika: Klodet Kolvin - ona se pre Roze Parks suprostavila rasistima

U martu 1955. godine, devet meseci pre nego što je Roza Parks pružila otpor zakonima o segregaciji odbivši da ustupi mesto belom putniku u autobusu u Montgomeriju, u Alabami, petnaestogodišnja Klodet Kolvin učinila je potpuno istu stvar.

U senci Roze Parks, njen čin otpora uglavnom je godinama bio ignorisan.

Ona sama o tome nije govorila često, ali jeste nedavno za BBC.

„Segregacija je postojala svuda. U crkvama, autobusima i školama, a niste čak mogli ni da uđete u iste restorane", kaže Klodet Kolvin.

„Sećam se za Uskrs jedne godine, trebalo je da kupim par crnih lakovanih cipela, ali mogli ste da ih nabavite samo u belačkim radnjama, tako da je moja majka iscrtala okvir mojih stopala na smeđoj papirnatoj kesi da bi dobila najpribližniju veličinu, jer nismo smeli da uđemo u radnju da ih probamo."

Odlazak u škole u vreme segregacije imao je jednu prednost, otkrila je ona - njeni nastavnici su joj pružili dobru osnovu iz istorije Afroamerikanaca.

„Učili smo o crnačkim duhovnim pesmama i recitovali smo poeziju, ali moja nastavnica društvenih nauka odlazila je u veće detalje", kaže ona.

„Predavala nam je o Harijet Tabman i Sodžerner Trut, pa nas je učila o operskoj pevačici po imenu Merien Anderson kojoj nije bilo dozvoljeno da peva u Ustavnoj hali samo zato što je bila crnkinja, pa je umesto toga pevala kod Linkolnovog spomenika."

Tabman i Trut

Drugog marta 1955. godine, Kolvin i njene prijateljice završile su sa časovima za taj dan i puštene su iz škole ranije.

„Otpešačile smo do centra i moje prijateljice i ja smo videle autobus i odlučile da uđemo u njega, nalazio se tačno preko puta crkve doktora Martina Lutera Kinga", kaže Kolvin.

„Belci su uvek sedeli napred u autobusu, a crnci su uvek sedeli pozadi.

Šofer je imao ovlašćenje da dodeljuje sedišta, tako da kad je još belaca ušlo u autobus, on je tražio da im se ustupe mesta."

Problem je nastao zato što su sva sedišta u autobusu bila zauzeta.

Kolvin i njene prijateljice su sedele u redu malo preko polovine autobusa - dve su bile na desnoj strani autobusa, a dve na levoj - i bela putnica je stajala u prolazu između njih.

Šofer je želeo da se sve pomere pozadi i ustanu kako bi bela putnica mogla da sedne.

„Želeo je da ustupim mesto belkinji i ja bih to uradila za stariju osobu, ali radilo se o mladoj beloj ženi.

Troje đaka nevoljno je ustalo, a ja sam ostala da sedim uz prozor", kaže ona.

Prema izvitoperenoj logici segregacije, belkinja i dalje nije mogla da sedne, jer bi tada beli i crni putnici sedeli u istom redu - a čitava poenta bila je da beli putnici budu bliži pročelju.

Ali Kolvin je rekla šoferu da je platila kartu i da je njeno ustavno pravo da ostane tu gde je.

„Kad god me ljudi pitaju: 'Zašto nisi ustala kad je šofer to tražio do tebe?', kažem im da sam se osećala kao da mi ruke Harijet Tabman pritiskaju jedno rame, a ruke Sodžerner Trut pritiskaju drugo drugo rame i ne daju da ustanem.

Osećala sam se inspirisanom tim dvema ženama, zato što nas je moja nastavnica učila o njima sa toliko mnogo detalja", kaže ona.

„Nisam bila uplašena, samo razočarana i besna, zato što sam znala da sedim na pravom sedištu."

Šofer je nastavio da vozi, ali je zaustavio kad je stigao na raskrsnicu na kojoj su bila parkirana policijska patrolna kola.

Dvojica policajaca su ušla u autobus i pitala Kolvin zašto ne želi da ustupi mesto.

„I dalje sam pružala otpor, pa su mi izbili knjige iz krila i jedan od njih me je ščepao za ruku.

Ne znam kako sam izašla iz tog autobusa, ali drugi učenici kažu da su me grubo odvukli napolje i strpali me u patrolna kola.

Ali se zato sećam da su mi rekli da pružim ruke kroz prozor i tad su mi stavili lisice", kaže Kolvin.

Umesto da je odvedu u popravni dom za maloletnike, Kolvin je odvedena u zatvor za odrasle i ostavljena u skučenoj ćeliji u kojoj nije bilo ničega sem razbijenog lavaboa i okvira kreveta bez dušeka.

„Uplašila sam se i bilo je zaista, zaista strašno, bilo je to kao u vesternima kad strpaju bandita u zatvorsku ćeliju i čujete okretanje ključeva u bravi.

I dalje mogu jasno da čujem kliktaj tih ključeva.

„Čekala sam oko tri sata da stigne moja majka sa našim sveštenikom i da me izvuku iz zatvora.

Moja majka je znala da sam razočarana u sistem i zbog sve nepravde koju smo preživljavali, i rekla mi je: 'E, pa Klodet, konačno si to uradila.'"

Nakon što je Kolvin puštena iz zatvora, bilo je bojazni da će njen dom biti napadnut.

Pripadnici njene zajednice su stražarili na smenu, dok je njen otac ostao budan čitavu noć sa sačmaricom u rukama, u slučaju da se pojavi Kju Kluks Klan.

Kolvin je bila prva osoba koja je uhapšena zato što se oglušila o politiku segregacije u autobusima u Montgomeriju, tako da je njena priča završila u nekoliko lokalnih listova - ali devet meseci kasnije, isti čin otpora Roze Parks prenesen je u čitavom svetu.

Kao i Kolvin, i Parks je putovala kući i sedela u autobusu u „delu za obojene".

Kad su se sva sedišta za belce popunila, šofer Dž. Fred Blek zatražio je od Parks i još troje crnaca da ustupe svoja mesta.

Kao i u slučaju Klodet Kolvin, Parks je odbila i bila uhapšena i novčano kažnjena.

U to vreme Parks je bila krojačica u lokalnoj robnoj kući, ali je bila i sekretarica ogranka Nacionalnog udruženja za napredak ljudi obojene kože u Montgomeriju. (NAACP).

Kolvin ju je dobro poznavala.

„Postala sam veoma aktivna u njenoj omladinskoj grupi i sastajali bismo se svake nedelje popodne u Luterovoj crkvi", kaže ona.

„Parks je bila veoma tiha, nežna i srdačna, ali je uvek govorila da ćemo se boriti za slobodu."

Kolvin kaže da je Parks imala pravi imidž da postane lice otpora segregaciji zbog njenog prethodnog rada za NAACP.

Organizacija nije želela tinejdžerku u toj ulozi, kaže ona.

Drugi faktor bio je da je Kolvin ubrzo posle toga zatrudnela.

„Rekli su da ne žele da koriste trudnu tinejdžerku, zato što će to biti kontroverzno i ljudi će govoriti više o trudnoći nego o samom bojkotu", kaže Kolvin.

U noći kad je uhapšena Parks, Ženski politički savet (VPC), grupa crnkinja koje su se borile za građanska prava, počela je da deli letke na kojima se poziva na bojkot autobuskog sistema.

Ubrzo posle toga, 5. decembra, 40.000 afro-američkih autobuskih putnika bojkotovalo je sistem.

Istog popodneva su se crni lideri sastali da osnuju Udruženje za unapređenje Montgomerija (MIA), izabravši mladog sveštenika Martina Lutera Kinga Mlađeg za predsednika.

Bojkot je bio veoma uspešan, ali je grad i dalje odbijao da usliši zahteve demonstranata - odustajanje od politike koja sprečava zapošljavanje crnih šofera i uvođenje pravila da mesto u autobusu pripadne onome ko prvi dođe.

Da bi održale bojkot u životu, zajednice su organizovale prevoz automobilima a afro-američki taksisti u Montomeriju naplaćivali su Afro-Amerikancima vožnju samo 10 centi - istu cenu kao što je bila autobuska karta.

Godinu dana kasnije, 20. decembra 1956, američki Vrhovni sud doneo je odluku da segregacija u autobusima mora da prestane.

Sudski slučaj oslanjao se na svedočanstva četvoro tužitelja, od kojih je jedna bila Klodet Kolvin.

„Udruženje NAACP mi se ponovo obratilo i moja majka je rekla: 'Klodet, sigurno si im stvarno potrebna, jer su te odbili zato što si rodila dete neudata'", kaže Kolvin.

„I zato sam otišla da svedočim protiv sistema i rekla sam da se sistem prema nama odnosio nepravično, i prenela sam kojim rečnikom su se služili dok su nas iznosili iz autobusa."

Kolvin kaže da su nakon što je Vrhovni sud doneo odluku stvari polako počele da se menjaju.

Međutim, neki beli putnici su i dalje odbijali da sednu blizu crnca.

Kad se Kolvin preselila u Njujork mnogo godina kasnije da bi radila kao medicinska sestra, nije govorila ljudima o ulozi koju je odigrala u pokretu za građanska prava.

„U Njujorku vlada potpuno drugačija kultura od Montgomerija, u Alabami.

Većina ljudi nije imala ništa protiv što sedimo u autobusu, većini Njujorčana bilo je stalo samo do ekonomskih problema.

Nisam želela o tome da pričam sa njima."

Pisac Filip Hus je 2009. godine objavio knjigu koja ja prvi put detaljno ispričala njenu priču.

„Rekao je da želi da ljudi znaju za tu petnaestogodišnjakinju, zato što, zaista, da ja nisam prva izustila taj poklič za slobodu, ne bi bilo Roze Parks, a posle Roze Parks, ne bi bilo ni doktora Kinga."

„A doživela sam da vidim tu promenu."

Pogledajte video - Muhamed Ali se oduvek pitao: „Zašto je sve bele boje?"

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]