Film, Holivud i Dejvid Bouvi: Kada kola krenu nizbrdo u biografskom filmu

Producenti biografskog filmskog hita Boemska rapsodija o Frediju Merkjuriju iz 2018. na kraju su mogli da zapevaju: Mi smo šampioni - osvojio je četiri Oskara i zaradio blizu milijardu dolara od prikazivanja u bioskopima.

Sledeće godine, Raketni čovek, mjuzikl zasnovan na životu Eltona Džona, takođe je dobro prošao, zaradivši dovoljno da čuvena zvezda ne mora da brine da li će narednih decenija moći sebi da priušti skupocene firmirane naočare.

Pored toga, film je osvojio i dva Oskara.

A sada imamo Zvezdanu prašinu, sa Džonijem Flinom kao mladim Dejvidom Bouvijem, čime se upotpunjuje triologija drama o seksualno pustolovnim britanskim glem rok legendama sa egzotičnim scenskim imenima.

Film je u Britaniji izašao sredinom januara i verovatno njegovi producenti sada samo čekaju da poberu nagrade i ostvare profit.

Ili možda nemaju takva očekivanja.

Ne treba sumnjati u iskrenost bouvijevski profilisanog kastinga i odabira ekipe, ali za razliku od Boemske rapsodije i Raketnog čoveka, Zvezdana prašina je niskobudžetni indi film sa nekoliko neizbežnih omaški.

Reditelj je doneo čudnu odluku da angažuje glumce u tridesetim, četrdesetim i pedesetim godinama života da glume likove koje filmu prikazuje u njihovim dvadesetim godinama.

Zbog toga film Zvezdana prašina nije dobio odobrenje Bouvijevih naslednika, u filmu se ne čuje ni jedna njegova pesma.

Očekivano, trejler je bio predmet poruge na društvenim mrežama kada se pojavio u oktobru.

Posle američke premijere u novembru, kritičar portala AV Club ga je ocrnio, rekavši da je to „džanki biografska drama u kojoj nema niti jedne pesme koju su napisali Bouvi ili neki njegov savremenik i u njemu glumi lik koji ne liči i ne zvuči kao taj čovek."

To je bio jedan od blažih prikaza.

Pogledajte video: Darko Rundek i Ekipa: Od i do Brisanog prostora

Podrazumevani rizici

Pouka glasi da je biografski film o poznatoj ličnosti najrizičniji žanr. Kada uspe, puni bioskope i kupi nagrade, naročito u 21. veku.

Ali kada krene po zlu, rezultat može biti užasan na poseban, iznurujući način.

Glumci očigledno veruju da, kad je reč o biografskom filmu, vredi rizikovati - ne bez rezona.

Od 2000, 11 Oskara za najboljeg glumca osvojili su poznati koji glume poznate.

Na primer, Džejmi Foks u filmu Rej, Filip Simor Hofman u Kapoteu, Denijel Dej Luis u Linkolnu, Edi Redmejn u Teoriji svega, Geri Oldmen u Najmračnijem času i, neizostavno, Rami Malek u Boemskoj rapsodiji.

Tokom istih tih 20 godina, 10 oskara za najbolju žensku ulogu osvojile su glumice za ostvarenja koja su se bazirala na životima stvarnih ličnosti.

Među njima su Šarliz Teron u Monstrumu, Ris Viterspun u Hodu po ivici, Helen Miren u Kraljici, Meril Strip u Čeličnoj dami i Rene Zelveger u Džudi, filmu iz prošle godine.

Ali nije se svima posrećilo.

Goti (2018), u kom Džon Travolta igra mafijaškog bosa Džona Gotija, pripada malobrojnoj grupi filmova koji na portalu Roten tomejtos (Rotten Tomatos) ima rezultat od nula procenata.

„Pre bih se probudio pored odsečene konjske glave nego što bih ponovo gledao film", napisao je Džoni Leksinski u Njujork postu.

Kevin Spejsi nije prošao mnogo bolje kad je reč o filmu Iznad mora (2004) o pevaču Bobiju Derinu.

Film, koji je od zarade na bioskopskim blagajnama vratio tek trećinu budžeta od 25 miliona dolara, napisao je i režirao Spejsi.

On je takođe pevušio pesme i glumio slavnog pevača, iako je tada bio u srednjim 40-tim, a pevač je umro u 37. godini.

Mik Lasal je u kritici koju objavljenoj u Hronici San Franciska napisao da je reč o „smušenom i rđavo skrojenom projektu motivisanom taštinom… [i] jednom od najneprijatnijih spektakla 2004."

Radi sveobuhvatnog razumevanja potencijalnog rizika koji snimanje biografskog filma nosi sa sobom, dovoljno je da uzmemo kao primere četiri filma dvojice reditelja.

Oliver Hiršbigel je snimio Hitler, poslednji dani (2004) koji, i pored toga što korisnici Jutjuba često radi zbijanja šale preinačavaju titl u sceni u kojoj je prikazana Firerova mahnita tirada u bunkeru, i dalje predstavlja jedno od najcenjenijih filmskih ostvarenja o nacističkim režimom.

Dalo bi se očekivati da će Hiršlbigel, ako bi se odlučio za još jednu dramu o znamenitoj ličnosti iz 20. veka, snimiti u najmanju ruku pristojan film.

Ali Dajana (2013), sa Naomi Vots kao slepo zaljubljenom princezom Dajanom, bio je besmislen na toliko nivoa, da je Dejli telegraf objavio članak Tima Robija pod naslovom „10 najsmešnijih trenutaka u Dajani".

Jedini problem, piše Robi, jeste što je film „u toj meri pun scena koje su uvrnute, zvučno bizarne i nehotično-urnebesno smešne, da izdvajanje samo deset takvih situacija predstavlja ozbiljan izazov".

Slično tome, Olivije Dan je režirao Život u ružičastom (2007), biografski film o Edit Pijaf, a Marion Kotijar je postala prva glumica koja je osvojila Oskara za ulogu u filmu snimljenom na jeziku koji nije engleski.

Međutim, Danov sledeći biografski film Grejs od Monaka (2014), sa prijateljicom Naomi Vots, Nikol Kidman u ulozi Grejs Keli.

Film je, prema Piteru Bredšou iz Gardijena, bio „zadivljujuće drven [i] fantastično dosadan... nalik 14-minutnoj reklami za Šanel, samo bez suptilnosti i dubine".

Kako moguće da su se dvojica reditelja stropoštala sa tako blistavih visina u tako mračne ponore? „Sumanuto, zar ne?", kaže Robi za BBC Kulturu.

„Mislim da je linija koja razdvaja kvalitet od kempa opasno tanka u žanru biografskog filma.

Postoji nešto što smrtnu ozbiljnost žanra čini prijemčivim podsmehu. A i u slučaju kada sami reditelji nisu predmet podsmeha, oni mogu dozvoliti da čitava stvar ode u potpunu besmislicu."

Ta „preozbiljnost" je jedan od glavnih razloga zbog kog ljudi vole pojedine biografske filmove - i zbog kog ismevaju druge.

„Biografski filmovi su uvek bili shvatani kao prestižna dela, a ne kao samo još jedan u nizu", kaže Janis Ciumakis, autor knjige Američki nezavisni film: Uvod.

„Kada pogledate holivudski film u vreme 30-tih i 40-tih godina prošlog veka, snimljeno je puno biografskih filmova jer se smatralo da taj žanr ima veću umetničku vrednost od vesterna ili mjuzikla.

„Bio je to primamljiv poziv gledaocima da vide istoriju."

Zašto je Holivud opsednut biografskim filmom

Za razliku od vesterna ili mjuzikla, kaže Roberts, biografski film ima potencijal da „privuče sve od 7 do 77":

„Imate istinitu priču. Imate istorijski kontekst, pozadinu koja priči pribavlja veličanstvenost ili važnost. Zatim je tu životni put, sjajan ili važan na određeni način."

Ljudi koji u bioskop idu samo jednom ili dvaput godišnje osećaju da treba da posvete deo dragocenog vremena filmu upravo zbog veličanstvenosti i značaja njegove teme, a ne zbog jeftine zabave koju vam na primer daje akcioni ostvarenje Džerarda Batlera.

Ali kada je film opterećen osećajem važnosti, on je poput balona koji je toliko napumpan da samo što ne pukne.

Jedna pogrešna procena, i čitav projekat će se raspršiti.

U biografskom filmu Džej Edgar (2011), o osnivaču FBI, koji je režirao Klint Istvud, kap koja je prelila čašu bila je šminka zbog koje je Armi Hamer (igra Klajda Tolsona, najbližeg saradnika Džej Edgara Huvera) ličio na nedavno iskopanu egipatsku mumiju.

U Poloku (2002), biografskom filmu o Džeksonu Poloku reditelja Eda Herisa, to je nezgrapna replika Marcije Gej Harden u ulozi Li Krasner, izgovorena u trenutku kada umetnik završi prvo delo u stilu akcionog slikarstva:

„Uspeo si, Poloče. Napravio si nešto dosad neviđeno."

A u Najmračnijem času (2017), u pitanju je ozloglašena scena kada Vinstona Čerčila (Geri Oldman) razvedri vagon voza ispunjen predivnim Londoncima koji tokom razgovora citiraju poeziju.

„To je trenutak kada je film ispao iz šina", kaže Elen Češajer, autorka knjige Bio-film: Život u slikama.

„Scena deluje toliko usiljeno da nakon nje pomislite, 'Pobogu, šta to rade?'"

Piter Bredšou iz Gardijana se slaže da je „film postao poznat po toj besramno neuspeloj sceni".

Još gori je slučaj sa prostetičkim nosem koji je koristila Nikol Kidman kada je igrala Virdžiniju Vulf u filmu Sati (2002).

„To je najbizarniji, najapsurdniji lažni nos koji sam ikada video", kaže on za BBC kulturu.

„Nije joj nimalo pomogao da liči na Vidžiniju Vuf. Pre je ličila na Veliku pticu iz Ulice Sezam."

U najgorem slučaju, biografske filmove razdire napetost između visokoparnog, uzvišenog tona i suštinskog smećeraja ugrađenog u žanr.

U drugim filmovima, scenaristi mogu krenuti dramaturški najuverljivijim putem, dok u biografskom žanru moraju da prate životnu priču koja već postoji.

Zatim moraju da ispune ključne događaje rastežući ih na dva sata.

Potom uguraju trenutak kada junak/junakinja dolaze do „eureke" po kojoj su postali poznati, predstavljene u nekoj vrsti dijaloga koji ima funkciju objašnjenja, parodiranog u filmu Hodaj muški: Priča o Djuiju Koksu (2007) Džejka Kazdana:

„A šta vi mislite, Džordže Harisone iz Bitlsa?"

Igra imitacije

Glumci i timovi koji se bave njihovim frizurama i šminkom takođe ne mogu stvoriti najinteresantnije likove koje možemo zamisliti.

Oni moraju da imitiraju određene ljude, koristeći pritom najrazličitije perike, prostetiku i najrneobičnije akcente.

Uspeh imitacije je jednostavno izmeriti.

Uvek možemo reći kada se isplatio očigledno uloženi trud, i upravo zbog toga glumci koji igraju u biografskim filmovima redovno osvajaju Oskare.

„Dok gledamo biografske filmove, štikliramo stavke na listi koju imamo u glavi. Da li je neka zvezda nabacila veliku kilažu?

Da li je previše smršala? Da li glumci sami pevaju pesme u filmu? Koliko liče na osobu koju glume? U kojoj meri govore poput njih?"

Ali isto tako, uvek nam je jasno kada je trud bio uzaludan.

„Ako uspeju da angažuju velikog glumca da igra poznatu osobu, to je poput susreta nekrotive sile i nepokretnog objekta", kaže Bredšo.

„Ide se za maksimalnim koriščenjem zvezdanog statusa glumca, ali takođe i zvezdanog potencijala osone koju on igra, tako da na kraju dobijamo bizarno sklepanu figuru."

Kako je primetila Ana Smit u kritici filma Amelija (2009) objavljenoj u Metrou, Amelija Erhart „uvek izgleda kao preslikana Hilari Svonk, sa lažnim zubima i smešnim glasom".

Paradoks biografskog filma počiva na tome što, s jedne strane, ponosno ističe vernost stvarnom životu - sa glumcima koji su do detalja maskirani i stereotipnim scenarijima - a, s druge strane, nijedan drugi žanr nije toliko veštački.

Upravo ta iveštačenost sve više bode oči.

U savremenom svetu smo na klik od proveravanja nečije biografije na Vikipediji, i gledanja nečije gestikulacije na kanalu Jutjub.

Internet nam, takođe, omogućava da nezadovoljstvo izrazimo brže nego ikad.

Kada je Zoi Saldana odabrana za ulogu Nine Simon u filmu Nina (2016), obožavaoci pevačice su se žalili da je Saldanina boja kože isuviše svetla, a njen nos uzan.

Naslednici Nine Simon su u jednom tvitu rekli da je Saldanin portret velike pevačice „duboko uznemirujući, mučan, potresan".

To zasigurno nije moglo da bude iskorišćeno kao slogan na plakatu za film.

Nina je na sajtu Roten tomejtos postigla rezultat od dva odsto, a Saldana je 2020. osetila potrebu da se izvini rekavši:

„Pogrešila sam što sam prihvatila ulogu Nine."

S obzirom na to da film Zvezdana prašina nema podršku Bouvijevih naslednika, ostaje nada da Flin neće morati da ponudi sličnu vrstu izvinjenja u narednom periodu.

Ali ako bi to i učinio, samo bi pogoršao stvari.

Ako ništa drugo, katastrofalni biografski filmovi mogu dosegnuti kultni status, što im omogućava da ne potonu u zaborav.

Dobro snimljeni biografski filmovi ne prolaze uvek toliko neslavno.

Nekolicina njih, među onima koje smo prethodno pomenuli, inicijalno su dobro prošli, a čak i danas ih niko ne bi okarakterisao kao promašaje.

Međutim, ne nalaze se na mnogim listama omiljenih filmova svih vremena.

Da li danas još neko priča o Poloku, Džej Edgaru, Gospođici Poter, Gvozdenoj dami ili Blistavom umu?

Ljudi su išli u bioskope da gledaju te filmove, delom zbog osećanja dužnosti, ali da li ih je iko ponovo pogledao kod kuće?

Pomislite na sve te filmove o znamenitim ljudima koji su takođe potonuli u opskurnost.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]